01.01.00
Vreme
10.07.1999.
Umetnost: Pojmovnik moderne i postmoderne
Neraskidivi fragmenti
Posredi je knjiga izuzetne korisnosti i za dugotrajnu upotrebu, po žanru i nameni u rasponu od seriozne teorijske rasprave do praktičnog udžbenika
Pitanje je da li se danas uopšte može razmišljati o umetnosti XX veka, a naročito o onoj posle Drugog svetskog rata, drugačije nego kao o gotovo nepreglednom mnoštvu fragmenata i epizoda, da li je uopšte moguće pregled te umetnosti pisati drugačije nego u formi zbornika, rečnika, pojmovnika zasebnih tema i problema. Razlog tome - prividno paradoksalno - sastoji se u beskrajnoj rascepkanosti i razdvojenosti, ali ipak i čvrstoj povezanosti savremenog "sveta umetnosti" koga čine ne samo krajnje različite izražajne prakse nego i brojne druge instance kao integralni činioci toga sveta. A tu su veoma razuđena teorija i vrlo uticajna kritika, potom institucije "sistema umetnosti" kao što su mreže galerija, muzeja, velikih izložbi, tržišta, masovnih medija i dr., a ceo takav makromodel istovremeno se na terenu odvija u mikromodelima mnogih sredina od kojih svaka ponaosob poseduje sopstvene specifičnosti. Pri tome, u osnovi svih tih procesa u umetnosti i oko umetnosti neodvojivo od njih funkcionišu različite (vladajuće ili oponirajuće) ideologije koje bitno utiču na uslove recepcije i na kriterijume vrednovanja međusobno neuporedivih umetničkih fenomena.
Tek kada se sve to ima u vidu, razabraće se sva složenost i gotovo nepremostiva odgovornost i ozbiljnost zadatka postavljenog pred onog koji bi pokušao sažeti ukupnu umetničku situaciju u toku poslednjih pola veka u vidu jednog operativnog i preglednog, stručnjacima i širim zainteresovanim krugovima podjednako upotrebljivog pojmovnika. A upravo se u to upustio autor ovog dela koje je posle njegovog ogromnog truda, kao i brojnih teškoća ali i podrški, danas napokon ipak na uvidu javnosti. Dovoljno je samo izneti podatak da ovaj Pojmovnik obuhvata preko 700 jedinica koje nipošto nisu šture enciklopedijske formulacije nego su cele duže ili kraće studije o pojedinim problemima, uz takođe obimni i adekvatno odabrani ilustrovani materijal i iscrpne podatke o relevantnoj literaturi. Najkraće rečeno, posredi je knjiga izuzetne korisnosti i za dugotrajnu upotrebu, po žanru i nameni u rasponu od seriozne teorijske rasprave do praktičnog udžbenika, a ujedno je i za samog autora to, pre svega, koncepcijski i metodološki obrazac kojim on sagledava i razrešava brojne probleme i fenomene kulture i umetnosti kojima se u ovom radu bavi.
Taj koncepcijski i metodološki obrazac tematizuje sledeće temeljno pitanje: da li je razdoblje druge polovine XX veka zasebna umetnička epoha sa sopstvenim svojstvima, a ukoliko jeste i pošto to nesumnjivo jeste, koja su osnovna svojstva umetnosti tog razdoblja u odnosu na bogato nasleđe prve polovine veka? Šuvaković usvaja gledište po kojem je razdoblje druge polovine veka u kulturi i umetnosti razdoblje koje se nipošto direktno ne nastavlja na prethodne nego na bitno drugačije načine elaborira nove i sopstvene problematike, a usvajajući takvo gledište (u opoziciji prema Peteru Birgeru) autor iznosi svoju ključnu tezu: "avangarda pre i neoavangarda posle Drugog svetskog rata nemaju isti istorijski status i umetničku poziciju" (pri čemu su termini avangarda/neoavangarda pojmovi koji podrazumevaju sve inovativne pojmove u umetnosti oba razdoblja, dakle prvu i drugu polovinu veka). Otuda proizlazi i sledeće pitanje: koji je to "istorijski status" i kakva je "pozicija" umetnosti posle Drugog svetskog rata i tokom skoro cele druge polovine veka? Odgovor vodi ka zaključku da se u tom razdoblju dovršava proces formiranja velike i dominantne moderne/modernističke megakulture, a u tom sklopu i umetnosti modernih/modernističkih predznaka i svojstava. No, takvu kulturu i umetnost iznutra neprekidno razdiru njene brojne protivrečnosti koje će u poslednjim decenijama veka modernu paradigmu razdvojiti dotle da se iz istorijskih i teorijskih razloga opravdano počinje govoriti o megakulturi postmoderne (i u tom sklopu o postmodernističkoj umetnosti). Razdoblje druge polovine veka u umetnosti, dakle, počinje kao razdoblje dominacije poznatog modernizma, nastavlja se kao imanentna kritika tog modernizma iz pozicija neoavangardnih i postavangardnih ekscesa, što za posledicu ima razaranje dotle vladajuće moderne, a u tom sklopu i (neo i post) avangardne paradigme u prilog postmoderne paradigme, koja ipak nije jednosmerna i definitivna zamena moderne postmodernom, nego je posredi njihov veoma složeni međuodnos čija prožimanja upravo i čine karakterističnu do nepreglednosti pluralističku sliku stanja kulture i umetnosti pri samom kraju veka. Odnosno - da damo reč samom autoru - ključna koncepcijska i metodološka postavka ovog Pojmovnika je u sledećem: "Odnos moderne i postmoderne kulture, odnosno modernističke i postmodernističke umetnosti, vidi se kao komplementaran i višeznačan odnos megakultura koji ne može da se posmatra kao jednostavna pravolinijska dijalektika smene pokreta (artova i izama), već kao preplitanje različitih modela (oblika prikazivanja, izražavanja i diskurzivnog naddeterminisanja). Teza glasi: ne postoji jednostavna smena moderne postmodernom, kulture megakulturom, već se u protivrečnostima moderne nalaze ishodišta postmodernističkih pluralnih strategija. Zato postmodernu istovremeno opisujemo i kao megakulturu koja smenjuje (dolazi posle moderne) i koja se prepliće sa modernom, gradeći različite odnose: međusobnih negacija, kritike, katastrofičnih dovršenja istorije umetnosti, korigovanja, multipliciranja, fikcionalizacija, prenošenja iz okvira visoke elitne kulture (ezoterična moderna) u masovnu kulturu spektakla i elektronskih medija (egzoterična moderna)."
A odatle se nakon čitanja i listanja ovog Pojmovnika kao mogući zaključak izvodi sledeće saznanje: u toku poslednjih pola veka više nije adekvatno govoriti jedino o "umetnosti" (u metafizičkom smislu toga pojma) nego pre o "svetu umetnosti" kao o operativnom pojmu koji označava neraskidivu spregu i uzajamna dejstva prakse i teorije, drugim rečima, života umetnosti i mišljenja o umetnosti. Do takvih saznanja autor je stigao uvidom u obimnu i, što je potrebno naglasiti, ažurnu i aktuelnu literaturu čije je kompleksne postavke i rezultate uspeo sažeti u mediju jednog visoko stručnog ali istovremeno i vrlo pristupačnog i jasnog Pojmovnika, a dodatno je za pohvalu i to što je u generalne probleme epohe organski uvodio i uklapao karakteristične primere sa područja ranije i sadašnje jugoslovenske umetnosti.
01.01.00
NIN
02.06.2000.
Miško Šuvaković - "Pojmovnik moderne i postmoderne likovne umetnosti i teorije posle 1950."
Pojmovnik bez "pojmova"
Teorijska osnova ovog "Pojmovnika" izgrađena je u redukovanoj verziji već u "Pojmovniku" koji je pod naslovom "Postmoderna" Šuvaković objavio 1995. godine. Nije zato neobično ili neočekivano da će sam Šuvaković upravo francuske poststrukturaliste, pre drugih Juliju Kristevu i englesku umetničku grupu Art & Language postaviti za svoje metodološke uzore, odnosno pojmove "svet umetnosti" (Artur Danto). Kao da ovaj "Pojmovnik" od gotovo sedam stotina odrednica, pri tome i ne nastoji da bude knjiga iako ima ili je dobio, uslovno govoreći, ovaj konačni oblik. Jer ono što je njegova prva osobenost ili obeležje koja ga uopšte i čini mogućim jeste radikalan prekid sa Hartmanovom estetičkom paradigmom, njegovo otvaranje prema onome što se u ovom "Pojmovniku" označava Dantoovim terminom "svet umetnosti".
Ako je, kako veli Šuvaković, odnos (preplet) umetnosti i teorije karakterističan za svaku umetničku istorijsku formaciju, "onda umetnost druge polovine XX veka karakteriše i čini izuzetnim tematizacija i ospoljenje tog unutrašnjeg metafizičkog odnosa umetnosti i teorije, tj.odnosa umetnosti i teorije". Zato tematizacija i ospoljenje ovog unutrašnjeg metafizičkog odnosa umetnosti i teorije pokreće i otvara ovaj "Pojmovnik" prema svetu umetnosti omekšavajući njegovu prividno glomaznu akademsku teksturu, rastvarajući njegove logocentričke paradigme u delezovske linije bekstva. Kako se inače može misliti "svet(umetnosti)"?
Ova gotovo apsolutna svest o prekidu u drugoj polovini ovog veka između umetnosti i estetike kao zatvorenog totaliteta uma, ova tematizacija i ospoljenje teorije (estetike) u svetu umetnosti, ovaj prekid sa estetizacijom sveta umetnosti i njegovim "estetičarima", ovo pomeranje polazišta sa "estetike" na umetnost samu, taj gotovo nemogući zadatak koji je obavio Šuvaković - jeste ono što ovom delu obezbeđuje atribut najznačajnije teorijske knjige koja je prošle godine objavljena kod nas. I ne samo kod nas. Sličan enciklopedijski poduhvat ne postoji i nije ni na vidiku u srodnim područjima. Mislim na filozofiju i književnost. Zato u ovom "Pojmovniku" postoji višak filozofskih pojmova i manjak pojmova iz teorije književnosti. Jer, ovde je reč o "prepletu". Ne treba zaboraviti da ovo delo dolazi u sredinu koja je više decenija bila pod jednom estetičkom paradigmom. Ne mogu ni da zamislim kako bi bilo moguće u našoj filozofiji obaviti ovaj kritički rad o "prepletu" ili "prekidu" koji je u domenu umetnosti obavio Šuvaković.
Nenad Daković
