01.01.00
Rec
oktobar 1996
RIZIK I VESTINA
Nisu mali pripovedacki rizici koje je Milica Micic Dimovska preuzela na sebe odlucivsi da za svoj novi roman izabere obrazac romansirane biografije, i to biografije jednog zivota prepunog pateticnih zabluda - zivota Milice Stojadinovic Srpkinje, poluzaboravljene rodoljubive pesnikinje iz proslog veka. Rizici, dakle, nisu bili mali, i utoliko je vece kriticarsko i citalacko zadovoljstvo sto su joj se isplatili i rezultirali jednim u celini veoma dobrim, uravnotezenim, dobro koncipiranim i vrlo vesto izvedenim romanom.
Pravolinijski tok svojstven biografskom pripovedanju jedna je od zamki u koju je autorka ovog romana mogla upasti, cime bi vremenski raspored pripovedanja, unapred odredjen i prepoznatljiv, postao glavni noseci stub oblika romana, i time ga ucinio slicnim mnogobrojnim i isuvise poznatim prethodnicima iz istorije pripovedne umetnosti. Majstorstvo Milice Micic Dimovske ogleda se u tome sto ona zapravo i prihvata ovaj obrazac, ali ga izneverava i modifikuje u meri koja je dovoljna da se ostvari samosvojno i vredno delo. Obrazac klasicnog biografskog romana izneveren je utoliko sto se zivot glavnog lika pripoveda ne od pocetka, vec od jednog izabranog trenutka, pa do kraja; pripovedacka je hrabrost u tome sto izabrani trenutak nije ni na koji nacin preloman za zivot glavne junakinje, vec svim prelomnim dogadjajima sledi: ne, dakle, samo pripovedanje dogadjaja, vec otkrivanje pravog smisla, posledica i znacaja prozivljenog pravi su predmet ovog romana - krah svih iluzija, pad poslednjih velova. Nezavisno od istinske utemeljenosti u biografiji junakinje (a takva utemeljenost postoji, i to je jedan od cinilaca igre sa zanrom koju Dimovska pravi), osnovna linija pripovedanja jednog zivota u ovoj knjizi, linija koja od pocetka ka kraju ide postojano I silovito nanize, pruza mogucnost za upecatljivo umetnicko ostvarenje koje ce odisati dubokim tragizmom. Tu liniju autorka izvlaci dosledno i uverljivo, i time ponudjenu mogucnost zaista i koristi. Tu je, medjutim, cekala i druga jedna zamka na pripovedacevom putu, zamka pada u patetiku umesto dosezanja tragicnog.
Spasonosno oruzje kojim se Milica Micic Dimovska veoma spretno posluzila da se s ovim izbori jeste - ironija. Pripovedacki se glas u romanu prema predmetu svog pripovedanja (dakle, prici o zivotu Milice Stojadinovic Srpkinje) odnosi dosledno ironicno. Poseban je, medjutim, kvalitet te ironije, kao i celog romana, to sto toplina bliskog uzivljavanja u ispripovedanu sudbinu ipak nije ukinuta, sto distanca koju ironijski odnos podrazumeva, uz bolje vidjenje svoga predmeta, daje da se oseti i pripovedaceva nezna naklonost, koja se s udaljenoscu medjusobno osvetljava i istice. Po definiciji jednosmernu patetiku, kao i jednosmeran ironijski odnos autorka izbegava, i time opstaje na ivici, na skliskom terenu na kojem je odnos pripovedni glas - pripovedanje - citalac dinamican, viseslojan i uzbudljiv. Ironijski odnos vidljiv je na nivou recenice, izbora reci i formulacija kojima se pripovedni glas obraca svojoj junakinji ili je citaocu predocava, na nivou izbora epizoda koje ce u pripovedanje uci, kao i posebne perspektive iz koje ce svaka od njih biti prikazana, na nivou pripovedackih uvida u sadrzaj svesti junakinje u vezi sa predocenim epizodama i njihovim odnosom sa glavninom njenog zivota, koja prethodi pripovedanju, a takodje se posreduje i aluzijama ili direktnim pominjanjem intertekstualnih i biografsko-tekstualnih veza i naporednosti, recimo u poredjenjima koja se citaocu namecu izmedju glavne junakinje i Jovanke Orleanke, ili para Milica Stojadinovic - Teodora i Don Kihot - Sanco. Opet, vazno je istaci da ni ovde nista nije staticno i jednosmerno: Don Kihota Dimovska ne uvodi u pripovedanje da bi glavnu junakinju prosto prevela u nizi registar, vec da bi njen tragizam ucinila bogatijim, sadrzajnijim, punijim znacenja - a to sto ce neke od novih nijansi znacenja biti i iz oblasti komicnog, samo je dodatni dobitak.
Jos jedna opasnost koju autorka uspesno izbegava jeste opterecivanje romana alegorijom: istorijski trenutak u kojem se srpski narod nalazi u devetnaestom veku, nacionalni zanos, rat, pozrtvovanje i profiterstvo , sve to itekako ima veze sa sadasnjim trenutkom, i nije nimalo tesko zasnovati i tumacenje u celini na toj ravni ove knjige. Medjutim, dobro je sto Milica Micic Dimovska nigde ne daje direktnog povoda za to, nigde tumaca ne vuce za ruku - cime nikako ovaj sloj znacenja ne ukida, niti ga cini manje vaznim: on je tu, slobodno je razumeti ga i prema njemu se postaviti po volji. Dnevno-politicka relevantnost "Poslednjih zanosa MSS", njena otreznjujuca tezina i britkost, neosporan su kvalitet, koji nece izgubiti na vaznosti cak ni kada (ako ikada!) ta politicka relevantnost vise ne bude dnevna.
Veoma povoljnom sudu o ovoj knjizi svakako doprinose i neki odeljci romana koji se mogu izdvojiti kao narocito vesto ispripovedani (epizoda kod Matije Bana, epizoda skupljanja hrane i ljubavnog cina na groblju, itd.), ali posebno je upecatljiva silina sunovrata s kojom roman hrli svojem kraju, silina koju omogucuje upravo ona pomenuta neprekidna silazna linija ispripovedanog zivota, i koju Dimovska tako efikasno sprovodi. Neosporni vrhunac romana, tim sjajniji sto je sa kompozicijskog stanovista krajnje dosledan, cak nuzan, jeste zavrsno poglavlje, sc ena umiranja, u kojoj pripovedanje iz treceg prelazi u prvo lice. Ovim se narusava povrsinski nivo uverljivosti biografskog pripovedanja, ali se na jednom dubljem, umetnicki relevantnijem nivou dobija mnogo: psiholoskim poniranjem u svest kroz koju je, kao i kroz citaocevu, vec prosla punoca sadrzaja romana, sa rezultirajucim tragickim nabojem (nivo ironijskog odmaka, dakle, bitno se smanjuje, samo tu!); egzistencijalnom vrednoscu docarane situacije, ciji je presudno bitni sastojak upravo to gramaticko prvo lice, u kontrapunktu sa ostalim tekstom; i konacno, mozda i najvise od svega - kompozicionim zavrsnim udarom, forte fortissimom kojim se okoncava kresendo celog romana. Ostvarivanje ovih vrednosti jednim u sustini jednostavnim formalnim obrtom jasno ukazuje na veliku pripovedacku vestinu koja je utkana u Poslednje zanose MSS. Upravo ta vestina je obezbedila da pripovedacki rizici Milice Micic Dimovske - tvrdi oklop zanra koji je izabrala, pateticnost teme, opasna blizina alegorijskog tumacenja - budu dobro razreseni; upravo ti rizici omogucuju da se njena vestina pokaze u punom sjaju.
Ivan Radosavljevic
01.01.00
Blic
12.10.2002.
Milica Mićić Dimovska: Verujem u ideal čiste čovečnosti, a gnušam se devize cilj opravdava sredstvo. Umetniku ništa ne sme da bude strano - lepota, ružnoća, dobrota, zlo - sve to treba uhvatiti bez prozirnosti i mahinacija. I nikad čovekomrzački
Rodoljublje ponekad zaklanja vidik
Njeno pisanje podseća na rad pčele koja ne može da odoli tajnovitoj privlačnosti i leti od cveta do cveta da bi kap po kap sakupljala nektar. Njeni junaci nisu ni negativci, ni pozitivci. Oni su ?samo? ljudi. Ekstrati njihovih života su sudbine zapisane u pripovetkama (o prepodobnoj Justini, umišljenoj Bogorodici? ), u romansiranim poslednjim godinama života M. M. Srpkinje, romanu koji joj je pribavio nagrade ?Branko Ćopić? i ?Bora Stanković?. Njen novi roman, ?Mrena?, sledi utemeljen put. ?Umetniku ništa ne sme da bude strano - lepota, ružnoća, dobrota, zlo - sve to treba uhvatiti na plemenito-ironičan način, nijansirati iznutra, bez prozirnosti i mahinacija. I nikad čovekomrzački?, glasi pristup Milice Mićić Dimovske.
Koji je vaš recept za pomirenje kvaliteta proze i čitanosti?
- Možda čitljivosti mojih knjiga doprinosi to što ja ne pišem hermetično. To ne znači da pišem na neki populistički način. I da hoću to ne bih mogla. A hermetičnost, pa i ona ponekad može biti manir. Iza nečitljivosti se često krije praznina.
U novom romanu ?Mrena? može se prepoznati sijaset likova iz našeg okruženja poslednjih deset godina. Koji je vama najsličniji?
- Recimo da su ti svi likovi moje maske, da se uvek ja krijem iza njih čak i onda kad tu masku ne volim, kad je osuđujem. Ali samim tim što do kraja ulazim u svaki lik, bio on pozitivan ili negativan, ja se moram poistovetiti s njim. I tu dolazi do neke rascepljenosti moje ličnosti, jer u suštini čim mogu da razumem nečije poroke, ili nečije misli koje, inače, osuđujem, znači da se opasno približivam brisanju granica između mene i njih. Zaista uvek sam mrzela svako apriorno etiketiranje mojih junaka, pogotovo onih u čiju psihu ulazim, samo u retkim slučajevima mogla bih došapnuti čitaocu da je neki od mojih junaka potpuno negativna ličnost. Ali i o manama pišem s velikim razumevanjem, verovatno zato što ih imam.
Ili, jednostavno, imate potrebu da izbacite iz sebe ono što vas tišti?
- U pravu ste. U ovom romanu izbacila sam sve ono što me je tištalo ovih desetak godina, ali sam se pri tom trudila da budem nepristrasna, da ne budem ozlojeđena, da proniknem u uzroke, motive, i sve to ispitijući pre svega sopstvenu savest, sopstvene zablude...
U romanu ima jedan monolog surovo obeshrabrujući: ?Zašto da se operišem? Da bih bolje videla svet? Hvala lepo! Svet me ne zanima?. Smatrate li da je povlačenje u sebe rešenje - iznudica?
- To je kukavički, znam. Iako, postoje slučajevi kada je povlačenje jedino časno rešenje, čak i herojsko.
Na drugom mestu kažete ?svakome se pruža šansa, bar jednom u životu?.
- Da, to kaže ista junakinja, starica koja ne zeli da operiše mrenu jer se nagledala nepravdi, pa ipak u jednom trenutku upozorava svoju unuku da se svakome bar jednon u životu pruža šansa, ali je treba prepoznati. Ta starica je svašta preživela i ništa je više ne može zaneti, pa ipak i ona je imala svoje zanose u mladosti, ona im se može podsmevati, ali ona nije ravnodušna prema njima. I u starosti ona ima protivurečna osećanja, misli, niko nije u tom smislu nekakav monolit.
Kako čovek da prepozna svoju šansu?
- Pa, što se mene lično tiče samo u nekom radu, ali ne sa svešću da je to neka šansa, već neko moranje, da nešto morate sad uraditi jer posle nećete moći.
Verujete li vi u čistu čovečnost ili ipak smatrate da dobar cilj opravdava sredstva?
- Verujem u ideal čiste čovečnosti, kojem treba težiti i u običnom životu, a gnušam se devize cilj opravdava sredstvo, on je pragmatičan, ali uvek vodi ka nečoveštvu i nepravdi.
Da li vi mislite da je Srbija u Evropi, ili da u nju tek treba da zasluži da uđe?
- Da je Srbija u Evropi to je geografska činjenica. A da li ona ima evropske standarde u raznim oblastima - sigurno nema. Siromašna je, na periferiji, na drumu, takoreći. Ali, mi težimo da se približimo Evropi, u pogledu svih standarda, životnih, kulturnih, civilizacijskih...
Posle 5. oktobra formirano je i treće udruženje pisaca. U kojem ste vi?
- U Beogradu samo ima tri, Udruženje književnika Srbije, Srpsko književno društvo, Forum pisaca. U Novom Sadu je sedište Društva književnika Vojvodine čiji sam predsednik bila vrlo kratko jer nisam mogla da se razaberem među tim raznim strujama, zatim šta znači to da je Društvo književnika Vojvodine kolektivni član Udruženja književnika Srbije a mnogi su članovi Srpskog književnog društva. Pa, i ja sam član Srpskog književnog društva koje su osnovali pisci nezadovoljni stanjem i aktivnošću Udruženja književnika Srbije, koje se previše politizovalo u određenom trenutku, bez distance prema prethodnom režimu, previše se koristeći rodoljubljem kao nekim štitom koji im je gotovo zaklanjao vidik... Inače, ja sam član Upravnog odbora Srpskog književnog društva i sad muku mučimo oko prostorija pošto ne možemo da uđemo u onu koja nam je dodeljena u zgradi u Francuskoj 7, jer to nekom ne odgovara.
Milena Marjanović
