Rođen je 1949. godine u Zrenjaninu. Posle završene gimnazije u rodnom gradu, studirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Član je Srpskog književnog društva, Društva književnika Vojvodine i Srpskog Pena.
Bio je jedan od osnivača i dve decenije glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost i kulturu Ulaznica.
Piše poeziju, prozu, književnu i likovnu kritiku, bavi se dramaturgijom, a i prevodi s ruskog i engleskog jezika.
Knjige pesama: Oružje ljudski ranjeno (1970), Šumi se vraćaju pragovi (1974), Darovno putovanje (1978), Panglosov izveštaj (1982), Suze u lunaparku (1987), Očenaš na Tajms skveru (1991), Olovni dolov (1995), Led i mleko (2003), za koju je dobio nagradu Knjiga godine DKV, Psi versa (2005), Kanjiška monotipija – dvojezično izdanje na srpskom i mađarskom (2007), Stara kantina (2011), Severni izgovor (2011), Pseća suza (2014), Di (2014), Nepoznavanje prirode (2017).
Knjige proze: Banatska čitanka (tri izdanja: 1991, 2005. i 2008), za koju je dobio nagradu "Karolj Sirmaji" 1991. godine, Moj begejski deo sveta (1994), Bajke o grmu (1995), Čehovija (1996), za koju je dobio nagradu "Stevan Pešić", Vez u vazduhu (1998), Žrtve bidermajera (Geopoetika, 2000), Sibilski glasovi (Geopoetika, 2001), Nada stanuje na kraju grada (sa Uglješom Šajtincem, 2002), Vodeno dete (Geopoetika, 2004), Pričica (2005), za koju je dobio nagradu "Dimitrije Mitrinović", Kinesko dvorište (2006), Lyrik-klinik (Geopoetika, 2009), Dilinkuca (sa Ljudmilom Šajtinac, 2012), Porcelan (Geopoetika, 2017).
Knjige eseja: Demogorgon (1990), Hotel Čarnojević (1989), Hajka na Akteona (1997).
Njegova izvedena dramska dela su: Cveće i smrt starog Luke, Ljupčetovi snovi – poetsko pozorje za decu, Banatikon, Steva Svetlikov, Atlantska veza, Paorska groznica.
Poezija, proza i eseji Radivoja Šajtinca prevođeni su na engleski, nemački, francuski, španski, mađarski, slovenački, makedonski, rumunski, poljski, ? nski, turski, slovački i grčki jezik.
Roman Žrtve bidermajera objavljen je u prevodu na engleski u ediciji Srpska proza u prevodu (Serbian Prose in Translation) u izdanju Geopoetike 2012. godine. Drugo izdanje ovog romana objavio je 2015. američki izdavač Blooming Twig Books, Njujork.
11.07.05
Književnik Radivoj Šajtinac o novoj knjizi pesama, poetskom programu, utopiji pisanja...
Radivoj Šajtinac
Razdragano pesimistički angažman
Poezija i pesnička akcija danas se nalaze između dve krajnosti: ili je prilepljena za velike naracije, paraliterarnu retoriku i ego-trip, ili je sitnosopstvenička, kolekcionarska seansa da podseća na skrušene sakupljače intimnog života pod stonom lampom
Knjiga "Psi versa" donekle je nastavak poetskog koncepta čiji prvi deo je knjiga "Led i mleko" (obe u izdanju "Narodne knjige"). To vam je kao dve strane novca kojim se ništa ne kupuje, ali čini celinu nečega što sam lično želeo da artikulišem kao svoj "otvoreni program" poezije, kaže za Glas Radivoj Šajtinac o svojoj novoj pesničkoj knjizi, desetoj po redu
Na koji način biste mogli definisati otvoreni program poezije?
- Poezija i pesnička akcija danas se nalazi između dve krajnosti: ili je prilepljena za velike naracije, paraliterarnu retoriku i ego-trip sav od maksima i prorokovanja, s jedne strane, ili je do te mere sitnosopstvenička, kolekcionarska seansa da podseća na skrušene sakupljače intimnog života pod stonom lampom ili u kutku radnog stola. Vika i herbarijum, prikrivena pompa ili akribijski sitniš. Želeo sam da povratim novi aktivitet, razdragano pesimistički angažman.
U odnosu na "Led i mleko", kako biste najkraće naveli razliku, pomak ili novo iskušenje.
- Želeo sam da pesme budu prepoznatljivi, ovovremenski koncentrati. U njima se prepliću znakovi i neuroze, intimne posledice i dnevni spotovi, lektira i brza hrana, kvazipatriotizam i suicidni autoerotizam. Ako neko, čitajući, pronađe još nešto ili neko sasvim drugačije značenje, utoliko bolje.
Nije li to već trajna utopija, pisanje poezije sa osvrtom na tiraže knjiga pesama, kritiku, trendove, čitanje i publiku?
- Tu, skoro, jedan je vajni mislilac u povodu pesništva izjavio, parafraziram - da krhka jedinka modernog doba posle svih poraza i gubitaka ne treba da bude ostavljena bez dara mišljenja. Nije nego, to je floskula koja se obrće od Valerijeve sumnje do postteorijske frustracije - poezija je slobodan, lični incident. Zatim dug rad na jeziku, i to onom koji se ne sprema za spremište citata, koji ne reciklira tradicionalističke dobrovoljne priloge i retoričku bižuteriju. Poezija iskače, žulja, štrči, psuje u bolu i misli u rezignaciji, između ostalog.
Složićete se da tu ima mnogo znanja, ali i velike žrtve.
- Ako toga nema, onda će biti upravo ovako kako je sada. Knjižice pesama su mali, privatni, ponekad lirski, ponekad epifanijski spomenari, ne zasecaju u stvarnosni preliv već se pribijaju kao nadev za estetsko-istorijsko testo. Ne znaš šta je unutra, a nije ti privlačno ni da zagrizeš. Po tom konceptu, naravno, sve je već ispisano i sve je već ispevano, treba samo dopisivati i dopevavati. Neko će se, u nama samima, već potruditi da iskoristi i naša čula, i našu svest, i našu dušu i našu kožu, i naše čitanje i naše drhtanje, i naš život i naše vreme.
Zašto književna kritika, pogotovo ona koja piše o poeziji, ponavlja stare istine, a mnoga nova pitanja ostaju bez odgovora?
- Književnoj kritici treba staviti do znanja da nije tu samo zbog prenošenja stereotipa već i zbog "uzvišene slučajnosti", nespremnosti pred nečim što pokušava da bude novo. Odmah da kažem, postoji ipak jedan broj vrsnih kritičara poezije čija mi vrednosna i odgovorna kreacija uliva ne samo poverenje već me i hrabri. Treba naglasiti i to da danas u Srbiji ima izuzetne poezije, izuzetnih pesnika koji, možda, o prethodnim temama misle sasvim različito što je, takođe, pesnički.
U Vašim odgovorima, ipak, preovladava strast a ne razočaranje.
- Zbirka pesama treba da se čita kao u svakom novom trenutku izmenjeni lični status, kao zahvalna pometnja među ličnim zaključcima i kao otkrivanje misaonih i erotskih zona na telu života koji je doživotno neistražen i koji nema samo bore od definicija već i kutke i senke od ustručavanja, trpljenja, samopodnošenja.
Zvonko Prijović
16.07.05 Dnevnik - Novine i časopisi
Izlog knjiga: Muklo i naglas
Semolj zemlja; Psi versa ili otimanje vazduha; Naglas
Evo me ponovo pred ličnim izlogom/kutijom u koju sabiram sve dobijeno/poklonjeno, ono što traži još jednu priliku za postojanje i kritičku reč. U njemu nema hit pisaca i veštih lovaca na slučajnog čitaoca. Za to su zaduženi, i uvek spremni, neki drugi majstori.
MIRO VUKSANOVIĆ, SEMOLJ ZEMLJA, FILIP VIŠNJIĆ, BEOGRAD, 2005.STR. 467
Da je čisto filološki roman moguć Miro Vuksanović (Krnja Jela, 1944) uveravao nas je više puta. Posle nekoliko izdanja njegove poznate “Semolj gore” (2000) koja je sadržala 878 priča o rečima, sada smo pred već, takođe, nagrađivanom, “Semolj zemljom”. Na sličnom/istom tragu Vu ksanović je napisao azbučni roman o 909 planinskih naziva, veličanstven slavistički spomenik koji je sav od reči iz tajnog i privatnog, čini se, neiscrpnog majdana ovog nesvakidašnjeg lingviste sa pripovedačkim darom i modernom literarnom strategijom. Prodirući u najdublje leksičke slojeve, mitske naslage sačuvane u jeziku, ali i u živom životu i u dragocenim rečnicima, Vuksanović priča jezgrovite sage, vodi imaginarne dijaloge visokog napona i nepomućene mudrosti i lepote.
Aberdaš, avetluk, bodimica, vujalište, glibać, đapa, zabroć, zlopašica, iščupak, jelište, kosmača, leveri, makulat, namira, njučno, ranjke, sinjavčina, skolećar, surdup, tetrebica, ćulav, udžud, frtaljka, helać, cijepac, šestani, šilježar, jesu neke od retkih reči koje će, i velikom zaslugom Mira Vuksanovića, ostati u pamćenju/knjizi, ali one su i povod da se oko njih isplete novo semantičko polje i naznači duh ovog vremena.
- Jedna glava hiljadu jezika, jedna planina jedan jezik. Dok sam na Jeziku, ne može mi niko ništa...
RADIVOJ ŠAJTINAC, PSI VERSA ILI OTIMANJE VAZDUHA, NARODNA KNJIGA, BEOGRAD, 2005. STR. 58
Zrenjaninski tihi pesnik, no samo na prvi pogled/loptu, Radivoj Šajtinac (Zrenjanin, 1949), objavio je svoju desetu knjigu poezije koja je sva od preplitanja citata, biografskih detalja, viđenog u nekom od pesničkih života, ili stvorenog/izmozganog cerebralnom anarhijom. To je krik uduvan u balon, kako bi to rekao njegov pesnički pobratim Vojislav Despotov (1950-2000) kome je, s pravom, posvećena i jedna od centralnih pesama.
Pevajući u autobusu na liniji etnik-kolaps, sa povišenom svešću o gubljenju/propadanju svih vrednosti i humaniteta, Šajtinac nad tim ambisom/provalijom kazuje jasnu reč opomene i intelektualnog protesta. Pri svemu tome složena/raskošna metafora, izbrušena pesnička slika biće njegovi najbolji saveznici i pomagači. Može se nešto i ponoviti, naročito onda kada sve stoji u mestu, ali sa oksimoronskim nabojem i globalnim Servantesom kao zaštitnim znakom. Lozinka je despotovska- samo kurve piju azije, a odziv- pakao rane mladosti.
MAJA ERDELJANIN, NAGLAS, FUTURA, PETROVARADIN, 2005. STR. 238
Novosadska akademska slikarka Maja Erdeljanin (1971) posle niza samostalnih i kolektivnih izložbi smelo se otisnula u literarne vode i objavila svoj prvenac- roman “Naglas”. U njemu ona, uistinu, u deset seansi/sekvenci naglas razmišlja i intrigantno odgovara na pitanja poput ovih: kakvu moć imaju misli, šta čine boje, da li je ulepšana istina laž, šta su to umetnici i kako ih podneti, kako se istorija uvukla među zvezde, zašto muškarci varaju žene, ima li inteligencije u srcu, zašto pravdom ne treba da se bavi čovek, da li je putovanje radost ili muka, gde je prag želje za komunikacijom, šta je stvarnost.
Na tom fonu ona će pokazati bogat inventar pro/življenog, ceo mizanscen viđenog, ali i duboko skrivanu unutrašnju dramu svakog ko je pokušao da povuče svoju crtu, kaže nešto u opštem žagoru i agresivnom metežu. NJeni junaci kao da imaju dva stalna osnovna problema- ljubavi i afirmacije. Ranjivi i preosetljivi oni, na kraju, ponavljaju samo jedno: život je ucmašc.
A šta je ucmašc, naravno, ne zna se.
M. Živanović
