Tako mi šešira moje majke

anel iznose na videlo život u senci slika o usponu, uspehu i sreći koje nas medijski saleću, i okružuju likove dostojanstvom – kao oreolom. Otkrivaju unutarnji svet protagonista „koji je veći od spoljašnjeg“ („Šal“). Pritom, tekstove nikako ne treba shvatiti kao društveno-realističke slike momenata, za to su suviše umetnički i precizno komponovani. Ko čita Duvanel mora da se upusti u svet sa svojevrsnim zakonima. Svet koji je užaren od mračne, nadrealne poezije. Suverenim pokretom, glas književnice odmah u prvim rečenicama stvara atmosferu, boje, temperaturu: „Jesen“ – tako počinje „Prva betonska crkva u Evropi“ – „polaže svoje ruke svetlosti na kuće, kao da želi da zagreje hladne zidove, ali su i ruke svetlosti hladne.“
U tom trenutku stvarnost može da se otvori prema deluziono-vizionarskom i u svakom trenutku sve može da oživi. U svojoj fragmentarnoj logici sna, ove pripovetke podsećaju na neke rane verzije onih misterioznijih Grimovih bajki. I kao najbolje bajke, pripovetke Adelheid Duvanel mogu stalno iznova da se čitaju, a da se njihovoj tajni ne uđe u trag. To je stoga jer nam, za razliku od zaigranog deteta iz pripovetke „Georg“, niko neće pokazati kako se skida poklopac: „Ličio je na dete koje se igralo zatvorenom kutijom i bilo zadovoljno, ali nakon što su mu pokazali da poklopac može da se skida, ono bi plakalo jer nije moglo ponovo da ga stavi.“