Prekrasne ruševine

11.02.21 Vreme

Ukoliko se pođe od uobičajene, gotovo banalne činjenice da umetnost odvajkada najpre i najviše govori o vremenu i mestu u kojima nastaje, ili, ređe, o drugim epohama koje se na različite načine dovode u vezu sa onom autorovom, a to, naravno, da bi je dublje i preciznije predstavila i objasnila – može se reći da novi roman Save Stijepovića Prekrasne ruševine već od uvodnih rečenica dovodi u pitanje podrazumevana čitalačka očekivanja i iskustvo. Ova vrsta poigravanja sama po sebi nije ni prednost ni mana, ali nema sumnje da dilema, koja bi se najjednostavnije mogla formulisati rečima: koliko se i na koji način danas i ovde nekoga tiče priča o hipi komuni u Kaliforniji sa početka sedamdesetih godina – lebdi ivicom svesti neprestano tokom čitanja.

Stijepović (1970) je teren za radnju Prekrasnih ruševina pripremio još u svom prvom romanu Mahagoni hol (2008), a u izvesnom smislu i ranije, u knjigama poezije Antologija univerzalizma i Dekadenca. Objavljene sredinom devedesetih kod malih i ubrzo ugašenih izdavačkih kuća, ove knjige nastaju na tragu avangardnih iskustava veka koji je tada na izmaku i promovišu specifičnu formu kosmizma i duhovnog nomadizma, nastalog ne samo iz modernog, autentičnog osećanja otuđenosti i bezdomnosti, nego možda i više iz svedostupnosti umetničkih dela u svakom kutku sveta zahvaljujući modernim tehnologijama. Po navedenim odlikama Stijepović se može posmatrati kao saputnik pisaca iz antologije Pseći vek, sa kojima ga ne povezuju toliko određeni poetički principi, i kod njih samih potpuno raznorodni, koliko osećanje sveta koji se rasuo u nesastavljive deliće.

Istovremeno, sledeći tipičan postmoderni manir, Stijepović svoju poetiku gradi posvajanjem različitih pripovednih modela karakterističnih za tzv. žanrove nižeg reda. Idući tim tragom, Prekrasne ruševine bi se mogle odrediti kao metafizičko-psihodelični vestern ili drumsko-pikarska crna bajka, ali jednako tako i kao istorijska antiutopija. Ovakvi žanrovsko-poetički sudari i eksplozije obeležili su umetnost devedesetih godina, kada je granica između popularne i visoke kulture ukinuta, pa se stoga Stijepovićeva proza može porediti i sa filmovima umetnika kakvi su, recimo, Tarantino ili braća Koen.

Ono što je zajedničko obeležje Stijepovića i američkih filmskih stvaralaca, pored brižljivo odabranih muzičkih kulisa, jeste specifična hirovitost u građenju priče. Prekrasne ruševine tako počinju kao drumsko-detektivska potraga za nestalim piscem romana Mahagoni hol Martinom Komanom, da bi u drugom delu predstavile život u tipičnoj kalifornijskoj hipi-komuni, koju vodi propovednik Skip Lenski, u kojoj se nalazi i u isti mah zaboravlja pisac Koman, a potom, nalik na preokret u filmu Od sumraka do svitanja, uvodeći u priču demona Abadona, pravo iz gornjih krugova pakla, roman se nastavlja kao borba dobra i zla za duše pripadnika komune, da bi se sve završilo u potpunom rasulu: nizom pljački, krvavih obračuna i smrću svih junaka, osim glavnog – Dantea Kovača.

Ono što ucelinjuje ovu priču, prepunu naglih skretanja i izneverenih očekivanja, jeste u prvom redu izvanredno pronađen pripovedni ritam: sled akcije i kontemplacije, opisa i dijaloga, sinkopiran retrospekcijama, koji na mikroplanu prati smenjivanje jezičko-stilskih klišea, karakterističnih za žanrovsku književnost, i inventivnih epiteta, metafora i drugih figura. Takođe, pripovednoj dinamici doprinosi i specifičan sintaksički ritam, po kome se duge i složene, vrtložne rečenice presecaju kratkim zaključcima i usklicima, dok česta ponavljanja, pojašnjavanja, naglašavanja, rečce i uzvici pojačavaju sugestivnost i živost priče.

Treba primetiti i da prostorom romana preovlađuju pustinjski pejzaži i da je najveći broj scena situiran u komuni koja će se ugasiti, po urušenim indijanskim naseobinama ili drumskim prodavnicama i svratištima na obodu nigdine, što priču o propasti hipijevske utopije smešta u odgovarajući ram, a u sliku sveta nenametljivo ugrađuje apokaliptična metafizička sazvučja. Tonalitet i ukupno značenje romana određuje i izbor pesama koje junaci neprestano osluškuju sa radija, a čija funkcija je da, s jedne strane, približe i ožive revolucionarno-utopijsku epohu na prelazu šezdesetih u sedamdesete, dok je sa druge, i važnije, identična onoj ulozi koju ima hor u antičkim tragedijama. Tako roman počinje dvadesetominutnom "vožnjom" ikoničnog benda epohe Grateful Dead Dark Star, koja govori o pozivu na putovanje, spoljašnje i unutrašnje, i treba je razumeti kao obećanje dobrog provoda, a završava se psihodeličnom pop brzalicom Ha! Ha! Said the Clown sastava Manfred Mann, koja čitavu priču predstavlja kao kosmičku šalu, u kojoj je junak, zaveden muzikom i osmehom u očima devojke na plesnom podijumu, poverovao da mu je sreća nadohvat ruke, prepustio se noći – i ispao glup u društvu. U neku ruku predvidljiv i neminovan kraj, kao i svake druge plemenite ideje i poduhvata u ljudskoj istoriji, koji se, čini se, razlikuju i sameravaju samo kvalitetom provoda koji ih prati dok traju.

marjan čakarević

24.01.21 Danas

Temelji literarnog zamka Sava Stijepovića nalazi se na dnu pakla, dok su vrhovi kupola zabodeni u kraj raja.
I ovako, trebalo bi, započeti svaku priču o romanu Prekrasne ruševine (Dereta, 2020), baš ovako.

Malo je pisaca u istoriji književnosti po čijim se tehnikama i oblicima pripovedanja određivao format velikog pisca.

Nije lako pronaći pisca čije delo ujedno čini i književno umetničko polje.

Esej koji je pokazao, u izvesnom smislu reči, drukčije raspoloženje za razumevanje književnosti jeste svakako Književnost iscrpljenosti Džona Barta, koji je objavljen u avgustovskom broju časopisa Atlantic Monthly 1967.

Ukoliko zanemarimo celinu ove kraće Bartove beleške i uzmemo samo jedan deo koji govori o novim oblicima pripovedanja (književna inovacija, termin koristi Najal Lusi) vidimo da oni „veoma moguće mogu ukazati na nešto upotrebljivo u stvaranju ili razumevanju autentičnih dela savremene umetnosti“.

Stijepovićev roman, Prekrasne ruševine, jeste autentično delo srpske književnosti, ili, kako je to jednom zapisao stari profa (ali, za neku drugu knjigu) – Zlatna knjiga srpske književnosti.

No, tekst o Ruševinama ne treba krenuti od kupola.

Dakle, krenimo prvo hodnicima (prstenovima) pakla.

Bit jedne priče jeste dijalog.

Ono što je karakteristično za ovog autora jeste da dijalog nije samo dijalog, već ima onu dinamičku funkciju narativnosti koja, pre svega, ima cilj da priđe sama sebi.

Ne govori se, dakle, o dijalogu kao nekakvom sredstvu za uspostavljanje komunikacije sa čitaocima nego o horizontu očekivanog spoznavanja sebe kroz simboličku moć književnosti – priče.

Manifestacija čoveka nikad nije samo spoljašnja već uvek unutrašnja, zato se nikad ne može govoriti o konačnom dijalogu, kao ni o konačnom upoznavanju samoga sebe.

Radnja romana je smeštena u jedan istorijski okvir, kao i Bartov esej, koji prezentuje Ameriku 1970-ih godina na poljima novih utopijskih sagledavanja sveta u sebi i oko sebe.

Doprinosi (nazovimo to sada tako) koji vrše određenu nadogranju u pripovedanju nikad nemaju veze sa žanrovima kojima pripadaju.

Tako da, besmisleno je tvrditi da je jedan roman izvršio takav uticaj na književnost samo zato što je inovativan ili drukčiji.

To je samo trenutnost koja brzo nestaje.

Na primer, Dostojevski nije veliki pisac iz razloga što je tada bio inovativan ili Stijepović što je sada inovativan na horizontu opšteg sagledavanja čoveka i književnosti.

Interesantna priča između kovača i zidara jeste u njihovim trajanjima tradicije.

Onog momenta kad je kovač pokušao da unapredi prirodu van-prirodnim elementima njegov zanat je nestao na mapi saznanja, dok se dan-danas zanat zidara prenosi posvećenima.

Tako je i u književnosti, bilo ko da pokušava da unapredi književnost vanumetničkim elementima može naići samo na trenutku aktuelnost, ali neće doći i do potpune spoznaje onog ko radi kroz/za književnost alatima koji su isključivo zadati pravom umetnošću i povereni umetniku.

U romanu Prekrasne ruševine ništa nije slučajno napisano i prepušteno interpretacijskim invencijama samog autora.

Dakle, u središtu priče romana imamo samo dijalog koji predstavlja samu radnju romana koja se, opet, može ogledati u deskriptivnim pasažima o pustinjama koje a priori čine jednu rđavu beskonačnost priče u dijalogu, i obratno.

Bahtin je nešto slično pisao o Dostojevskom, o tome kako bit čoveka nije u refleksiji spoljašnosti već unutrašnjeg osećanja sopstva, ističući radnju kroz dijalog i put ka sebi.

Čestitost puta ka sebi jeste dijalog. Hrišćanski radikalno!

Iskustvo romana ne mora nužno biti smešteno u kompozicijski okvir koji je dat, već se može čitati u drukčijim kontekstima istorije čovečanstva, od Egipta do ranog srednjeg veka i od prosvetiteljstva do pada hrišćanstva.

U bilo koji kontekst da postavimo priču Sava Stijepovića čitalac dobija isto iskustvo čitanja, što govori o veličanstvenim trenucima jedne književnosti i spremnosti da kao takva ponovo bude ono što jeste bila, jer Bog nikome nije dužan, nekmoli nama.

Jedan učenik svetog Serafima pronalazi epifanijsku semenku ljudskog začetka i govori o spopadanju pobožnog užasa, literarni likovi kod Stijepovića jesu ljudi koji su padom zadržali božju iskru izbavljenja i krenuli ka svom novom astralnom telu – krenuli su natrag, gde zaista pripadaju.

Na tom putu molitve, legende o sipcu i sipici, novim Hramovima, krugovima pakla, čistilištu i na koncu raja susrećemo utabani put celokupnog iskustva milostive karme, njegovi junaci neprestano tragaju za tišinom molitvene suze spokoja.

Oni su lutalice i menjaju mesto za mestom i kuću za kućom sve dok ne dođu u Grad i Kuću koji su večni, baš kao i dvanaestorica svetih – iz jevanđelja.

Njihove molitve nisu poznate tradiciji, ni prošlosti, ni budućnosti, one su čiste, ponekad bez reči, ali iskrene i čestite; kao iskričavost koja pleše pred njihovim bogom, bez dogme, jer „ne ratujemo mi protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju“, kako i počinje roman, rečima iz Poslanice svetog Pavla Efescima.

Kroz Dolinu prinčeva može se videti ishlapela boja indiga (poznata samo nekima i njima data) koja na indirektan način u Prekrasnim ruševinama pravi identične prelaze između dobra i zla, jer put kojim se Stijepovićevi junaci kreću jeste put radikalne nevinosti.

Kad u Hiljadu platoa uzdišu Delez i Gatari, i kažu „umorni smo od drveća, trebalo bi da prestanemo da verujemo u drveće, korenje i ridicule“, misle, pre svega, na misao kao odsustvo svakog razgranatog obrasca: oni traže da se, po rečima Brajana Masumija, konstruiše gladak prostor misli. Ili, zašto je otac Zosima napustio sestrinstvo u Arizoni i otišao u Meksiko?

Na sva ova pitanja odgovore treba tražiti u tekstu, u biti razumevanja sebe i dijalogu sa Ruševinama.

Ono što nema sumnje jeste, Savo Stijepović piše bolje nego što mi znamo da čitamo.

Nemanja Veljović Subrosa