Priče za dosadno popodne

07.12.07 Polja

S vremena na vreme književni tokovi poetičkih promena proglašavaju fantastiku „iscrpljenim“ i prevaziđenim žanrom, a zapravo on biva samo privremeno skrajnut na sporedni kolosek. Vitalnost ovog žanra neprekidno demantuje zagovornike književnih prosedea koji bi da budu angažovaniji, konkretniji, bliži savremenim tokovima, vremenu u kome nastaje delo. Čista fantastika, koju Cvetan Todorov opisuje kao žanr „uvek u nestajanju“ i ograničava ga na period izmedju Kazota i Mopasana, ne prestaje da bude inspirativna i za sve naredne generacije pisaca. Ali, iskustvo „moderne fantastike“ (po Todorovu žanra koji više ne postavlja dihotomiju stvarno-čudesno, već se još više približava književnom kodu imanentnom književnosti samoj), dodatno inauguriše fantastički diskurs kao moguć u okviru svakog književno-poetičkog vremena. Izvesno zasićenje koje nastupa u periodu nakon „mlade srpske postmoderne proze“ 80-tih, u kojoj je fantastika kod mnogih autora preovlađujući diskurs, izazvano je, čini se i pritiskom spoljašnjih, vanknjiževnih faktora stvarnosti koja širi užas strašniji od svakog horor žanra i pred kojom čovek ostaje u većoj nedoumici no što je može izazvati ma koja fantastična pripovest. Da se mirnija vremena ipak vraćaju, dokaz su nekolicina autora, uglavnom mlađe generacije, koji se laćaju nekih od žanrovskih obrazaca bliskih fantastici (Pavle Ćosić i Ivan Tobić, Mirna Zakić, Željko Obrenović i Aleksandar Ilić, Ivan Potić) da bi ih sa veoma različitim pristupima u ključu ironije, SF-a, horora, humorističkog romana itd. prilagodili manje ili više sličnim intencijama – kritičkom osvrtu na savremeni trenutak. Autori dosledni čistijim oblicima fantastike, Mirjana Novaković i Filip David se takođe prilagođavaju savremenim temama, ali sa jednog veoma udaljenog stanovišta pomerenog ka univerzalnijim i metafizičkim temama koje bi mogle imati sveobuhvatnije zaključke.
U tom svetlu, sasvim je osoben događaj pojava prve zbirke pripovedaka Mirjane Bjelogrlić Nikolov, Priče za dosadno popodne, koja se izraženije odnosi prema svetskoj tradiciji i autorima fantastičkog, istovremeno unoseći i neke osobenosti, na tematskom, kompozicionom i međužanrovskom planu. Knjiga obuhvata dvanaest pripovedaka od kojih je uvodna zamišljena u bokačovskom stilu pripovednog lanca više osoba zarobljenih na jednom mestu. Osmoro ljudi će tako ispričati sedam priča za sedam dana u nedelji i još dodatno, četiri pripovesti (uključujući i samu uvodnu priču) karakterisanih kao „indigo“ priče u kojima se vremenski udaljene zone spajaju, odnosno „preslikavaju“ u posebnim, „kao indigo crnim noćima“. Ove posebne, vremeplovske zone, po motivu nedokučive tajne koja se do kraja ne otkriva ni samim likovima-izabranicima, daće osnovni ton čitavoj zbirci, čak i pripovetkama u kojima izostaju fantastički motivi čudesnog, neverovatnog, oniričkog („Tajni recept za buku“, „Srce lubenice“), jer je početni, zadati okvir zbirke naglašen kao fantastika po Todorovljevoj definiciji – bez mogućnosti tumačenja motiva u sferi poetskog ili alegorijskog. Motiv tajne, prisutan u svakoj od pripovedaka, bez obzira da li se ona približava fantastičkom ili žanru detekcije, ovde funkcioniše i kao najtešnja spona između dva pomenuta žanra, jer je prisutan u oba, kao što je i napetost koja proizilazi iz ovog motiva, okosnica oba žanra. Stoga je većina pripovedaka Mirjane Bjelogrlić Nikolov tesno vezana diskursom oba žanra iako se oba istovremeno i izneveravaju u smislu doslednog praćenja njihovih uobičajenih modela. Prestup žanrovskih obrazaca odvija se na najmanje dva moguća plana: kompoziciono na makroplanu čitave zbirke u kojoj se po nekoliko žanrovski različitih priča (realistička, fantastička, krimi...) dodatno vezuju likovima ili temama čije međusobne spone i prepoznavanja valja otkrivati u narativnom tkivu drugačije žanrovski kodiranih priča koje u finalnom okruženju ipak pripadaju fantastičkom, kao što se očekivanja izneveravaju i tematski, već u samim naslovima pripovesti čije žanrovske odrednice kao što su horor-priča, sapunska priča, radio priča itd. moramo čitati sa ironičnim otklonom jer nas prečesto zavode na pogrešan put. Iako motivski i tematski korpus uglavnom odudara od žanrovske unificiranosti, on se s druge strane, korišćenjem poznatih motiva u novom ruhu, približava nekima od najvećih majstora proze koji takođe prevazilaze žanrovske okvire poput Poa, Kafke, Čendlera, Hofmana ili Hotorna. Međutim, ono što ovu zbirku priča odvaja od direktnih uticaja prethodnika jeste upliv sve dominantinije kulture virtuelnog i vizuelnog savremenog sveta: četvorodelni lanac pripovedaka s početka zbirke kao integralni deo sadrži slike Milene Pavlović Barili inkorporirane u samu narativnu strukturu pripovedaka. Takođe, kompjuterskim igricama posvećena je čitava priča, (iako jedna od slabijih u zbirci, „Kuća ratova“ pokazuje koliko je teško uskladiti nekompatibilnosti medija: naracija video igrice je zasnovana na vizuelnom i akcionom planu, koji ne pogoduje pripovednoj naraciji), a u istom pripovednom lancu autorka pastišira i neke od kriminalističkih tv serija u kojima je prostor interneta, poput Matriksa, poprište istinske drame i početna stanica u igri detekcije. Priče kao da hronološki prate razvoj medija: one s početka zbirke su u direktnom sadejstvu sa uljanim slikama i crtežima iz modnih časopisa Milene Pavlović Barili, zvučnim efekatima iz radio-drame, a potom slede pripovetke koncipirane na principu kompjuterskih igrica, krimi tv serija, interneta. Oneobičavanje preuzimanjem vizuelnih i medijskih struktura posredno, izmenom narativnih obrazaca bliskih prozi, doprinosi opštem utisku o prisutnosti fantastičkog koda, mada se on u nekim pričama zadržava tek na referenci „čudnog“ („Kuća ratova“, „Plava babuška“, „Nekromanserov poljubac“), a u nekima odista ima sve odlike „čudesnog“ („Opal, bela mačka“, „Baš zgodan dan“, „Muzej igara“, „Preobražaj Nikolaja Kurganskog“).
Sagledavajući zbirku u celini kao blisku fantastičkom diskursu zasnovanom na brojnim uticajima tradicije fantastike, kao i postmodernih interpolacija drugih žanrovskih obrazaca, kako narativnih iz proze novijeg doba, tako i uticaja preuzetih iz vizulenih i medijskih sfera, neophodno je razmotriti i još jedan mogući ugao gledanja na Priče za dosadno popodne. Svojevrsna „ars combinatorica“, kako ju je svojevremeno inaugurisao Sava Damjanov u predgovoru Nove (postmoderne) srpske fantastike, nesumnjivo je prisutna i u prvencu Mirjane Bjelogrlić Nikolov, koja se time svrstava u veoma retke autorke koje pišu u pretežno muški kodovanoj poetičkoj praksi (mada u svetskim razmerama ova tvrdnja ne bi bila u potpunosti tačna, u domaćoj književnosti kao dokaz stoji činjenica da je i u navedenoj antologiji zastupljena samo jedna autorka, Ljiljana Jokić Kaspar). U prozi Mirjane Bjelogrlić Nikolov – bez obzira na to što ona u velikoj meri sledi i piše u skladu i sa davnašnjim i sa savremenim poetičkim premisama fantastičke književnosti, u kojoj su joj, bez izuzetka, svi prethodnici autori, a ne autorke – po prvi put se susrećemo (pored paralelno zastupljenih i literarno zaokruženih muških likova) i sa ženskim likovima, koji nisu samo u funkciji objekta fantastičkog modusa (kao kod Poa, recimo), već su brižljivo oformljeni karakteri junakinja na čiju se prozaističku sudbinu reflektuju socijalni, porodični, profesionalni ili razvojni kontekst tipološki vezan za žensku vizuru. Pored apstraktno, posredstvom svojih slika, prisutne figure Milene Pavlović Barili, kojoj je ova zbirka pripovedaka svojevrsni omaž, likovi Majke Rekvizitera, talentovane žene koja beži od muža naslnika, Line koja doživljava ličnu i profesionalnu transformaciju, Vanje, adolescentkinje sa pratećim problemima toga uzrasta, maštovite devojčice Ire, kao i još nekolicina izvanrednih sporednih ženskih likova, postaju nedostajuća kockica u mozaiku savremene proze nemimetičkog diskursa, koji je do sada (sa malobrojnim izuzecima poput Mirjane Novaković) pripadao gotovo isključivo muškom rukopisu i, shodno tome, u velikoj meri bio lišen ženskih likova, tema i uglova gledanja. Ova zbirka priča taj nehotični hijatus u domaćoj prozi sličnih poetičkih intonacija, u velikoj meri nadoknadjuje i popunjava.

Jamina Vrbavac

20.07.07 NIN

Zaboravljeni “Model večernje haljine” Milene Pavlović-Barili, preslikan s naslovne strane nekog predratnog “Voga” na korice prve autorske knjige Mirjane Bjelogrlić-Nikolov, nesumnjivo predstavlja više od puke ilustracije. Čitanje ovih dvanaest raznolikih pripovednih celina stvara, naime, neodoljiv utisak da je intrigantni spoj mode i umetnosti, popularne i tzv. visoke kulture, karakterističan za pomenuto, kao i za neka druga ostvarenja srpske nadrealističke slikarke, upravo ono što, hotimično i u izvesnom smislu programski, obeležava i Priče za dosadno popodne.

Otuda je neposredno prisustvo Barilijeve i njenih slikarskih motiva, odnosno niza pratećih reprodukcija u najmanje dve priče (“Srce lubenice”, “Opal, bela mačka”) možda manje važno od zapažanja da Mirjana Bjelogrlić-Nikolov zapravo pokušava da u književno-jezičkom mediju na neki način ostvari onaj magično-onirični spoj koji je raspoznatljiv u likovnom rukopisu slavne umetnice. Elementi “narativnosti”, primetni u začudnim figurativnim kompozicijama odabranih slika, postali su, u tom smislu, ovde tematska okosnica pripovedanja koje blagoparodijski oponaša manire horor i detektivske književnosti, i to tako što u isti mah podstiče i izneverava čitalačka očekivanja od ovih izrazito žanrovskih obrazaca.

Isti ili sasvim sličan postupak na delu je i u ostalim pričama, koje uvek imaju pseudožanrovski ili pseudomedijski podnaslov (“pačvork-priča”, “sapunska priča”, “virtuelna igrica”, “dnevnik-priča”, “radio-priča”), ali su sve objedinjene uvodnom, “nadrealističkom” pričom, čiji sredovečni junak “od užasa pred praznom hartijom” beži u san, stupajući u nesvakidašnji svet prostornih i vremenskih (“indigo dani”) preklapanja i interferencija. Čini se da se pri tome čitalac najbolje oseća tamo gde je pripovedanje na neki način ipak “stegnuto” i disciplinovano; na primer, u “Tajnom receptu za buku” ili “Muzeju igara”, dok ambicioznije i obimom razvedenije priče, poput pomenutog “Srca lubenice” ili “Kuće ratova”, recimo, iznose na videlo koncepcijsku ambivalentnost ove knjige.

Osim oslanjanja na “razbarušeno” barilijevsko-nadrealističko nasleđe Priče za dosadno popodne počivaju, naime, kao što čitamo u jednoj od njih, i na usredsređujućoj zamisli o strahu koji “povremeno ispoljava energetski, materijalni i kinetički vid”, a kako on ne poznaje “prostorne, vremenske i linearne zakone, sasvim je moguće susresti se... sa strahom iz budućnosti ili prošlosti”. Pripovedni venac Mirjane Bjelogrlić-Nikolov može se, dakle, čitati i kao lajtmotivski povezan niz proznih segmenata takoreći iste povesti o traganju za otetim, izgubljenim i zaboravljenim ljudima, delima, odnosno doživljajima (otuda, valjda, i prevlast detekcijske naracije). Naspram ove objedinjujuće tematike deluje, međutim, pravo mnoštvo pripovednih bravura, dosetki i digresija, zbog kojih ova knjiga na čitaoca ostavlja pomešan, nejedinstven utisak istovremene sabranosti i rasutosti, usredsređenosti i razobručenosti, obećanja egzistencijalne izražajnosti i protivslovnog ostvarenja narativno-kombinatoričke razigranosti i dosetljivosti.

Smeštajući se takvom, hibridnom fakturom zapravo negde između pavićevski inspirisanog ludizma pripovedne proze Jasmine Mihajlović i parodijski shvaćene čendlerovske poetike pseudo-trivijalnih romana Mirjane Đurđević, ove priče straha i zaborava na živopisnu mapu naše “ženske” književnosti upisuju još jednu samosvesnu i preduzimljivu autorku koja ne preza od posezanja za opštim mestima i prepoznatljivim postupcima “muške” književnosti, već upravo u kreativnom poigravanju s njima pokušava da oblikuje sopstveni izraz. Jasno je da tek sa sledećom knjigom Mirjanu Bjelogrlić-Nikolov verovatno čekaju iskušenja u pravom profilisanju sopstvenog izraza. Stoga Priče za dosadno popodne možda tako valja i čitati – kao debi što obiljem svojih izražajnih mogućnosti otvara izglede za naredna, očekivano svedenija i ujednačenija ostvarenja.

Tihomir Brajević