Epistemologija umetnosti ili O tome kako učiti učenje o umetnosti

03.01.10

Umetnost je neka vrsta instrumenta koji provocira, odslikava ili odlaže našu društvenu dramu/drame, kaže autor projekta „Istorija umetnosti u Srbiji – XX vek”
Izdavačka kuća „Orion art” iz Beograda planira da u toku ovog meseca objavi prvi od tri toma kapitalnog projekta „Istorija umetnosti u Srbiji – XX vek”, koji će obuhvatiti slikarstvo, skulpturu, pozorište, arhitekturu, muziku, performans i fotografiju. Prvi tom koji se u pretplati može kupiti po ceni od 6.000 dinara zvaće se „Radikalne umetničke prakse (1913–2008)”, drugi će se zvati „Realizmi i modernizmi oko hladnog rata (1939–1989)” a treći „Moderna i modernizam (1878–1941)”.
Autor i urednik ovog projekta je dr Miško Šuvaković, a u timu saradnika su i dr Nevena Daković (film), dr Aleksandar Ignjatović (arhitektura), dr Ana Vujanović (izvođačke umetnosti), dr Vesna Mikić i mr Jelena Novak (muzika). Saradnici na pojedinim studijama su dr Ješa Denegri, dr Nikola Dedić, mr Irena Šentevska, mr Bojan Đorđev i mr Iva Nenić, a naš sagovornik, dr Miško Šuvaković ističe naučnu podršku Katedre za muzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti i Grupe za teoriju umetnosti i medija Interdisciplinarnih studija Univerziteta umetnosti u Beogradu, nesebičnu podršku izdavača „Orion arta” i stručnog dizajnerskog tima Dušice Knežević.
– Ovako složena „istorijska” tema još nije postavljana i rešavana u našoj naučnoj javnosti. Istraživana su, do sada, pojedinačna disciplinarna područja „avangardnog” u likovnim umetnostima, muzici, arhitekturi i književnosti, i tek u naznakama u filmu i teatru – kaže u intervjuu za „Politiku” Miško Šuvaković.
Na kojim postulatima počiva ova „istorija radikalnih umetničkih praksi”?
Projekt„Istorija umetnosti u Srbiji – XX vek” zasniva se na nekoliko karakterističnih stavova preuzetih i razrađenih iz, takozvane „nove istorije umetnosti”. Metode koje smo sprovodili zasnovane su na kritičkoj i analitičkoj primeni teorijskih platformi studija kulture na pojedinačne istorije umetnosti tj. istorije likovnih umetnosti, arhitekture, teatra i izvođačkih umetnosti, filma i muzike sa jasnim referencama ka dinamici odnosa popularne i visoke kulture u Srbiji tokom dvadesetog veka. Sledeći stav je bio da se ne piše „istorija srpske umetnosti”, već istorija umetnosti u Srbiji. To znači da su uzete u obzir i istražene umetničke prakse vezane za brojne etničke i nacionalne kulture, pre svega za jevrejsku, mađarsku, nemačku, slovačku, romsku, albansku i dr. Bilo je potrebno istražiti veoma složene „male” srednjeevropske i balkanske, odnosno, jugoslovenske kulture u procesu modernizacije i radikalizacije modernizma u umetničkim praksama.
Koji bi bili prelomni trenuci u istoriji radikalnih umetničkih praksi u Srbiji?
U prvom tomu su obrađene umetničke prakse koje su napustile „homogena polja” velike modernističke ideologije o autonomiji umetnosti i o autonomiji umetničkih medija i disciplina. Nije reč o proširenju pojma „avangarda” na celi dvadeseti vek, već o ukazivanju da postoje različite istorijske i kulturalne situacije u kojima se sprovodi kritika dominantne kulture, zatim, umetnički eksperiment, kulturalni aktivizam i interdisciplinarna traganja za složenim „višemedijskim delom” kako umetnosti tako i kulture.
Prelomni trenuci, kako ih ovim studijskim projektom prikazujemo, su istorijske avangarde desetih i dvadesetih godina, postavangarde kasnih dvadesetih i tridesetih, zatim neoavangarde pedesetih i šezdesetih godina, konceptualna umetnost sedamdesetih i postmoderna umetnost osamdesetih godina. Ovom knjigom su tretirane, takođe, i devedesete godine „ratne tranzicije” tj. raspada socijalističke Jugoslavije sa izrazitom politizacijom umetnosti, ali i godine početka novog veka sa suočenjem sa „globalnom tranzicijom” koja uspostavlja situaciju potpune promene prirode umetničkih medija i oblika istraživanja, odnosno, funkcionisanja umetničkih i kulturalnih institucija.
Osim Zenita i Bitefa, koji su događaji naše avangarde bili zaista u tokovima evropske i svetske avangarde?
Cilj ove knjige je da se istaknu aktuelni ili retrospektivni trenuci suočenja sa internacionalnom, jugoslovenskom i globalnom umetnošću na ovim prostorima. Micićev Zenit i Aleksićeva dada su bitan primer. Ali, treba istaći i pojave fluksusa i konceptualne umetnosti u odnosu na internacionalne tokove, gde su izvesni umetnici fragmentarno ili integralno ulazili u tokove internacionalnih dešavanja, pa do savremene umetnosti koja je deo globalnog ili globalnih miljea. Ovo pitanje, međutim, postavlja i mogućnost diskusije različitih kulturalnih politika tokom dvadesetog veka – o tome ova knjiga govori u svojim referentnim naznakama. Nije reč samo o umetnosti kao „društvenoj apstrakciji” ili „umetnosti kao transcendenciji društva”, već o umetnosti koja ima složene funkcije u instrumentalizmu državnih i institucionalnih kulturalnih politika.
Postoji li neki aktuelni pokret koji bi po dometima mogao da se približi svetskoj sceni?
Današnja umetnost je u svojoj složenosti i nepreglednosti deo globalnih kapitalističkih tokova – mnogi umetnici nastupaju ili izvode projekte na internacionalnim scenama. Svet umetnosti se pretvara u veliko nekada nepodnošljivo a nekada uzbudljivo tržište. Prelaz dvadesetog u dvadeseti prvi vek je jedan od najdramatičnijih i izuzetnijih perioda u istoriji umetnosti. Ali, to – istovremeno – nije vreme velikih remek-dela kao u istorijskom modernizmu, već vreme suštinskog prožimanja umetničkog, kulturalnog i društvenog u borbi za sadašnjost – aktuelnost i prisutnost u svetu. I to se dešava kako u novim medijima tako i u izvođačkim umetnostima, muzici arhitekturi ili filmu. To je umetnost u doba kulture. Umetnost u kojoj sada tražimo efekte, atrakcije i afekte globalne krize. Drugim rečima, ova knjiga je složena priča o istorijskim narativima društva koje je bilo permanentno u nekoj vrsti vanrednog stanja. Vanredno stanje nas povezuje sa svetom u svakom trenutku i svakom momentu – a umetnost je neka vrsta instrumenta koji provocira, odslikava ili odlaže našu društvenu dramu/drame.
---------------------------------------------------------
Avangarda i SFRJ
Status neoavangarde u komunizmu posebno je zanimljiv? Kako ga vidite?
Odnos avangardi, neoavangardi, konceptualne umetnosti i postmoderne osamdesetih sa ideologijom „realnog ili samoupravnog socijalizma” predstavlja veliku temu koja ima mnoga kontradiktorna lica. Ta mnoga lica je trebalo istražiti u svim paradoksima jer Kino klub Beograd, Bitef, Fest ili umetničke prakse beogradskog SKC-a odnosno novosadske Tribine mladih, su institucije i pojave socijalističke kulture podržavane od partije i države. Istovremeno, to su bili i rezervati u kojima se smeštalo sve ono što nije pripadalo lokalnim nacionalnim i političkim dominantnim umetnostima i kulturalnim pozicijama. Ali, ta mesta su bila i institucije neograničene mada spolja nadzirane „slobode”. Ne treba zaboraviti da su pojedina umetnička dela istovremeno institucionalno podržana i institucionalno zabranjivana – zar to nije prava slika dvostrukog statusa nesvrstane SFRJ između političkog Istoka i političkog Zapada?