Proces

22.04.04 Večernje novosti

DA mu u avgustu 1917. nije otkrivena plućna tuberkuloza, Franc Kafka sigurno ne bi postao ono što je danas. Nije retkost da ljudska nesreća i propast pisca uzbude i zanesu generacije čitalaca, koji sažaljevajući književnika prigrle njegovo delo kao klasično.
Tako je i sa Kafkom, ali u slučaju ovog pisca jasno je da tuberkuloza nije samo odrednica biografije. TBC se, kao najplemenitiji začin, naselila na stranice "Procesa", odredivši njegov središnji etički sistem i razrešenje. Još je među prvim Kafkinim kritičarima, tokom ranih pedesetih, nedvosmisleno utvrđeno da je stvarna krivica junaka Jozefa K. zapravo tuberkuloza. Nije to bilo teško otkriti. Sve se, reklo bi se, suviše poklapa.
Krivica se pacijentu pronalazi iznenada, posle jednog običnog kašlja i malo krvi na njegovoj maramici. Bolest mu se saopštava kao da je okrivljen bez krivice, bez imalo okolišanja. Potom se scenario odigrava kao u slučaju Jozefa K. Pacijent isprva ne želi da poveruje da je malo krvi u njegovoj pljuvački veliki problem i da je to nešto što može biti uzročnik smrtne presude. Ovo ne treba da čudi. Mnogi TBC bolesnici prošlog i pretprošlog veka, nisu bili niti neuhranjeni, niti u lošoj formi. Tuberkuloza je napadala i pesnike i sportiste, i bogate i siromašne.
Zato Jozef K. u "Procesu" ispočetka u takvom isleđivanju "ne želi da učestvuje". Ni mnogi bolesnici u početnoj fazi bolesti nisu ni pomišljali da se leče, ali onda je tuberkul zahvatao veći deo pluća i pacijent je postepeno počinjao da se navikava na bolesničke poglede. Tako se upravo dešava i sa Jozefom K. koji nakon razgovora sa advokatom i slikarom gotovo u potpunosti prihvata isledničke igre neodređenog i sveprisutnog suda koji ga prati u korak i sve čvršće steže omču oko osuđenikovog vrata.
A onda se stiže do poslednjeg čina jedne neukusne bolesničke drame. Optuženi bez krivice shvata da se proces može "vrteti sporo u malim krugovima, ili brzo u velikim". Na ovaj način njegovo stanje postaje bezizgledno i on pristupa svom poslednjem "ročištu". Veoma slično dešavalo se i sa stvarnim bolesnicima od TBC. Neizlečivi bolesnici u mnogobrojnim sanatorijumima lečili su se vrlo oprezno sve do časa kad bi shvatili da je njihova smrt neizbežna. A šta se onda dešavalo? Bolesnici su se okretali frivolnoj zabavi i nepromišljenim obmanjivanjima lekara.
I u "Procesu" ova završna faza u životu bolesnika može se pratiti sledeći poslednje dane života Jozefa K, u času kada on napušta ujaka i odlučuje da se pravi da proces zapravo ne postoji. Tako čini sve do poslednje noći, kada na stepeništu "dva gospodina htedoše K-a da uzmu pod ruku, ali on im reče: "Čekajte dok siđemo na ulicu, ja nisam bolestan"".

SANATORIJUM
FRANCU Kafki otkriven je plućni TBC u avgustu 1917, već sredinom tog meseca on je posetio svoj prvi sanatorijum. Umro je u zavodu Kijerling kraj Beča, imao je samo 41 godinu.

ZABAVA
PUT krivice u "Procesu" sličan je procesu ovladavanja boleti. Tuberkulozni prvo nisu verovali da su bolesni, zatim su odbijali da se leče, pa su se lečili predano i na kraju, kao moribundi, prepuštali frivolnim zabavama. Tako je i sa Jozefom K. koji ne priznaje sud, pa se bori protiv njega, traži poslednji spas, da bi se dan pred ubistvo prepustio zabavi.

Aleksandar GATALICA

20.04.04 Večernje novosti

TEŠKO je naći tajanstvenijeg pisca u svetskoj književnosti 20. veka od Franca Kafke (1883-1924.), čiji roman "Proces" naš list objavljuje iduće srede u ediciji "Novosti". O njegovom životu i delu postoje na hiljade studija i knjiga, a naročito o "Procesu", čiji su "kafkijanski hodnici" obeležili ne samo 20.vek, nego presecaju i sumoran početak trećeg milenijuma.
O slobodi i tiraniji pisalo je od Helade do danas bezbroj velikana, ali niko, čini nam se, od Kafke nije dao jednostavniji i ubedljiviji odgovor na to pitanje i to sa prvom rečenicom u romanu: "Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer premda nije učinio ništa rđavo, jednog je jutra bio uhapšen". A sve je ovo napisano uoči Prvog svetskog rata u vremenu imperijalnih težnji za novom podelom sveta i prvih naznaka da se rađaju dve nove totalitarne ideologije, u istoriji dotad nezabeležene, fašizam i komunizam, koje će tri decenije kasnije ponovo zapaliti svet.
Povodom objavljivanja knjige "Drugi Proces", velikog engleskog pesnika i esejiste Elijasa Kanetija, u Londonu 1971. (u Novom Sadu je objavljena 1986), autor je tada rekao u više londonskih novina da je za pisanje romana "kriva" Kafkina devojka Felisa Bauer. Kafka je Felisu upoznao preko prijatelja Maksa Broda. Kada su se posle pet godina dopisivanja odlučili na venčanje, pisac je izjavio: "Osećao sam se kao zatvorenik". On se užasavao društva."Činilo mu se, pričao je Keneti, da je Felisa nastupila u ulozi tužioca koji je optuženom pokazao pisma i pročitao sve ono što ga je okrivljivalo za "zločin". On se nije branio, samo je sve strpljivo slušao ne izustivši ni reč. Tako je veridba bila prekinuta, a u svom "Dnevniku" Kafka je neprestano podsećao na suđenje, sud i nekoliko sedmica posle toga počeo je da piše roman "Proces". Bilo je to vreme pre izbijanja Prvog svetskog rata. Verujem da postoji veza između oba događaja, veridbe, "suđenja" i početka rata. Prvo poglavlje "Hapšenje", jeste zvanično veridba, a poslednje poglavlje "Pogubljenje", u stvari je ono suđenje", zaključuje Kaneti.
Na apsurdnoj pozornici se odigrava drama pobunjenog junaka koja je poslužila piscu kao podloga za opis ukidanja dostojanstva čoveka. Kao pas umire Kafkin junak, zato on piše: "I činilo se kao da će ga stid nadživeti".
Povodom toga evo i mišljenja mislioca sa one strane Atlantika: "Na novom čudnom Olimpu beznađa, sagrađenom na đubrištu istorije 20. veka, novi kritičari ustoličili su pisca Franca Kafku, možda vizionara", piše njujorški pisac istorijskih romana o američkom građanskom ratu Hauard Fast u knjizi "Književnost i stvarnost", objavljenoj samo na engleskom jeziku.
Istaknuti poznavalac Kafkinog dela Milan V. Dimić, navodi u eseju "Kafka - putnik na bespuću": "Savremena svetska književnost ne može da se zamisli bez njega. Kad god je reč o onome što je u njoj novo, govori se o njemu, i u izvesnm smislu već postoji mit o Kafki".
Kafkino mesto u nemačkoj i svetskoj književnosti ocenili su veoma pohvalno, između ostalih, Herman Hese, Tomas Man, Alber Kami, Jakob Veserman, Moris Blanšo...
Naš poznati germanolog dr Zoran Gluščević piše u knjizi "Kafka - krivica i kazna": "U toku prvog saslušavanja Jozefa K. dolazi do preobražaja njegove ličnosti. On se nadmoćno i duhovno poigrava sa sudijom, izlaže ga ubitačnom podsmehu i poniženju, i to na tako uspešan način da postaje nem u punoj bespomoćnosti. Junak izrasta u sasvim drugu ličnost. On pokazuje snagu volje, duhovnost, intelektualnu nadmoćnost i trenutan preobražaj od samotnog egoiste u masovika, nosioca i branioca napretka, u tužioca mračnog sistema i altruističkog borca za prava i dostojanstvo svih koje je sudska birokratija ponizila i lišila slobode".
Reč je ovde i o piscu koji je u užasno pogrešno organizovanom svetu, tražio svoj ograničen svet, ali ga nigde, kao da je uklet, nije pronašao...

UGROŽEN ČOVEK
U PREDGOVORU "Radovom" izdanju "Procesa" (prevod Zdenke Brkić), Branislav Jevtović piše: "Vlast se u Kafkinom delu javlja u narcisoidnom liku privilegovane, centrične, imaginarne moći koja oko sebe sve potčinjava u objekat. U tematskom središtu "Procesa" je sudski postupak protiv višeg bankovnog prokuriste Jozefa K., postupak korumpiranog režima protiv pojedinca, moć državnog sistema protiv nemoći jedinke".

JAVNO ZLO
"ONO što se meni desilo - govori Kafkin junak - to je samo pojedinačan slučaj, a on i kao takav nije toliko ni važan, pošto ga ja ne primam suviše k srcu. No, on je ogledalo postupka koji se protiv mnogih primenjuje. Za njih se ja ovde zalažem, a ne za sebe. Ono što ja želim to je da javno pretresemo jedno javno zlo".

Dušan STANKOVIĆ