Polja čemerike

23.08.08 Danas

Postoji tradicija anegdotskog pripovedanja koju je u ovdašnjoj književnosti promovisao pokojni Branko Ćopić u svojoj sjajnoj Bašti sljezove boje. Takvo pripovedanje, koje karakteriše odsustvo razuđene narativne strukture, zasniva se više na određenom setu tipičnih i očekivanih likova koji govore specifičnim jezičkim idiomom, kao i na hronotopu koji računa na to da ga čitaoci već odlično poznaju. Ono svoju tradiciju traži u usmenoj, narodnoj i tzv. kafanskoj priči, koja se pripoveda u društvu koje treba zabaviti i/ili podučiti primerom. Treba biti zaista vešt pripovedač, kakav je pomenuti spisatelj bio, da se u takvim uslovima ne zapadne u dosadu pijanog sabesednika koga svi, od onih zakucanih za šankom do poslednjeg gosta za stolom u ćošku, izbegavaju.
Veselin Gatalo, književnik iz Mostara, predstavlja se srbijanskoj publici zbirkom pripovedaka Polja čemerike, koja nastaje u maniru pomenute tradicije i uspeva, uz par skliznuća, da očuva prilično visok nivo zanimljivosti. Moguće je, svakako, da bi drugačije okolnosti, od onih u kojima srbijanska publika percipira Gatalove skaske, učinile da one deluju dosadnije nego što se to danas čini, ali zanimanje za bosansko-hercegovačke autore i njihov autohton način pripovedanja veliko je zbog svega onoga što se u poslednjih dvadesetak (zar već!?) godina događa.
Kako bilo, osamnaest priča koje čine ovu zbirku uspevaju da dočaraju duh vremena u kojem nastaju, kao i specifičnu ideološku poziciju naratora i tradiciju u kojoj se ona formirala. Možda će to nekom imati ukus šećerne vodice, ali slika društva u raspadanju i čežnje za onim društvom iz kojeg je novo, bolje, starije i lepše metastaziralo (pričam li o Hercegovini ili Srbiji, Mostaru ili nekom srbijanskom gradu?!) glavne su odlike sveta koji nam Gatalo predstavlja. Njegov krajnje pomirljiv stav, njegova ekskluzivna, gotovo švajcarska, neopredeljenost, njegov lokalpatriotizam, sigurno će izazvati simpatije kod brojnih ovdašnjih čitalaca, spremnih da dizanje tri predsednička prsta u vazduh, bez imalo zapitanosti i stida, proglase za čin nepatvorenog patriotizma. I moguće je da je to u redu, ali samo u zemlji neopterećenoj najtežim ratnim zločinima iz neposredne prošlosti.
U tome verovatno leži i najveća mana Gatalove zbirke, koju će mnogo bolje osećati čitaoci koji tek dolaze, oni koji neće imati šta da dele sa naratorom osim jezika, koji neće moći da ožive zajedničku prošlost radnih akcija (Olaf akcijaš), putovanja sa crvenim pasošem (Nemoralna ponuda), prisilne urbanizacije (Iskorjenjivanje korijena) i sličnih blagodeti socijalističkog federalizma u bivšoj Jugoslaviji. Radi se, naime, o nedostatku rezonance, o kratkotrajnom zvuku i nedostaku odjeka u glavi onog ko jednom pročita Kerimov bijeg, Londonske magle ili naslovnu priču. Ispričane kao anegdote, bez obzira na veštinu pripovedača, zanimljivo odabranu perspektivu ili precizan jezički idiom, one nemaju čime da zaposle čitaočevu misao i maštu. Čak i one priče koje se neposrednije dotiču rata izbegavaju jačinu, makar i optužbi, makar i pogrešnih (jer u Mostaru se tuklo gadno, svako sa svakim) i zadržavaju se u okvirima izazivanja osmeha ili čuđenja na licu.Umirovljenje i otupljenje nije ono što se od književnosti traži. Ako nema provokacije, ako nema hrabrosti da postavi pitanje, da uzburka, da prodrma, da izazove, onda se radi o literaturi za plažu, koju možete prekidati svaki put kad poželite da pregrejano telo rashladite u vodi. Mislim da je Veselin Gatalo raspisan i dobar pripovedač, koji se zaustavio na pola puta, uspevši da održi zanimljivost priče, istovremeno odustajući od toga da im podari dublji smisao. Ako mu je bio cilj da publiku zabavi zbrikom anegdota koje je čuo u mostarskim kafanama, onda je u tome u potpunosti uspeo i ja mu za veštinu transfera iz usmene u pisanu formu iskreno čestitam. Ako je, pak, želeo da stvori upečatljivo i snažno svedočanstvo o ljudima u zanimljivim vremenima, o dobru i zlu i ostalim sitnicama koje čine život, a koje, gle čuda, čine i književnost, onda, na žalost, nije uspeo. O tome će od mene bolje suditi oni koji ovu knjigu (ne) budu čitali za dvadesetak godina.

Vladimir Arsenic