Radoman Kanjevac (1960) od 1982. do 1985. kao glavni i odgovorni urednik potpisivao je Indeksovo radio pozorište. Emisije koje je kasnije uredjivao na programima Radio Beograda - Prodor, Niko kao ja, To je samo rock `n`roll - udžbenicki su primeri inovativnog i angažovanog radio novinarstva.Tvorac je televizijskog OK kanala, prve nezavisne televizije i medijskog dogadjaja l989.godine na jugoslovenskom planu. Široj rokerskoj populaciji poznat je kao pisac stihova za muziku grupe Galija stvorivši trilogijom konceptualno osmišljenih i definisanih albuma (Daleko je sunce, Korak do slobode, Istorija, ti i ja) najupečatljiviju pojavu u domačem rokenrolu kraja osamdesetih i početka devedesetih godina.U prestižnoj antologiji jugoslovenske rok poezije Petra Janjatovića Pesme bratstva i detinjstva zastupljen je sa 12 pesama. Polovinom 1994.godine, albumom Karavan završava saradnju sa Galijom i nekoliko meseci nakon toga objavljuje dve knjige pesama od kojih je prvu recenzent, akademik Matija Bećković, definisao kao lirsku autobiografiju Radomana Kanjevca čiji stihovi "sami sebe preporučuju i ja se upisujem u ovu knjigu kao njen prvi prenumerant".Uzbudljiva i provokativna poezija ovog pesnika nije ostavljala ravnodušnom ni publiku ni kritiku,umetničku kao i onu ideološku.Pisana u osetljivom vremenu velikih prevrata njegova poezija uobličena u zbirke Otvoreno pismo(1995) i Reči za pevanje(1995) obeležava jedno vreme inspirativno za pesmu, detektujući duhovno stanje jednog naroda i okruženja zalutalog u bespućima istorije i pomalo zbunjenog nepouzdanošcu geografije.Knjiga Kao ruka niz vrat kontrabasa(1999) bila je, medjutim, povratak večnoj lirici i čistim pesničkim osećanjima, malo nežnosti u jednom tužnom vremenu. Neobična pesnička turneja i serija književnih večeri u gradovima širom Srbije na kojima je promovisana ova knjiga završena je razgovorom i koncertom u svečanoj sali Skupštine Beograda u kojem je nekadašnji direktor jugoslovenskog kulturnog centra u Parizu, filozof Petar Živadinovic rekao da je ovo knjiga poezije koja me je podsetila na jednog pesnika savremenog, posle kojeg teško da vidim nekog drugog velikog, a to je Fernando Pesoa. Bilo bi pogrešno praviti poredjenja, postoje vrlo velike razlike medju njima i u biografijama ličnim i u poetikama i u osećanju sveta, ali u tome što i jedan i drugi jesu videli u životu te magične trenutke i umeli da ih izraze u jezičkoj formi koja teži savršenstvu, u tome su veoma slični.Aleksandar Jerkov je rekao da Kanjevčeva poezija gotovo lagana, neprimetna, koja tako čarlija kao dah vetra, u kojoj slike, čak i kad sežu za nekom tamnom, dalekom pozadinom, kada pokušavaju da pokrenu i neku vrstu istorijske, mitske dubine u vama, uvek deluju pitomo, blisko, drago, kao jedna laka stvar koju pesnik hoće da nam saopšti. U teškim ovim našim vremenima u kojima su mnoge teške reči izrečene, većina tih istih reči zloupotrebljena i loše upotrebljena, rdjavo plasirana, obesmišljena, učinjena takvim da naposletku zapravo ne može više ni da se koristi, mislim da je ovakvo Kanjevčevo opredeljenje jedan autentican pokušaj da se sačuva pozicija jednog nezavisnog i nimalo spokojnog ali ipak umirenog saznanja da se može govoriti i da se može pevati i na kraju ovoga i ovakvoga veka u srpskoj književnosti.
07.10.10
Znakovi rokenrol generacije
Radoman Kanjevac
„Čovek iz senke“, nedavno objavljena knjiga refleksija Radomana Kanjevca, nastala je u „međuvremenu“ i predahu između njegovih knjiga poezije. Kanjevac je dve decenije zapisivao svoje misli o književnosti, istoriji, ljudima, o vlasti i slobodi... stvorivši knjigu ni aforizama ni kratkih priča. Peca Popović je zapisao da su ovo „znakovi pored puta rokenrol generacije“.
„Ovde je drugačiji ritam nego u mojoj poeziji. Pesma vas često odvede tamo gde ona želi, ali s ovom knjigom je bilo drugačije. Pisao sam tako da se ni sa kim nisam obračunavao i onda rečenica mora da bude smirenija. Ove misli sam zapisivao bez opterećenja da će to ikad biti objavljeno“, objašnjava Radoman Kanjevac postupak u svojoj prvoj proznoj knjizi koja je stigla nakon osam zbirki poezije. Na predstojećem Sajmu knjiga u Beogradu biće predstavljena i njegova zbirka izabranih pesama „Kraj poezije“.
Kanjevac je krajem osamdesetih bio „čovek iz senke“ nekih od najznačajnijih srpskih radio i TV emisija. Bio je glavni i odgovorni urednik Studentskog radio programa Indeks 202, urednik emisija „Niko kao ja“ i „To je samo rokenrol“ na Radio Beogradu, a 1989. godine bio je glavni i odgovorni urednik „OK kanala“, prve nezavisne televizije u Beogradu, koja je za samo mesec dana postojanja postavila nedostižne standarde.
Kako je neko ko je radio ovakve stvari u novinarstvu odustao od novinarstva?
– Iz novinarstva nisam baš isteran, ali kada su zabranili OK kanal osetio sam da u tom poslu za mene više neće biti poželjnog mesta. Nekako mi je sve to vremenom postalo naporno i zahtevalo suviše kompromisa. Uvek sam radio u etabliranim medijskim kućama, ali provokativne stvari. Najviše sam voleo da dođem u „instituciju“ i tu radim nešto što će da ih nervira.
Ali to košta?
– Ja sam cenu platio. Sada je drugo vreme, sve televizije su više-manje komercijalne, svi časopisi su više-manje tabloidni.
Uprkos „smirenom tonu“ knjige, oštri ste prema Beogradu. Nazivate ga „prestonicom provincijalnog pogleda na svet“.
– Bio sam u Sava centru na koncertu čuvenog američkog muzičara. Nije ni izašao na binu, a iz publike su se već čuli neverovatni krici oduševljenja, gotovo podaničko obožavanje bez imalo zahtevnosti. Taj čovek je svirao katastrofalno loše. On je izgledao kič, svirao je kič, i ponašao se kič. Ali to našoj publici ništa nije smetalo. S druge strane, Beograd postavlja neverovatne zahteve prema talentovanim ljudima iz provincije. Imate fantastično talentovane ljude iz Niša ili Kragujevca koje Beograd nikada nije priznao. Možda niko nije zadužio Beograd kao Momo Kapor, ali on u Beogradu nije dobio nijednu nagradu. Taj Beograd sam u knjizi objasnio na primeru našeg operskog pevača na čijem koncertu sam bio na Kolarcu... On je živeo i pevao u Srbiji, i bio otpravnik poslova u nekoj provincijskoj železničkoj stanici, i niko ga nije primetio. Tek kada je uspeo u Nemačkoj, svi su bili oduševljeni. Neke žene su s balkona uzvikivale ono „bravo“, koje me toliko iritira. Gde ste bili da vičete bravo dok je čovek bio otpravnik poslova i dok je pevao isto to na istom tom Kolarcu, pre uspeha u Nemačkoj. Beogradska intelektualna čaršija je bič koji šiba sve koji se ne uklapaju u njegovu konvencionalnost, zapravo. Mislim da se ovde i Andrić izgovara s velikim A samo zato što je dobio Nobelovu nagradu. I o jednom takvom piscu kao što je Crnjanski možemo da govorimo kao o potcenjenom. Da biste istinski uspeli u Beogradu, potrebno je da najpre uspete u svetu. Zar to nije isuviše zahtevno.
Ima li nešto što volite u Beogradu?
– Volim njegovu nervozu koja je tako bliska rokenrolu. Ta nervoza je posledica našeg geografskog položaja, ovog „na granici“, i to utiče i na atmosferu u ovom gradu. Jednom sam rekao da više rokenrola ima u nekim beogradskim narodnjacima nego u nekim rok pesmama u drugim gradovima. Beograd ima nešto što vas pomera iz ravnoteže, što vam ne dozvoljava da živite sindikalno. Ovde je dobra atmosfera za umetnike. Zato mnogi i žive tu.
Da li ste se vi i vaša generacija odrekli rokenrola i njegove filozofije?
– Pravo da vam kažem, ne znam da li bih radije osudio te koji su se s vremenom promenili ili ove što imaju 65 godina a izgledaju isto kao kada su imali 25. Ovih prvih mi je žao, ovi drugi su mi smešni. Ja sam otišao iz rokenrola kad mi se učinilo da je vreme te muzike prošlo. Ono što je odlikovalo moju generaciju je kritika svega postojećeg, ironičan odnos prema svetu, i ne mislim da se to promenilo. Ali svako traži neki svoj put. Često je, jednostavno, reč o novcu. Kod mene novac nikada nije bio osnovni motiv. Uvek mi je bio potreban razlog više od toga da samo živim od nekog posla. Kad god sam osetio da sam na nekom poslu uradio dovoljno, i da počinjem da se ponavljam, ja sam odatle odlazio. I nikad se nisam vraćao na mesta sa kojih sam otišao.
Iz knjige „Čovek u senci“
- U svakom pravom levičaru čuči jedan mali diktator, spreman da žrtvuje tuđu slobodu za sopstvene ideale, a u svakom desničaru ima jedan despot spreman da opravda žrtvu u slavu svetle tradicije. - Ponekad mi se učini da je moj narod najgori od svih. Onda se setim pisaca koji su pisali o ljudskim karakterima koristeći primere iz drugih naroda i shvatim da su razlike među ljudima veće nego razlike među narodima.
- Kao što je hrabrost najčešće loša zamena za pamet, tako je i satira ponekad loša zamena za poeziju.- Ponekad mi se čini da nema ništa tužnije od tih godišnjica koje nas podsećaju na miris nekadašnjih
prozračnih jutara nakon dugih neprospavanih noći. Šta se tu, u stvari, proslavlja?
- Svaki je razgovor u mome narodu jedan mali Goli otok, jedno surovo prevaspitavanje, jedan sukob koji ne može da se završi nerešeno, bez pobednika. U takvim situacijama i pobeda se često doživljava kao poraz.
Tatjana Čanak
24.10.09 B92
Godine završile u pesmama
Antologijska knjiga Radomana Kanjevca
Na ovogodišnjem Međunarodnom sajmu knjiga pojaviće se knjiga izabranih pesama Radomana Kanjevca sa naslovom „Probudi me tek kad osetiš da sam zaista mrtav“. Knjigu je objavio novosadski „Prometej“, sa pogovorom dr Draška Ređepa, u likovnoj opremi za koju su korišćeni detalji slika Milana Tucovića.
- To je u biti antologija Kanjevca, pesnika ostvarene privlačnosti, usred januarske tihe vode, isto uzbudljivog i neisceljenog. Poigravajući se stolećima, istorijskim gradovima, bezmerjem i isto tako mnogobrojnim koeficijentima ludosti i navodne jednoobrazne pameti, Kanjevac je (sa)učešće svog čitaoca ili slušaoca jedinstveno pretvorio u zaveru. Ne ćutanja, nego novog ispoljavanja, čistog poleta, neporočnog sjaja slobode - kaže, uz ostalo, u pogovoru Draško Ređep.
Pesnik Kanjevac o svojoj knjizi, čiji je podnaslov „Izabrani Kanjevac“, kaže:
- Ovo je knjiga pre svega ljubavnih pesama, koja će čitaoca, po nekoj čudnoj atmosferi zanosa i ničim opravdanih strasti, podsetiti na godine koje ćemo jednom pominjati možda samo u pesmama. U knjizi se nalazi verovatno sve najbolje što sam napisao u proteklih petnaest godina, osim onoga što sam pisao za rokenrol i pesama iz knjige „Otvoreno pismo“, čije ćemo treće izdanje objaviti iduće godine, na petnaestu godinu od izlaska te knjige. U ovoj knjizi objavljene su pesme iz nekoliko mojih najnovijih knjiga, uključujući i celokupnu poemu „Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala“.
Inače, ova poema, jedna od najlepših u srpskom pesništvu, svojevremeno je štampana kao zasebna knjiga u nekoliko izdanja i sva su rasprodata.
Tokom predstojećeg sajma Kanjevac će potpisivati svoju knjigu na štandu „Cicero printa“ (prolaz između Hale 1 i Hale 4) i na štandu „Prometeja“ u Hali 1 Beogradskog sajma. Autor: J. Kovačević
