01.12.07 Politika
Bez „smetnji na vezama”
„Pogled preko okeana”, prepiska Ivana V. Lalića i Čarlsa Simića, 1969-1996
Prepiska Ivana V. Lalića i Čarlsa Simića, vođena od početka aprila 1969. do početka februara 1996. godine, svakako je jedna od poslednjih knjiga takve vrste.
Pisma kakva su objavljena u ovoj knjizi više ne piše niko, ne zato što više nema prijateljstava stvorenih na temelju poezije, niti zato što više niko nikome nema šta da kaže, već zato što se potrebne reči, kada su i nekome namenjene, sada upućuju na drugačiji način. Stara, dobra pisma slata su varljivo brzom poštom, ali, kada stignu, postajala su materijalizovani dokument, trenutak zaustavljen u vremenu.
Na naše oči jedan oblik komunikacije je zgasnuo, kao da, sve do juče, nije bio privilegovani način održavanja ljudskih odnosa. Umesto klasičnih pisama, u čijoj retkosti i sporosti valja tražiti uzroke autorske posvećenosti i pažljivu izgradnju otmenosti izabranog oblika, naš svet je premrežen i-mejlovima ili telefonskim pozivima, ali pošto i i-mejlova i telefonskih poziva ima mnogo - što stvara iluziju opšte dostupnosti, a samim tim i komunikacija postaje manje obavezujuća - bilo bi posve neprirodno kada bismo ih oblikovali kao da pišemo pisma, sredstvima jednog medija ostavljenog u vremenu.
Možemo to videti ne samo u svom iskustvu već i u slučaju prepiske Ivana V. Lalića i Čarlsa Simića. Kako pesnici zalaze u devedesete godine XX veka, svedoči priređivač Svetlana Šeatović-Dimitrijević, prepiske je sve manje, jer pisma polako zamenjuju telefonski razgovori. Možemo samo zamišljati kako bi izgledala knjiga Pogled preko okeana da su, umesto tih telefonskih razgovora, napisana i sačuvana pisma dva velika pesnika.
Ali i ono što je sačuvano od njihove prepiske, od telefona ili od vremena, daje uzbudljivu sliku jednog prijateljstva, a u pismima koja su vrlo često duhovita čitalac može da vidi dragocene izvore za razumevanje književnih i egzistencijalnih podsticaja dvojice pesnika, kao i uzroke njihovih izbora po srodnosti. I Lalić i Simić u svojim pismima, naravno, ne uvek na isti način, i ne uvek u jednakoj meri, otkrivaju i mnogo šta iz svojih pesničkih ili prevodilačkih radionica. U tom smislu neprestani dijalog o poeziji, dijalog bez smetnji na vezama, koji traje između ova dva pesnika, oba formirana na tradicijama modernog pesništva („Vitmen bi mogao biti naš tatica, ali Po je ljubavnik naše majke, koga je potajno viđala“, kaže Simić u jednom pismu s kraja šezdesetih), ukazuje na važna pitanja njihovih pesničkih opusa - u rasponu od teme i poetike do konkretnih jezičkih rešenja i oblikotvornih postupaka. Sa stanovišta razumevanja pesničkih tekstova veoma su značajna pisma u kojima Lalić i Simić međusobno proveravaju svoje pesničke, čitalačke ili pak prevodilačke učinke. U razmenjenim sugestijama i u strasti koja stoji iza ovih pisama valja prepoznati autentičnu posvećenost poeziji. Takva posvećenost potom prirodno vodi prema prijateljstvu i prema ispovedanju pesničkog iskustva.
Prevođenje je česta tema u ovoj prepisci. Najpre zato što se Lalić i Simić uzajamno prevode, a potom i zato što Simić, kao jedan od najdragocenijih prevodilaca srpske poezije, u dva navrata objavljuje antologiju srpske poezije na engleskom jeziku, dok Lalić prevodi i priređuje prvu antologiju američke poezije na srpskom jeziku. Tumačeći zašto su neke pesme neprevodive, dok druge dobijaju u prevodu, raspravljajući o samo jednoj pesničkoj slici ili o jednoj jedinoj reči u pesmi, Lalić i Simić neosetno uspostavljaju jednu odgovornu poetiku prevođenja proverenu u duboko ličnom prevodilačkom iskustvu.
Kako već biva u prepisci, slično kao što je u autobiografskim i memoarskim tekstovima, u Lalićevim i Simićevim pismima, pisanim i na srpskom i na engleskom, a nekada i na jednom i na drugom jeziku, lako se otkriva i duh jednog vremena, a sa njim i talasi i mene književnog života. Taj život ne može biti zamena za književnost, ali književnost, i kada je vrhunska, nastaje u njegovim okvirima.
Gojko Božović
10.10.07 Politika
O poeziji, preko okeana
Pogled preko okeana, Ivan V. Lalić, Čarls Simić i Svetlana Šeatović-Dimitrijević
Dragi Ivane,
Prošle noći sam sanjao san o Beogradu. Izgledalo je kao da sam uzeo noćni let iz Njujorka i nekako stigao u rano jutro. Sećam se da sam razmišljao smem li pozvati Ivana ovako rano? U svakom slučaju, ustao sam sa osećanjem tuge... nemaš pojma koliko želim da budem tamo...
Hajvard, 2. jun 1971.
Dragi Ivane,
... hoćeš li biti u Beogradu? Ideš li u Strugu? Sanjam o svom putovanju svake noći. Prošle noći sam imao dug razgovor sa Momčilom Nastasijevićem. Govorio sam mu da je veliki pesnik. Šta to, dođavola, znači?
Tvoj (napisano ćirilicom)
Charlic (napisano na engleskom)
7. jun 1972.
Dragi Čarli,
Dobro je znati da imaš karte za put – tvoje hodočašće zemlji predaka. Svi se tvoji prijatelji raduju tvom dolasku – a Miša Pavić je gotovo manično raspoložen (bojim se da će te on zaključati u svoju kuću, i nama ostalima dopustiti da te vidimo samo s vremena na vreme i to po strogom i oskudnom rasporedu... Pozdravi Momčila Nastasijevića kad sledeći put zamisliš da čavrljaš s njim. Doviđenja.
Najljubaznije, Ivan.
15. jun 1972.
Ovo su odlomci iz pisama koja su razmenjivala dvojica velikih pesnika: Ivana V. Lalića, poete u samom vrhu srpske literature 20. veka, i Čarlsa Simića, pesnika srpskog porekla, jednog od najboljih u američkoj modernoj literaturi. Epistole koje su se, zahvaljujući velikom trudu i suptilnom osećaju istoričarke književnosti mr Svetlane Šeatović Dimitrijević, našle prvi put, ekskluzivno, u knjizi „Pogled preko okeana. Prepiska Ivana V. Lalića i Čarlsa Simića 1969–1996”. Knjigu su upravo objavili „Čigoja štampa”, Učiteljski fakultet i Institut za književnost i umetnost iz Beograda.
Svetlana Šeatović Dimitrijević ne samo što je znalački priredila ovu prepisku, već je napisala obimni predgovor i kraći pogovor, uvodeći čitaoca u tajne pesničkih i prevodilačkih radionica ova dva pesnika. U knjizi se nalazi više od sto pisama, što na srpskom što na engleskom, ili čak dvojezično: Ivan V. Lalić je suvereno vladao poznavanjem više stranih jezika (engleski, francuski, nemački), a Čarls Simić je ostao „veran” srpskom, pa su obojica razmenjivala ne samo znanje već i tanani sluh za strane reči.
Prepiska Lalića i Simića počela je povodom Lalićevog prevođenja i pripremanja Antologije moderne američke poezije, prve na srpskom jeziku koja je objavljena 1972. godine a, s druge strane okeana, povodom Simićevog prevođenja Lalićeve knjige „Vreme, vatre, vrtovi” koja je objavljena 1970. u Njujorku.
Kroz pisma Lalića i Simića vide se ne samo njihov umetnički rad, shvatanje literature i prevođenja, već i kasnije učvršćeno veliko prijateljstvo koje će trajati sve do Lalićeve smrti 27. jula 1996. godine. Pisma dvojice prijatelja postala su mesto „za pesničke i prevodilačke konsultacije, informisanje o književnim tokovima, klasičnoj muzici, džezu i prijateljsko ćaskanje sa onim drugim ’preko bare’... Objavljivanjem ove prepiske poštovaoci Lalićevog dela moći će da sagledaju koliko su njegove pesme, prevodi i svakodnevica bili duboko prožeti nitima istog bića zagledanog u drugu stranu okeana”.
– Priređivanje prepiske, redaktorski rad na pismima dvojice izuzetnih pesnika Simića i Lalića, poetički veoma različitih za svakog proučavaoca književnosti predstavljao bi veliku obavezu i čast. Pratiti tokove profesionalnog i privatnog, otkrivati koliko su život i literatura međusobno uslovljeni aspekti, za mene je bilo izuzetno literarno iskustvo i katkada, neka vrsta detektivskog rada – kaže za „Politiku” Svetlana Šeatović Dimitrijević i dodaje da se na koricama nije slučajno našla slika mora.
– Knjigu prepiske sam imenovala „Pogled preko okeana” jer se često u pismima obojice pesnika govori o „skoku preko bare” ili interesovanju za sve što je s druge strane okeana. Dok je za Simića ova strana okeana mesto vezano za nostalgična sećanja, zemlju predaka, za Lalića je druga strana okeana, Amerika, veliki kulturološki prostor koji je želeo da upozna i svojim prevodilačkim radom približi našim prostorima. More ili pučina okeana u Lalićevoj poeziji zauzimaju jedno od najznačajnijih mesta, višestruki simbol, praelement iz kojeg sve potiče i u koji se napokon sve vraća.
Svetlana Šeatović Dimitrijević ukazuje na to kako se u prepisci pominje često i Rovinj u kojem su jedno leto zajedno proveli Lalić i Simić.
– Sećanje na letovanje u Rovinju je neka vrsta lajtmotiva koja se provlači kroz prepisku i predstavlja idealan, utopijski prostor za pesničku inspiraciju i hedonističke trenutke, što je bila težnja obojice pesnika. Zato se nije slučajno našlo more na koricama ove knjige.
Prepiska je namenjena proučavaocima Lalićevog i Simićevog pesničkog dela, ali će biti od koristi i svima koji se interesuju za recepciju srpske posleratne poezije u Americi.
Ova prepiska je priređena uz dragocenu saradnju sa Čarlsom Simićem i Brankom Lalić, udovicom Ivana V. Lalića, kaže na kraju Svetlana Šeatović Dimitrijević.
A. Cvijić