Pričica

02.02.07

Iščitavanjem knjige kratkih priča „Kinesko dvorište” Radivoja Šajtinca, književnika iz Zrenjanina, koji u svom dosadašnjem opusu ima dvadesetak naslova različitih žanrova, stiče se utisak da je bliska romanu, kao i da se te priče zbilja dešavaju u jednom dvorištu koje je i mnogonacionalno i multikulturalno, ispunjeno mnoštvom fenomena i ljudskih znakova.

Podnaslov najnovije Šajtinčeve knjige, objavljene u izdanju DOO „Dnevnik – Novine i časopisi”, upućuje na kreativno čitanje, ali i obnovljeno interesovanja za izuzetnog francuskog pesnika Anrija Mišoa, u svetskoj kulturi prisutnog i čuvenog po ideogramima, po uzoru na specifičan oblik kineskog pisma u kom se jednim znakom može objasniti čitav događaj, mala sabijena priča, mit, fenomen, otkriće, pitanje...

- Naravno da su u pitanju neke moje prozne poslanice velikim piscima, pre svega nekim ruskim klasicima, a najviše su mi u glavi Pol Oster, Bruno Šulc i naravno, Anri Mišo – otkriva nam u razgovoru za naš list, prilikom boravka u Kanjiži, Radivoj Šajtinac. - Pol Oster je savremeni američki pisac kod nas dosta prisutan, a Bruno Šulc je pisac čija je recepcija ovde previše tretirana na način starmalih „književnih studija” koje posmatraju i koče univerzalnost i živu stvarnost jednog dela, jedne proze i pre svega vrlo karakteristične višeznačne svetle rečenice.

Naime, interesovalo me je što je to savremenu srpsku prozu dovelo do vrlo karakterističnog problema. S jedne strane, prisustvujemo odricanju od eksperimenta, od smelosti istraživanja, od neke uzvratne poruke jeziku iz kog potičemo. Odustajanju od toga, da tom jeziku kažemo, šta sve možemo, na šta smo sve spremni. Prisustvujemo odbacivanju onoga što prava književnost otkrivalačka, rizična, pa i incidentna treba da uradi.

Mi pokušavamo da stvorimo novu rečenicu. Da ne budemo samo robovi priče, jer svi romani, sve priče, ako se svedu samo na golu naraciju, golu fabulu, onde je njihova višeznačnost smanjena. Pamtimo romane po tome šta se i kako u njima hronološki desilo, ali više ne citiramo neke tajne zakutke, prostore, u kojima nam je ta proza otkrivala mogućnost da unutar sebe dođemo do nekih novih otkrića, kako čulnih, tako iskustvenih, životnih, pa čak i filozofskih. Zato je tu ponovo potreban Anri Mišo. On je u prstor književnosti vratio sistem unutrašnjih ljudskih znakova i potrebu za preispitivanjem unutrašnjeg ljudskog predela.

Šajtinac ukazuje da se nažalost, srpska proza danas, uslovno, deli na dva iskušenja. Mnogi prozni pisci i romanopisci, pokušavaju da budu neka vrsta kvazi hit-mejkera pa nastoje da na bazi nekih aktuelnih neuroza ili vrlo karakterističnih odjeka teorije, ili odraza stvarnosti, prave neki novi oblik stvarnosne proze. Misle da to liči na one hitove koji svakog uzbuđuju, ali se priča tako završava.

Dobrota u 21. veku - ishod potištenosti

Uočljivo je da se u ovoj prozi, i to nije puki privid, upotrebljavaju neki izrazi, koji su potcenjeni ili izbačeni iz literature?
- Iza takvih izraza stoje velike kvalifikacije, prostori, vreme i pojedinačno i kolektivno ljudsko iskustvo, recimo baš iza izraza: dobrota, čovekova dobrota, ljudska dobrota. Briga pa i rezignacija koja provejava iz ovih priča, kad je recimo u pitanju ljudska dobrota, jeste zasnovana na nekoj brizi da je dobrota u 21. veku ishod potištenosti, a ne ozarenja. Mislim da je Mišo družeći se sa dalekim civilizacijama, tražeći te znake, između ostalog hteo samo da napravi jedan luk od dva milenijuma pa da nam kaže da takve reči, takvi pojmovi, mnogo više od pojmova, kao što je starinski pojam dobrota, nešto što se uvek mora obnavljati u svom pravom značenju – zaključuje Šajtinac.

- Iz takvih knjiga samo saznajemo šta se i kako, kao u nekom kriminalističkom dosijeu, desilo i onda razotkrilo. Te knjige deluju kao jednogodišnje biljke. One mogu dobiti i nagrade i priznanja, mogu biti i trend, ali mislim da poezija, proza i književnost uopšte, mora da pođe od one Mišoove strukture razmišljanja u kojoj se stvarnost i pojedinac prepliću tako, što kad krene ostvarenje tih snova i istraživanja sebe iznutra, počinje i ostvarenje jednog specifičnog oblika ljudske odgovornosti. Ne smemo samo ponavljati stvari koje su zasnovane na iskustvu, biti u stereotipu, jer time nećemo ni jeziku na kom pišemo uzvratiti ništa novo i otkrivalačko – naznačava kao prvi problem Šajtinac.

Drugi problem po Šajtinčevim rečima je da se i ono malo pisaca što je bilo sklono eksperimentu, istraživačkom, novom čak i sa stanovišta neke nove sveže rečenice, onih pisaca koji su se pojednostavljeno vezivali za vrlo nedefinisan amorfni korpus moderne i postmoderne, polako odriče istraživačkog i incidentnog, polako počinju da služe priči, limitirajući svoj osećaj erotičnog samoistraživanja i samoispitivanja, a koje može doneti mogućnost višeznačnosti tekstu i uneti politematsku strukturu u delo.

Tako se prosto nameće pitanje, da li je možda postupak koji smo davno u ovoj književnosti pobedili, ta puka teorija odraza, samo promenio svoje aktere - kaže Šajtinac. - Ako smo nekada imali kolektivističke petoljetke, desetoljetke i ostale socrealističke mikrostrukture, danas možemo to preneti u neke određene posttraumatske oblike rata, tranzicije, droge, gubitak socijalne sigurnosti, što je naravno kardinalna životna tema, ali to nije dovoljno.

- Kao što kaže Herta Miler - Možemo velike priče ispričati za stolom, ali to još nije književnost - moramo nešto učiniti i u jeziku. Kada je reč o mojoj knjizi u njoj sam pokušavao da utvrdim gde i u kojoj meri mogu da vidim tu protočnost teksta. Da se nekako, kao u razgovoru sa Polom Osterom, nađem u situaciji, da književni postupak, temu, junake koje koristim, zloupotrebljavam, maltretiram ili uzvišujem, približim nekoj vrsti poetske anegdote.

Što se tiče Bruna Šulca, mislio sam da još postoji mogućnost da se sa mnogo boja i značenja ispuni rečenica. A kada je u pitanju Anri Mišo, posredi je upravo možda imaginarno dvorište u koje su došli Kinezi ne toliko mitski, ne toliko antropološki kodifikovani, ne toliko iz sfere znanja, već moguće je upravo oni Kinezi koji se bave sitnom trgovinom kao svuda u svetu. A u to su dvorište došli kao neko ko je dva milenijuma stariji od nas, i kao da nas posmatraju kao ljude koji još nisu doživeli ono što su oni doživeli pre dve hiljade godina.

Kako kaže Mišo, za Kineze je sve u prirodi vijugavo i sve se koristi. Nas vetar uznemirava, ali Kinezi koriste vetar srećno istrčavajući u to dvorište, jer misle da je to dar, trenutak koji će kratko trajati i ako ne puštaju zmajeve, onda oponašaju sušni dan, bez kiše, ali sa tim vetrom koji služi kao peškir.

U ovim pričama ima mnogo više onoga što sam autor može o njima da izgovori, ali bilo bi dobro da sa stanovišta drugog dela podnaslova, kreativno čitanje, čitalac pronađe asocijacije i na filmove, na vreme, umetnost, običan život i sve što nas okružuje, na način na koji je to mišoovski povezano sa prirodom, a ne samo sa oblikom našeg preživljavanja, sa nekim drugim postistorijskim, postpolitičkim, postsocijalnim, pa čak i postfilozofskim strukturama.

Književnost mora da oslobodi svoje mesto i svoj prostor, prostor za igru. Svestan sam činjenice da je to uvek utopija i da će ljudi uvek, pa i ja sam voleti lepu priču. Ali lepa priča ako se zapamti i usvoji, samo u jednom značenju ona brzo oslabi, sa nje nestanu obline, pretvori se u kostur, možda u nešto što je trošno, i onda ostaje možda samo kap nečega što možemo da prepričavamo, pa da se čini da smo možda i sami čitali toliko puta, ili da je to možda na nekom drugom mestu neko ispričao na drugi način.

Tekst i foto: Milorad Mitrović