Zaručnice

15.06.03 Dnevnik - Novine i časopisi

O tome šta treba da radi savremena književnost mišljenja su više nego podeljena. Dok jedni traže svetu istinu ili ništa, drugi je udaljavaju od svake stvarnosti. Jedni su opterećeni modernim morbidnim vremenima, drugi nekontrolisano zaviruju u tuđu literaturu, treći mešaju sve što stignu, četvrti sisaju veslo ili cede suvu drenovinu, peti se uzdaju u novu poetiku. Svi uglavnom pišu, pišu sve u šesnaest. Tu krize nema. Kriza je na drugoj strani - nema čitalaca. Autor nema nikakvog uvida da li ga, i ko čita, da li je stvarno “pročitan”. Uglavnom, se sve vrti oko par dežurnih imena i sve staje na prste dve ruke. Nekima dovikuju - čitaj se sam.
A imalo bi se šta pročitati. Za ovu priliku izdvajamo tri naslova.

MILICA MIĆIĆ DIMOVSKA, ZARUČNICE,
GRADSKA BIBLIOTEKA NOVI SAD, 2003. PRIREDIO VLADIMIR STEVANOV STR. 125

Druga knjiga u novopokrenutoj biblioteci “Zavičaj” donosi četiri priče i dva dnevnička zapisa Milice Mićić Dimovske (Novi Sad, 1947), književnice koja je u žiži književne javnosti poodavno, ali sasvim sigurno posle najnovijeg romana “Mrena”. Poznata po slobodnim kalemljenjima zgoda i nezgoda svojih savremenika, Dimovska je snažno uronila u skriveni život svojih junaka želeći da bude precizna i verodostojna. Tu jursenarovsku snagu ona pronosi lako i bez velikih skrupula. Spuštajući sve na zemlju i izlažući najskrivenije unutrašnje treptaje propitivanju sa nepotkupivih i najranjivijih nivoa, ona svoju priču drži čvrsto, a sa svojim junacima zna da bude i okrutna. Tek tako i tada stvari dolaze na svoje mesto, a pisac ispunjava svoju dužnost - da beleži ono što oseća.
Sve ovo vidljivo je i u izabranim pričama u kojima je priređivač tražio pomalo bizaran rakurs: žensko biće i Bog. U zlatnom rudniku, međutim, našle su se i takve priče kao što su “Žitije Prepodobne velikomučenice Justine, Psiha za Bogorodicu, In pace, Skrivena smrt.

DUŠAN RADIVOJEVIĆ, ŽONGLER, KRATKE PRIČE,
APATIN, 2002. STR. 79

Kratka priča ima posebno mesto u savremenoj svetskoj književnosti. Majstorski potezi odvijaju se na malom prostoru, a poenta udara poput groma, nož ne ubija nego uzbuđuje. Sve to i te kako zna i demonstrira i Dušan Radivojević (Kragujevac, 1954) koji živeći u Apatinu uspeva da kako - tako sudeluje u kulturnom životu preko naših listova i časopisa. Startovao je kao talentovani pesnik i već za prvu zbirku “Radosna igra loptom” 1986. dobio prvu nagradu na Limskim večerima poezije. Za istu knjigu dobio je i nagradu “Miloš Crnjanski”. Godine 1995. objavio je zbirku pesama “Nije paranoja”, a sada nam se predstavlja sa izborom od devet kratkih priča. Skidajući lirske koprene sa surove provincijske stvarnosti, Radivojević često poseže za fantastikom povezanom sa surovim realizmom. To su lirske slike duboke tragike i nepojamne promašenosti, silna traganja sa smislom i novim literarnim znakovima.

ZORAN MIRKOVIĆ, OREOL, ESEJI,
MALA VELIKA KNJIGA, NOVI SAD, 2002. STR. 232

Baveći se multimedijalnim projektima Zoran Mirković (Novi Pazar, 1931) je objavio i više knjiga iz oblasti vizuelne poezije, teorije svetlosti kao i knjige pripovedaka “Opsena” i “Trijumf vrline”. Objavio je i pet romana: “Čovek koji me je tukao”, “Proročica”, “Lusilija ili o beskraju”, “Staklene suze” i “Semirami”. Polazeći od uverenja da je čovek samom sebi čun kojim se prevozi preko blistave reke večnosti, Mirković se u svojim insipirativnim esejima sabranim pod naslovom “Oreol” probija kroz bezbroj vratnica, ide neispitanim i neutabanim stazama. On često “izlazi iz sebe” i hoće da opita svet sa neke druge strane i iz nekog drugog ugla. Laza Kostić za njega je pesnik, ali i anticipator savremenih naučnih dela. U svemu tome Mirković svoje moćno analoško mišljenje vuče iz antičke filozofije, ili drugih zaboravljenih i zapostavljenih škola mišljenja. Zato su njegovi nalazi nesvakidašnji i bačena rukavica u lice otrcanom pravolinijskom zaključivanju i hijerarhiji vrednosti. Inače, dr Mirković živi u Novom Sadu i lekar je - ginekolog.

M. Živanović