Iz Uvoda
Evropska unija je uvek bila ideja u potrazi za stvarnošću. Međutim, sve je veća zabrinutost da ono što je držalo na okupu više ne deluje. Zajednička sećanja na Drugi svetski rat, na primer, izbledela su i nestala iz vidokruga; polovina 15-ogodišnjaka i 16-ogodišnjaka u nemačkim srednjim školama čak i ne zna da je Hitler bio diktator, dok trećina veruje kako je štitio ljudska prava. Kao što se to sugeriše u satiričnom romanu Timura Vermesa iz 2011. godine Opet on, nije više pitanje da li je moguće da se Hitler vrati; pitanje je da li ćemo ga prepoznati. Roman se prodao u više miliona primeraka u Nemačkoj. „Kraj istorije“ koji nam je Fransis Fukujama obećao 1989. godine možda je i došao, ali u perverznom smislu da istorijsko iskustvo više nije važno i da je malo ljudi koje to uistinu zanima.
Geopolitički argument za evropsko jedinstvo nestao je sa slomom Sovjetskog Saveza. A Putinova Rusija, ma koliko bila preteća, ne može popuniti ovu egzistencijalnu prazninu. Evropljani su danas više nebezbedni nego na izmaku Hladnog rata. Istraživanja ukazuju na to da većina građana Britanije, Nemačke i Francuske veruje da svet srlja ka većem ratu, ali spoljne pretnje s kojima se EU suočava više dele nego što ujedinjuju kontinent. Nedavno istraživanje koje je sproveo Galup internešnal pokazuje kako bi u slučaju veće bezbednosne krize javnost makar 3 države članice EU (Bugarska, Grčka i Slovenija) očekivala pomoć od Rusije, a ne od zapada. Priroda transatlantskih odnosa se takođe dramatično promenila. Donald Tramp je prvi američki predsednik koji ne smatra da je očuvanje EU strateški cilj američke spoljne politike.
Država blagostanja, nekada jezgro posleratnog političkog konsenzusa, takođe je poljuljana. Evropa stari – očekuje se da će se prosečna starost stanovništva povećati sa 37,7 godina u 2003. na 52,3 godine u 2050. godini, te se budućnost evropskog blagostanja teško može uzeti zdravo za gotovo. Većina Evropljana veruje kako će današnja deca živeti teže nego njihova generacija; a kako je to izbeglička kriza pokazala, malo je verovatno da će imigracija obezbediti Evropi rešenje njenog demografskog problema.
Nije samo demografija odgovorna za neizvestan položaj evropske države blagostanja. Prema Volfgangu Štreku, direktoru instituta „Maks Plank“ i jednom od vodećih nemačkih sociologa, model evropske države blagostanja je u krizi od 70-ih godina prošlog veka. Kapitalizam se uspešno otrgao institucijama i propisima koji su mu nametnuti nakon Drugog svetskog rata i, posledično, mnogo hvaljena evropska „poreska država“ zapravo je pretvorena u „dužničku državu“. Umesto preraspodele poreskih prihoda od bogatih ka siromašnima, evropske vlade sada održavaju svoje finansijsko zdravlje zaduživanjem kod budućih generacija u vidu deficitarne potrošnje. Posledica toga je da su demokratski glasači izgubili moć da uređuju tržište, čime se podrivaju sami temelji posleratne države blagostanja.
Konačno, i promene ideološke mode su bile prokletstvo Evropske unije. Ono što bi se moglo nazvati „autističnim poremećajem“ bila je dijagnoza Evropske unije u 2014. godini. Ta dijagnoza je bila iznenađujuća, ali nemoguće je bilo propustiti simptome: pogoršavanje društvene interakcije, slabljenje komunikacijskih veština, ograničeni interesi i repetitivno ponašanje. Unija je iskazala nedostatak intuicije o drugima što su mnogi nekada uzimali zdravo za gotovo. To je posebno bilo jasno tokom ukrajinske krize kada se, duže vreme, EU pretvarala da Rusija neće biti protiv pridruživanja Kijeva EU, a potom se usplahirila kada je Putin upotrebio silu za aneksiju Krima. To se takođe iskazivalo u ponovljenim tvrdnjama Brisela kako je otuđenje građana od evropskog projekta naprosto rezultat nedelotvorne komunikacije. Neposredno nakon ukrajinske krize, posle telefonskog razgovora sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, nemačka kancelarka Angela Merkel je došla do zaključka kako on živi u „drugom svetu“. Tri godine kasnije, pitanje je ko od njih dvoje živi u „stvarnom svetu“?
Po okončanju Hladnog rata i širenja Unije, Brisel je bio zaluđen svojim društvenim i političkim modelom, usvajajući veoma nekritički stav o smeru u kome se svetska istorija zaputila. Evropsko javno mnjenje je pretpostavilo da će globalizacija ubrzati opadanje država kao ključnih međunarodnih aktera i nacionalizam kao ključni politički motivator.
Evropljani su protumačili sopstveno iskustvo prevazilaženja etničkog nacionalizma i političke teologije kao signal univerzalnog trenda. Kao što je to Mark Leonard napisao u svojoj inspirativnoj knjizi Zašto će Evropa upravljati 21. vekom: „Evropa predstavlja sintezu energije i slobode koja proističe iz liberalizma uz stabilnost i blagostanje koji proističu iz socijaldemokratije. Kako svet bude postajao bogatiji i kretao se izvan zadovoljavanja osnovnih potreba poput gladi i zdravlja, evropski način života će postajati sve neodoljiviji“. Ipak, ono što je koliko juče izgledalo univerzalno primenjivo je sada počelo da deluje kao izuzetak. Uzgredan pogled na Kinu, Indiju i Rusiju, da ne govorimo o ogromnim prostranstvima muslimanskog sveta, jasno stavlja do znanja da su etnički nacionalizam i religija i dalje pokretačke sile globalne politike. Evropski postmodernizam, postnacionalizam i sekularizam čine Evropu drugačijom od ostatka sveta, ali ne predstavljaju i nagoveštaj onoga što nas nužno očekuje. Ono što je takođe vidljivo u kontekstu izbegličke krize jeste da su se nacionalne lojalnosti, za koje se nekad smatralo da su mrtve i pokopane, vratile – svojski – u savremenu Evropu.
Tokom poslednjih godina, Evropljani su shvatili kako je, iako je politički model Evropske unije za divljenje, malo verovatno da će on postati univerzalan ili se čak proširiti na neposredne susede. To je evropska verzija „galapagoskog sindroma“ koji su iskusile japanske tehnološke kompanije. Pre nekoliko godina, ove kompanije su postale svesne da, mada je Japan proizvodio najbolje 3G mobilne telefone na svetu, ne mogu pronaći svoje globalno tržište jer ostatak sveta nije mogao da uhvati korak sa tehnološkim inovacijama neophodnim za korišćenje ovih „savršenih“ uređaja. Umesto da budu isuviše veliki da bi propali, japanski telefoni, razvijeni u zaštićenoj izolaciji od izazova spoljašnjeg sveta, postali su isuviše savršeni da bi uspeli. Sada se Evropa suočava sa svojim „galapagoskim“ momentom. Može biti da je evropski postmoderni poredak postao toliko napredan i svojstven svom okruženju da je drugima nemoguće da ga slede.
To je ta nova stvarnost koja me je najpre inspirisala da razmišljam u pravcu posle Evrope. Posle Evrope znači da je stari kontinent izgubio svoj centralni položaj u globalnoj politici i poverenje samih Evropljana – veru da evropski politički izbor može oblikovati budućnost sveta. Posle Evrope znači da je evropski projekat izgubio svoju teleološku privlačnost i da je ideja o „Sjedinjenim Evropskim Državama“ manje inspirativna nego što je to bila možda u bilo kom drugom trenutku u poslednjih 50 godina. Posle Evrope znači da Evropa pati od krize identiteta jer njeno hrišćansko i prosvetiteljsko nasleđe više nije bezbedno. Posle Evrope nužno znači da je Evropska unija na svom kraju u meri u kojoj ona signalizira kako je neophodno da za sobom ostavimo naše naivne nade i očekivanja o budućem izgledu Evrope i sveta.
Sledi razmišljanje o sudbini Evrope u stilu Gramšijevog „pesimizma intelekta, optimizma volje“. Sebe smatram čovekom koji veruje da je voz dezintegracije napustio briselsku stanicu – i nekim ko strahuje da će ovom kontinentu doneti metež i globalnu irelevantnost. To može izazvati rastakanje liberalnih demokratija na evropskoj periferiji i dovesti do sloma nekoliko postojećih država članica. To neće nužno voditi ratu, ali će verovatno doprineti produbljivanju patnji i previranja. Politička, kulturna i privredna saradnja neće ispariti, ali san o slobodnoj i ujedinjenoj Evropi verovatno hoće.
U isto vreme, verujem da za ponovno sticanje legitimnosti nema potrebe da Evropska unija rešava sve probleme s kojima se suočava. Ono što je neophodno jeste da za 5 godina od sada Evropljani mogu da slobodno putuju Evropom; evro je na putu da opstane kao zajednička valuta makar nekoliko država članica; da građani mogu da biraju slobodno svoje vlade i tuže ih pred strazburškim Evropskim sudom za ljudska prava. „Ko govori o pobedi?“ pita veliki nemački pesnik Rajner Marija Rilke. „Izdržati – to je sve“. Ali čak ni izdržati neće biti lako.
Ako se Unija uruši, logika njene fragmentacije će biti logika navale štediša na uloge u bankama, a ne logika revolucije. Urušavanje Evropske unije ne mora proisteći iz pobede pristalica napuštanja Unije nad pristalicama ostanka u Uniji na državnim referendumima; to će pre biti nehotična posledica dugoročne disfunkcionalnosti (ili percipirane disfunkcionalnosti) Unije, pogoršane pogrešnim iščitavanjem nacionalne političke dinamike od elita. U svom strahu da će se Unija raspasti i u želji da se obezbede u odnosu na takav ishod, mnogi evropski lideri i vlade će postupati tako da slom evropskog projekta bude neminovan zaključak. I ako do raspada uistinu dođe, to se neće desiti zato što se periferija odmetnula, nego zato što se centar (Francuska, Nemačka) pobunio.
Ambicija ove knjige nije da spasi EU, niti da je oplakuje. Ona nije još jedan traktat o etiologiji evropske krize, niti pamflet protiv korupcije i nemoći evropskih elita. A svakako ni u kom slučaju nije knjiga evroskeptika. Ona je naprosto meditacija o nečemu što će se verovatno desiti i analiza toga kako naša lična iskustva radikalne istorijske promene oblikuju naše aktuelne postupke. Ono što me fascinira jeste politička moć nečega što smatram deža vi mentalnim sklopom – stanja u kome ste opsednuti uverenjem da je ono što doživljavamo danas ponavljanje nekog ranijeg istorijskog trenutka ili epizode.
U tom smislu, Evropa nije podeljena samo između levice i desnice, severa i juga, velikih i malih država, onih koji žele više i onih koji žele manje Evrope (ili je ne žele uopšte), već i između onih koji su neposredno iskusili raspad i onih koji su ga spoznali samo u udžbenicima. Ovo je jaz koji deli ljude koji su lično doživeli slom komunizma i raspad nekad moćnog komunističkog bloka i onih zapadnjaka na koje nijedan takav traumatični događaj nije ostavio traga.
Upravo samo iskustvo definiše veoma različita iščitavanja aktuelne evropske krize, bilo iz Budimpešte ili iz Pariza. Istočni Evropljani tumače stanje stvari nošeni osećajem zebnje, čak užasa, dok zapadni Evropljani insistiraju na uverenju da će na kraju sve ispasti dobro. „Početkom decembra 1937. u Francuskoj“, piše istoričar Bendžamin F. Martin, „ako biste zatvorili oči i to poželeli dovoljno jako, skoro da biste mogli poverovati kako je sve u redu – ili makar ne gore nego što je bilo“. Početkom 2017, ako biste zatvorili oči i to poželeli dovoljno jako, mogli biste da poverujete u istu stvar. Međutim, zbog ličnog iskustva istočnih Evropljana – a i ja sam jedan od njih – zatvaranje očiju i uverenje da će se sve dobro završiti znatno je slabija propozicija.
Ova se knjiga može čitati kao razmišljanje uma zatočenog u mentalnom sklopu deža vi. Bio sam na poslednjoj godini studija filozofije na Univerzitetu u Sofiji 1989. kada se svet okrenuo naglavce. Kao što je to Andrej Makarevič, ruski kantautor i andergraund muzičar, upečatljivo iskazao: „Nikad mi nije ni palo na pamet da bi se išta u Sovjetskom Savezu moglo promeniti, a kamoli da bi mogao nestati“. Pošto sam živeo u komunističkoj Bugarskoj, osećao sam to isto. Iskustvo naglog i nenasilnog kraja nečega za šta smo bili uvereni da je trajno (dok ga više nije bilo) jeste određujuće iskustvo u životu moje generacije. Preplavile su nas prilike koje su nam se odjednom ukazale i novootkriven osećaj lične slobode, ali takođe smo bili zatečeni novootkrivenim osećajem nemoći politike.
Proživljavanje velikog loma vas nauči nekoliko lekcija. Najvažnija je da ono što određuje tok istorije ponekad bude niz manjih događaja usred konteksta velikih ideja. Kao što to tvrdi istoričarka Meri Eliz Sarot u svojoj knjizi Slom, pravo „otvaranje“ Berlinskog zida u noći 9. novembra 1989. „nije bilo posledica odluke političkih lidera u Istočnom Berlinu,… ili sporazuma sa vladom Zapadne Nemačke… Nije bilo posledica plana četiri sile koje su još imale konačnu pravnu nadležnost u podeljenom Berlinu… ’Otvaranje’ je bilo dramatično iznenađenje, trenutak kada su se strukture doslovno i figurativno neočekivano urušile. Jedan niz nesrećnih događaja, pri čemu su neki od njih greške tako minorne da bi se inače smatrale trivijalnostima“. Kraj komunizma se stoga bolje može opisati rečenicom Harolda Mekmilana „događaji, dragi moj momče, događaji“, nego narativom Fransisa Fukujame o „kraju istorije“.
Upravo je iskustvo sovjetskog sloma ono što u mnogim aspektima određuje način na koji istočni Evropljani opažaju to što se dešava danas. Kao svedoci političkog previranja u Evropi, osećamo teskobu jer nam se čini da smo kroz to već prošli – s tom razlikom što se njihov svet urušio tada. Sada se urušava naš.
Opšte je mesto u Evropi danas raspravljati o krizi Unije u smislu suštinskih manjkavosti njene institucionalne arhitekture (na primer, uvođenja zajedničke valute u odsustvu jedinstvene fiskalne politike) ili tumačiti je kao ishod demokratskog deficita Evropske unije. Moja analiza odustaje od takvih argumenata. U mom čitanju, jedini način za suočavanje s rizikom raspada jeste da se bistre glave prizna kako je izbeglička kriza dramatično izmenila prirodu demokratskih politika na nacionalnom nivou, te da ono čemu smo svedoci u Evropi nije naprosto populistički metež protiv establišmenta, nego pobuna glasača protiv meritokratskih elita (njih najbolje simbolizuju vredni, kompetentni zvaničnici u Briselu koji su, i pored toga, izgubili dodir s društvima koja bi trebalo da zastupaju i kojima bi trebalo da služe). Kako je izbeglička kriza izmenila evropska društva i zašto su građani kivni na meritokratske elite dva su pitanja kojima ćemo se pozabaviti u ovoj knjizi. (Ono što je izbeglička kriza razjasnila jeste da Evropljani više ne sanjaju o nekoj dalekoj utopiji. Uistinu ne postoji zamišljena savršena zemlja gde oni žele da žive. Novi san je o nečemu što bi mogli nazvati Nativijom – udaljenim ostrvom na koje bi nepoželjne strance mogli poslati bez ikakve griže savesti.)
Ovo je takođe knjiga o revoluciji. U 21. veku, migracija je nova revolucija – nije revolucija masa 20. veka, već revolucija pojedinaca i porodica koje pokreće želja za odlaskom. Ne inspirišu je ideološki obojene slike blistave budućnosti nego fotografije života s druge strane (granice) na Guglovim mapama. Da bi uspela, ova nova revolucija ne iziskuje ideologiju, političke pokrete ili političke lidere. Za mnoge jadne i bedne na zemaljskoj kugli prelazak granice Evropske unije je pitanje ljudske nužnosti; teško da je pitanje utopijske budućnosti.
Za sve više ljudi ideja promene označava promenu zemlje, a ne promenu vlade. Problem s migrantskom revolucijom – kao što je to slučaj sa svakom revolucijom – je to što unutar sebe ima kapacitet za inspirisanje kontrarevolucije. U tom slučaju, revolucija inspiriše dizanje ugroženih većina kao glavne snage u evropskoj politici. Ove uznemirene većine strahuju da stranci preuzimaju njihove zemlje i ugrožavaju njihov način života, i uvereni su da je aktuelnu krizu izazvala zavera kosmopolitskih elita i tribalističkih imigranata.U doba migracije, demokratija je počela da deluje kao instrument isključivanja, a ne uključivanja. Ključna odlika mnogih desničarskih populističkih stranaka u Evropi nije da su nacionalno konzervativne, nego da su reakcionarne. Kao što je to Mark Lila zapazio: „Istrajna vitalnost reakcionarnog duha, čak i u odsustvu revolucionarnog političkog programa“ proističe iz osećanja da „živeti moderan život danas bilo gde u svetu, izložen stalnim društvenim i tehnološkim promenama, znači doživeti psihološki ekvivalent permanentne revolucije“. A što se reakcionara tiče: „Jedini razborit odgovor na apokalipsu jeste provokacija onog drugog, u nadi da će se krenuti iznova.“
