Prognani pojmovi

Neoliberalni kapitalizam rađa nostalgiju za socijalizmom. Medijski kič nostalgije nije antikapitalistički nego romantični, parališući.
To je sećanje na socijalne niše socijalizma, a ne na partijsku državu, sećanje na ušuškano društvo s vlastitim supkulturnim sistemom vrednosti (u planskom socijalizmu) ili nostalgija za nacionalnim mirom u SFRJ. Može li reaktiviranje klasnog suvereniteta demosa potisnuti melanholiju i nostalgiju kao parališući kulturu sećanja levice? Politikološkinja iz NJujorka DŽodi Din upozorava da levica danas mora ponovo da nauči da kaže mi da se ne bi izgubila u usitnjenom mnoštvu identiteta. Kakav je životni svet XXI veka? Slom socijalizma je za mnoge značio slom njihovog životnog sveta kao mehanizma usklađivanja društvenog delanja (koji je postojao pored države i tržišta) i koji je u socijalizmu omogućavao određene forme spontane saradnje i improvizovane kreativnosti. Sa slomom evropskog socijalizma nestao je i njegov kontrasvet koji je spontano u njemu nastao između ostalog i kao oaza identiteta u otporu partijskoj birokratiji. Novo bezlično tržište kapitalizma lagano stvara zatvoreni bezlični životni svet koji razara mnoge orijentire snalaženja. Obnovljeni kapitalizam je iznuđena individualizacija koja je mnoge stajala ekonomske bede. Nova sloboda brzo je razotkrivena kao sloboda spavanja ispod mostova. Trebalo je naći nove orijentire. Nacionalizam postaje surogat solidarnosti i opštenja životnog sveta, a nacionalne žrtve i mitovi novi temelji zajedništva koju je tržište ukinulo. Stvoren je lažni osećaj pripadanja. Horizont levice postao je oblačan. U kom smislu?
Ne u onome koji podvlači malaksalost levice jer se ova nije ni „umarala“ od kraja 1980-ih. Još manje je reč o potrošenosti levice jer socijalne razlike ne slabe nego rastu. Možda je bolje govoriti o pometenosti savremene levice, o slabljenju kriterija razlikovanja levog i desnog, o novoj umreženosti akademskog prekarijata u razne projekte EU i o tržišnom ponašanju intelektualnog kapitala levice uopšte. Pored toga što je prošlost socijalizma prilično uspešno demonizovana kao totalitarna u raznim rezolucijama EU i njenih članica, levicu opterećuje i njena vlastita melodramska melanholična nostalgija kao parališući žanr sećanja. Dok prva stigma dolazi izvana, drugu melanholiju sama levica neguje. O tome je skoro pisala američka politikološkinja Elizabet Anker, kritikujući savremene teoretičare levice. I u regionu titostalgična sećanja običnog čoveka kriju parališuću melanholiju za nekadašnjim mirom i sigurnošću. Melodrama kao žanr sećanja deo je nostalgije koja smanjuje delatni potencijal levice. Kod desnice je melodrama prirodnija jer se ova uvek vraća uzorima iz prošlosti i „zlatnom dobu“ domišljene slavne nacionalne istorije. Svaki nacionalizam je legitimniji što je stariji, pa otuda traži kontinuitet i duboko svraća u istoriju. Za razliku od desnice, levica je bila okrenuta budućnosti. Nije joj trebalo prošlo zlatno doba kao uzor nego buduća konkretna utopija. Prošlost je konačna, u njoj nema mogućnosti, ali ima kontingentnosti (dogodilo se, ali nije nužno moralo tako da se dogodi). Međutim, ne može se razmatrati samo budućnost koja se ostvarila i koja sledi. Levica treba da se zamisli i nad prošlom budućnošću, odnosno da kritički razmotri kako su ljudi u prošlosti mislili da bi moglo da bude u budućnosti i kako je ova nadanja levica koristila, ali i gubila. Prošla budućnost (vizija socijalizma kao svetskog procesa iz XX veka) bila je važan delatni potencijal levice. Danas se treba zapitati da li je vizija bila intrisnično pogrešna ili se samo grešilo u njenom ostvarenju. Neostvarene prognoze valja analizirati kao važan deo istorijske svesti doba. Kontrafaktualno gledano, u vizijama antikapitalističke levice XX veka krile su se iluzije, ali i greške. Tek kada se analitički raščlane komponente prošle budućnosti i u njoj razdvoje neizbežne iluzije od grešaka levice iz kojih se mogu izvući pouke, tek tada ovaj kontrafaktualni postupak može biti deo proračuna verovatnoće poraza evropskog socijalizma. Ovo samokritičko okretanje prošlosti nije nostalgija ni melodrama. Nema tu melodramskog veličanja žrtve i vere vlastite nacije kao kod desnice. Klasni poraz ne budi težnju za osvetom kao nacionalno stradanje. Desničari kritikuju sadašnjicu zbog trajne istorijske nepravde prema vlastitoj naciji. Depozitu prolivene nacionalne krvi u prošlosti nacionalne knjigovođe pripisuju moralnu kamatu dobra i zla i traže odštetu u krvi i tlu.
Tome nasuprot, levica se držala Marksovog upozorenja da uvek kada se iz prošlosti crpe vizija budućeg slabi mogućnost radikalne izmene postojećeg. Sve dok je to činila bila je uspešna. Stvari su se izmenile kada je malenholična nostalgija levice počela da se gradi oko žala za nestalom socijalnom državom socijalizma. Izgleda da je i ovaj oblik sećanja, tj. umrtvljujući rad melanholije, smanjio levici poslesocijalističkih režima revolucionarni potencija.. Ovakvo sećanje danas nije delatno nego ispražnjeno i inertno pokretačko jezgro, pasivni izgubljeni objekt ljubavi. Zašto? Zato što se tek onda kada je vizija budućeg otvorena, a ne izgubljena zagledanošću u prošlu propast, mogu uočiti granice sadašnjice. Svaka melanholija je pasivna. Po Frojdu, to je odbijanje saznanja da je objekat ljubavi izgubljen. Ne treba se opsesivno sećati nestanka socijalizma. „Vaše sećanje je vaša tamnica“, upozorio je levicu Antonio Negri. Hteo je da kaže da slom evropskog socijalizma nije definitivna katastrofa levice. Porazno jeste to što je nacija svuda pojela klasu. Zato danas nije ni aktuelan Marksov Manifest KP s tezom o neizbežnoj emancipaciji klase koji je nekada galvanizovao energije miliona obespravljenih. Marksov Manifest je danas šuplje i mrtvo jezgro pobune zato što nema nadnacionalne solidarnosti. Da bi je oživela, levica treba da se oslobodi melodrame koja dramatizuje i moralizuje nejednakost i povezuju siromaštvo s vrlinom, a bogatstvo s nemoralom. U prošlom veku su oko ove priče bili centrirani narativi radničke klase i svest o društvenoj nepravdi. Dugo je viktimizacija proletarijata povezivana s revolucionarnim heroizmom i s verom da će pravda nužno pobediti. Ovo sudbinsko mišljenje danas je anahrono. Ali nije i Marksov Manifest KP, jer u svom dobu nije na melanholičan nego na futuristički način zgusnuo antagonizam svetske istorije u istoriju klasnih borbi. Nije se okretao izgubljenim idealima Francuske revolucije. Za razliku od desnice, gledao je u budućnost. Može li Marks pomoći levici u našem veku koji je složeniji i digitalno povezaniji nego stoleće pre njega?
Može, premda difuznija represija multinacionalnog kapitala traži složeniji diskurs promene i obuhvatniju kritiku rasute globalizacije. EU je sve više društvo useljenika i azilanata koji beže iz prostora koje u SAD i EU vojnim intervencijama pretvorile u ratna područja. Izbeglice se vraćaju kao bumerang neoliberalnom imperijalizmu. U XXI veku koji se odrekao klasnog internacionalizma stvara se novo mnoštvo, raznolikost i pluralizam koji traži novu empatiju. Savremeni pluralizam je daleko od demokratije. Koleba se između haosa i poretka, stanja koje osigurava sve moćnija medijska manipulacija. Digitalni nudizam Fejsbuka je društvenim mrežama stvorio naizgled demokratsku, ali u realnosti haotičnu političku javnost i novu maglu u kojoj se lakše manipuliše. Otvoreni su mnogi novi sukobi u kojima je više neprogresivnih nego progresivnih. Prekarijat je zamenio proletarijat i zato što je digitalizacija uništila klasična radnička zanimanja. Sela su opustela, zemlja je prepuštena nakupcima. Nema saveza srpa i čekića jer nema zajedničkog interesa koji bi povezao prekarijat s ostalim podvlašćenim grupama. Napredak tehnologije jeste izazvao nestanak srednje plaćenih radničkih mesta, ali nema inteligencije koja bi u novoj nepreglednosti osmislila novi klasni savez. Bez intelektualaca osmišljeni protesti ostaju efemerne bune. Danas teatralna vojska intelektualnih aktivista vodi čarke s nadom da se ove neće pretvoriti u bitek.
Kako današnja levica da se ponaša kada je lišena velikih protestnih intelektualaca Sartra, Merlo-Pontija i Markuzea? Intelektualci ne stvaraju samo naučne ideje nego i ideologije koje pokreću mase. Uvek je tako bilo. Svojevremeno su u Kini intelektualci pretvarali divlje mongolske osvajače u carske dinastije, dok su se carstva DŽingis-kana i Tamerlana raspala jer ove kadrove nisu imala. I uspeh levice u XX veku bio bi nemoguć bez fronta viđenih opozicionih intelektualaca koje je produktivna prinuda kapitalizma gonila da kritički osmisle socijalnu revoluciju. U XXI veku je neoliberalizam uspešno potisnuo kritičke intelektualce s alternativnim programom novom koalicijom bezidejnih menadžera i virtuelnih stručnjaka za onostrano – popova. Represivna tolerancija jeste stekla nove ideologe, ali ne i nove intelektualne opozicionare. Može li se bez intelektualaca tražiti alternativa neoliberalizmu? Teško. Kako bilo, levica treba da pruži drugačiji otpor današnjoj umreženoj represiji kapitalizma. Nikako pogledom unazad koji smanjuje delatni potencijal vlastite kritike melodramski tražeći paradigmu i arhetip u prošlosti. Melanholija i nostalgija su patološka stanja levice. Otklon od svake romantizacije prošlosti preduslov je samokritike i samorefleksije levice. Iako su u titoizmu neke stvari bile bolje, ovaj režim ne može biti uporište kritike kapitalizma XXI veka.
Ne treba se dogmatski vraćati sadržaju Marks-Engelsovog Manifesta iz XIX veka, ali se iz ovoga spisa nešto ipak može učiti. Šta? Antinostalgija. Nema kod Marksa melanholije ni propisane budućnosti. Nema ni ideja iz prošlosti. Manifest tumači istoriju kao ciklus nasilja, ali bez nostalgije za nekim idiličnim dobrom. I danas vizija budućnosti levice treba da bude otvorena. U njoj treba da bude mesta i za utopiju, manje realnu alternativu budućeg. Važno je rušiti melodramu u sećanju, melanholičnu i beznadežnu estetizaciju gubitka da sećanje na poraz iz prošlosti ne demorališe alternativne vizije budućnost. Nostalgična melanholija beži od odgovornosti. To je često priča kako nikada nije bilo i priča o tome kako želimo da je nekada bilo. Da li to znači da levica treba da uči da zaboravlja? Ne. Ali kod traženja obrasca sećanja treba da promišlja onu prošlost koja je i ranije ignorisala prošlost kao izvor vizije poželjnog društva. Manifest KP je važno štivo koje ne monumentalizuje nego detronizuje prošlost.

01.10.19

Tokovi istorije

Dugogodišnje istraživanje kulture sećanja sociologa Todora Kuljića rezultiralo je knjigom Prognani pojmovi: neoliberalna pojmovna revizija misli o društvu koju je objavila izdavačka kuća Clio.
Ova obimna studija (387 strana) se bavi pojmovnom istorijom i promenama u istorijskim pojmovima koje je sa sobom doneo kraj 20. i početak 21. veka. Knjiga sadrži devet poglavlja: Pojmovna istorija, Istorijski pojmovi, O pravdanju savremenog kapitalizma, O pravima s kojima smo rođeni, Materijalno prirodno pravo u misli Ljubomira Tadića, Altruizam, filantropija i humanizam, Socijalna revolucija, Socijalna pravda u XXI veku i Oproštaj od socijalne pravde. Tako koncipirano svako poglavlje predstavlja zasebnu celinu, ali se sveukupno uklapa u opštu sliku geneze (zlo)upotrebe pojmova. Autor započinje izlaganje od samih začetaka pojmovne istorije a završava normativnim okvirom neoliberalnog diskursa. Ključne determinante promene on vidi u padu Berlinskog zida i svemu onome što je svet socijalizma pretrpeo tim događajem. Obiman teorijski uvod omogućava i neupućenijim čitaocima razumevanje tematike, što uz jasan ali sadržajan jezik knjigu čini odličnom kako za uvođenje u temu tako i za dublje sagledavanje problematike.
Okosnicu problematike s kojom se autor uhvatio u koštac čini hegemonija pojmova, koju autor analizira iz ugla dominantne neoliberalne ideologije. „Revolucija“, „proleterijat“, „prekarijat“ samo su neki od njih koji ili doživljavaju promenu značenja ili ne pronalaze mesta u okvirima neoliberalizma. Na toj liniji autor raščlanjuje pojavu i upotrebu postsocijalističke pojmovne istorije u kojoj se pojmovi podvrgavaju pravdanju savremenog neoliberalnog kapitalizma. Sam autor u delu nastoji da upotrebom drugih termina ocrta ključne fenomene pa mimo hegemonog diskursa neoliberalizam naziva „finansijskim kapitalizmom“ dok npr. sveprisutniju digitalizaciju i potencijalnu demokratizaciju koju preplavljenost informacijama nosi sa sobom naziva „silikonskom demokratijom“.
Polazeći sa levih pozicija, kritičara i angažovanog autora, Kuljić se ne zadržava samo na „hegemoniji“ već kači i levicu. Odnos prema socijalističkoj prošlosti i pojmovima unutar nje (poput: „proletarijat“, „klasa“, „eksploatacija“) autor sagledava kritički. Naročito podvlači negativne aspekte nostalgije za socijalizmom i šizofrenu poziciju levice koja sve više uporišta traži u prošlosti umesto da poglede uperi ka budućnosti – svojevrsnu „melodramu levice“. U ovoj „melodrami“ jednu od okosnica čine upravo pojmovi. Sa druge (neoliberalne) strane, autor se osvrnuo na pojmove „altruizama“, „filantropije“ i „humanizma“.
Sa levih pozicija Kuljić se morao osvrnuti i na Karla Marksa. Fokus je stavio na razvoj materijalnog prirodnog prava i socijalne pravde, čiju genealogiju izvlači od Marksa do neoliberalizma, u kome mesta za prirodno pravo u vidu socijalne pravde ima malo ili nimalo. Razvijajući dalje tezu autor se osvrće i na materijalno prirodno pravo u misli Ljubomira Tadića, gde naglašava njegov antikapitalizam, ali isto tako navodi da opseg i kompleksnost misli ovog filozofa omogućavaju njegovu (zlo)upotrebu za različite ideološke interese. Deo Tadićevog diskursa pao je u zaborav posle pada socijalizma i zapravo preko primera svoga kolege, u svojevrsnoj studiji slučaja, Kuljić prikazuje kompleksnost i značaj „prognanih pojmova“. Preko Marksa i Tadića autor je došao i do pojma „socijalne revolucije“ i „revolucije“ uopšte. Konačno, najviše se bavi pojmom „socijalne pravde“ i njegovom (zlo)upotrebom u 21. veku u svetlu neoliberalizma i svim protivrečnostima koje taj pojam u tom sistemu može zauzimati. Za Kuljića se može reći da je angažovan, jer nam poručuje da „sve dok postoji kapitalizam treba se zamisliti nad progonom antikapitalističkih pojmova“, što i ne čudi s obzirom da od prve stranice knjige nastupa sa levih pozicija i odatle sagledava problematiku.
Knjigu, iako primarno sociološku, istoričari (naročito socijalističke) Jugoslavije bi trebalo da imaju u vidu. U arhivama, depešama, izveštajima i sl. termini koji se sreću danas mogu biti anahroni. „Fašizam“, „antifašizam“, „klasna borba“, „revolucija“ su pojmovi koji su omeđeni duhom (socijalističkog) vremena i danas ih treba koristiti uz rezervu, čak i u direktnom navođenju citata. Vremenski jaz u odnosu na doba jugoslovenskog socijalizma biće sve veći a time i pojmovna razlika koja vrlo lako istoričara može povući u terminološki anahronizam. S te strane Kuljićeva studija može služiti ne kao direktno upustvo, pošto to i nije, već kao odlična analiza kompleksnosti ove problematike, koja će istoričara nagnati na razmišljanje i oprezniju upotrebu naizgled benignih pojmova.
Za istoričare i pojmovnu istoriju knjiga sadrži i nedostatak. Naime, u skorašnje vreme sveprisutni pojam „Veliki rat“ i njegova upotreba u javnom diskursu naspram pojma „Prvi svetski rat“ nije analizirana. Iz ugla istorije kao nauke, naročito pojmovne istorije i njene refleksije na istoriju Srbije, gde Prvi svetski rat zasigurno zauzima jedno od najvažnijih poglavlja, javljanje i insistiranje na novom/starom pojmu „Veliki rat“ zahteva naročitu pažnju. Autor se, dominatno se orijentišući na perspektive levice danas, fokusirao na pojmove koji orbitiraju upravo oko te perspektive. Ipak, to ne znači da u (zlo)upotrebi pojma „Veliki rat“ nisu prisutni isti ili slični diskursi. Da su i potpuno različiti, sveprisutnost ovog pojma opet zahteva ozbiljnu analizu upravo u okvirima pojmovne istorije. Time ovaj pojmovni anahronizam i njegova moderna upotreba ostaje za buduća istraživanja u kojima će Kuljićeva knjiga svakako biti nezaobilazna literatura.
Prognani pojmovi: Neoliberalna pojmovna revizija misli o društvu je nesumnjivo značajno, ali isto tako i angažovano delo. Koliko se bavi prošlošću i genezom upotrebe pojmova, toliko je knjiga orijentisana na budućnost, i to na perspektive levice u njoj. Neoliberalizam se pominje gotovo isključivo kao sistem za prevazilaženje: kao prelazna faza ka novom/starom socijalizmu, što knjizi daje i pamfletski karakter. Nastupanje sa levih pozicija i angažovanost u pisanju karakteristike su Kuljića kao autora koje svoju potvrdu nalaze i u ovom delu.
Nikola Mijatov

01.01.19

Ovom knjigom Todor Kuljić pokreće raspravu o pojmovima kojima se označava savremeni društveni diskurs u uslovima revitalizacije kapitalizma. U ovom slučaju se razmatraju pojmovi kojima se hegemono premrežuje stvarnost našeg kapitalizma. Ne bi se moglo, razložno smatra autor, govoriti o aktuelnoj pojmovnoj hegemoniji a da se unapred ne razmotri svet pojmova koji su potisnuti zajedno sa konkretno potisnutom društvenom stvarnošću – svet pojmova koji su imenovali i izražavali i, istovremeno, gradili tu, potisnutu, stvarnost. „Razmotreni su, naglašava autor u Rezimeu, glavni izvori, teorija i kritika pojmovne istorije. Najviše pažnje je posvećeno njenom osnivaču nemačkom istoričaru R. Kozeleku. Razmotrena je njegova teza da pluralnu istoriju treba pisati sa stanovišta koje je takođe pluralno i njegov refleksivni istorizam blizak konstruktivizmu i relativizmu.“ Padom realsocijalističkih i socijalističkih državno-političkodruštvenih poredaka pao je i njihov jezik. Još i više, i još dublje, potiskuju se i pojmovi iz sfere bogatog evropskog i svetskog humanističkog nasleđa. Na delu je željeno „opojmljavanje“ (izraz T. Kuljića) nastupajućeg (dakako, kapitalističkog) poretka i onoga što iza toga sledi, tj. tako projektovane budućnosti. Nadalje se razmatraju postavke prirodnog prava u teorijskoj kritici počev od K. Marksa pa do današnjih dana. Uz to, debatuje se o smislu socijalne pravde u filozofiji prirodnog prava i o tome kako (i na koje načine) se ideja (pa i ideologija) socijalne pravde ozbiljavala u praksi. Smatram da je naročito važna analiza istorijski različite relacije pozitivnog i radikalnog prirodnog prava. I to tako što „formalno gledano, osnova i pozitivnog i radikalnog prirodnog prava jeste ugovor i obaveznost, ali je kod drugog prinuda u ozakonjenom društvenom ugovoru niža jer je ograničeno privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Ugovorne strane nisu ni u socijalizmu ravnopravne, ali je u kapitalizmu u radnom ugovoru prisutna prinuda druge vrste koja izvire iz uslova proizvodnje. Ovde ugovor čini jake još jačima, a slabije slabijima“. Ovu relaciju autor ozbiljno debatuje kroz prizmu razumevanja (i objašnjenja) različitosti između socijalne pravde (koja je stvar arbitrarne odluke kakvog nadruštvenog autoriteta) „odozgo“ i one koja se radikalnim (emancipatorskim) naumom i načinom mukotrpno (bez privilegovanog statusa koji uživaju oni koji, arbitrarno, i prema svojoj meri, udeljuju socijalnu pravdu) gradi odozdo. Utoliko Kuljić smatra, podsećajući na E. Bloha, da je tek izvan područja kapitalizma „razvijena socijalna pravda“ moguća kao „radikalno prirodno pravo“. Razumevanje socijalne pravde u kapitalističkoj državi ide drugim putem. Tako da se socijalna pravda prevodi na teren ideološkog conditio sine qua non kapitalizma – na afirmaciju ideologema o „jednakosti šansi“. Pa je tako „tek (je) u drugoj polovini 20. veka u kapitalizmu socijalna pravda postala tema kojom se ovaj sistem počeo legitimisati kada je socijalna država razvijenog kapitalizma počela da nadoknađuje nedostatke tržišta rada (bolest, osiguranje, nezaposlenost). Najpre je od 1960-ih razvijena kapitalistička država počela da zagovara drugačiju socijalnu raspodelu dobara, a kasnije sve više da nameće diskurs o jednakosti šansi, tj. o zadovoljenju osnovnih potreba, a potom i o osiguranju šansi na obrazovanje i mogućnosti ostvarenja životnih planova nezavisno od porekla.“ Više objašnjenja ove pojave radi, no njene ilustracije radi, Kuljić analitički prikazuje intelektualno (vrednosno obeleže?) i idejno kretanje znanog i uticajnog filozofa Lj. Tadića od revolucionarnog marksizma pa do etnocentrizma. Dakako, ovde je reč o i političkom angažmanu Lj. Tadića. Smatram da ovaj deo teksta ima i vrlo interesantno i značajno spoznajno-eksplikativno mesto. Ima takvo mesto jer se njime ukazuje na pojavu ideološke konverzije do koje dolazi na razmeđi temeljnih i odsečnih društvenih promena (naravno, ne samo u našem jugoslovenskosrpskom iskustvu). Pišuću o kretanju Lj. Tadića od marksističke paradigme pa ka njenom napuštanju kada je sebi odredio mesto u apoteozi nacije, Kuljić ukazuje na taj hod, počev od toga da je, „slažući se sa Ralfom Darendorfom, Ljubomir Tadić u ‚Filozofiji prava‘ 1983. godine konstatovao da Marksova teorija prava počiva na jednoj ontološki relevantnoj koncepciji pravde“, pa do toga „da je odmah čim je sa nekoliko istomišljenika osnovao Demokratsku stranku kritika kapitalizma sa osloncem na materijalno prirodno pravo prestala da bude osnovni okvir novog Tadićevog angažmana, a još više je postala suvišna kada je odbranu klasnog zamenila odbrana nacionalnog interesa“. Dakako, pomeranje inteligencije iz područja jednog političko-ideološkog polja u drugo i drugačije, kako kaže Kuljić, nije nepoznata pojava, pa u tom pogledu, navodi Sartrov ili Lukačev slučaj. Čak, Tadićevo pomeranje nije paradigmatično, jer on ne čini konačni rez spram svog prvobitnog stanovišta (uverenja), ali se okrenuo ka važnom delu tradicije „osnivanjem i pravdanjem politike Demokratske stranke koja se zalagala za povratak kapitalizmu i otvorenom odbranom srpskog nacionalnog interesa nakon 1990-te“. Autor ne završava prethodnim mestom problematizovanje pojma socijalna pravda, već ga proširuje i problematizovanjem pojmova altruizam, filantropija i humanizam – i to i kao pojavâ, a i kao pojmovâ. Učinjeno je jasno pojmovno određenje – privatna svojina (kapital odnos) nije suprotstavljena filantropiji (arbitrarnom „dobročinstvu“, ako smem da dodam), ali je nespojiva, kako autor kaže, sa humanizmom. Pokazano je zašto se „privatna svojina, tržište i maksimiranje profita ne kose sa filantropijom, ali i zašto su nespojivi sa humanizmom“. Zato je Kuljić pristupio ponovnom čitanju Manifesta komunističke partije, kao jednom od najdoslednijih programskih tekstova kojim se zastupaju principi revolucionarne socijalne pravde i revolucionarnog humanizma, kao i analizi, takođe, klasičnog filantropskog eseja E. Karnegija Jevanđelje bogatstva.
Na ovom mestu, dodajem, valja uputiti i na neobavezujuću benevolentnu izjavu „noblesse oblige“ („plemstvo obavezuje“) kojom se utvrđuje „uverenje“ o pravednosti ustrojstva oštro hijerarhizovanog društva u kome privilegovani imaju „daleko više društvenih obaveza“ od onih na nižim hijerarhijskim nivoima, a zarad „dobrobiti cele zajednice“. Praktično, ova „obaveza“ se ovaploćuje u svojevoljnim (i samovoljnim) pomno kontrolisanim manifestacijama dobročinstva pripadnika vladajućih i uticajnih društvenih slojeva. Ovome treba, u istom ključu, pripojiti sve rašireniju reklamersku politiku moćnih kompanija pod nazivom „korporativna odgovornost“. Ili, kako jetko primećuje O. Džons, novinar Gardijana, filantropija je opaka, nepoštena zamena za progresivno oporezivanje. Ovu društvenu napetost sada nije moguće (kako bi se kao odgovor očekivalo) razrešiti nastupom socijalne revolucije. Jer, sa jedne strane stoji osiljeni kapitalizam, a sa druge odveć nejak antikapitalizam. Zato Kuljić predlaže redefiniciju pojma socijalna pravda u 21. veku. Danas je u neoliberalizmu, smatra on (a u skladu sa objašnjenjima koje prethodno dao) socijalna pravda stvar dobre volje, koja je često i rezultat pritiska koji vrše zaposleni. Hegemona doktrina tvrdi da je „pogoršanje položaja siromašnih i nezaposlenih“ posledica „narušavanja tržišnih pravila kapitalizma“. Aktuelnu asimetriju levice i desnice nužno je teorijski savladati i to u novom, savremenom ključu mišljenja. Na kraju sledi kritika suženog normativnog okvira neoliberalnog diskursa o pravdi, uz zaključivanje da „svaka epoha ima vlastitu viziju prirodnog prava: to je nekada bilo pravo siromašne većine, a danas je pravo nacionalne većine ili posednika krupnog kapitala“. Kuljić zaključuje da je na delu smišljeno, organizovano, obesmišljavanje subverzivnih pojmova u aktuelnoj fazi kapitalizma, koja se naziva neoliberalnim kapitalizmom. Tvrdi se, dalje, da nije na delu autonomna teorijska refleksija „političke semantike“, već da je na delu apologetika neoliberalnog jezika. To se naročito ogleda preko nametnutog prihvatanja retorike EU: „Prihvatanje retorike EU je uslov teorijske i političke korektnosti i prohodnosti raznih projekata koje finansira EU. Ucenjivački potencijal EU je snažan. Lojalnost humanističke inteligencije ne meri se samo političkim nego i semantičkim konformizmom“. Radi se, ukratko, o novoj lojalnosti, konformizmu inteligencije i njenom radosnom otklanjanju od kritičkog načela. Na kraju, reč o značajnom simboličkom univerzumu koji je radikalno, strukturalno izmenjen. Proces „humanizovanja“ novonastupajuće kapitalističke stvarnosti imenovanjem, po mom mišljenju, prevazilazi tek osvajanje hegemone pozicije i kreće se ka tome da se poredak imenuje kao, maltene, sudbinski utemeljen. Uostalom, bogato je ljudsko tužno iskustvo sa ideologijama koje su se smatrale profestkim, te su pretendovale, a i pretenduju na to da su one ekskluzivni vlasnici, samo njima znane, budućnosti koju će one graditi. Todor Kuljić daje doprinos razumevanju ovog polja svojevrsne idejne (i ideološke) pojmovne transformacije u javnom polju (a kod zamamnog dela inteligencije i svojevrsne ideološke konverzije), koje je do sada nedovoljno istraživano.

Đokica Jovanović
časopis Sociologija

01.01.19

Filozofija i društvo - br. 3/2019
Kao i u svim dosadađnjim delima profesor Todor Kuljić u knjizi Prognani pojmovi pravi hrabar korak u teorijsko i istraživačko polje kojim se u domaćoj sociologiji do sada malo ko bavio. Ovim delom on obogaćuje domaću sociološku misao i osvetljava put budućim sociološkim poduhvatima koji nameravaju da razumeju savremeni društveni svet. Kao naučno delo Prognani pojmovi su elegantan spoj teorijskih inovacija koje sintetišu naizgled nespojive autore sa oštrom društvenom kritikom. Tim putem ovo delo čini značajan doprinos kako naučnoj zajednici tako i široj zainteresovanoj javnosti koja ima želju da na kritički način sagleda širi istorijski kontekt u kome se nalazi savremeno društvo.

Ako sagledamo opus profesora Kuljića uočićemo da se Prognani pojmovi potpuno uklapaju u interesovanja koja njihovog autora prate tokom karijere. Isto je na promociji ovog dela uočio i profesor Čedomir Čupić tvrdeći da se Prognani pojmovi mogu videti kao treći deo u teorijskoj trilogiji čija prva dva dela čine Prevladavanje prošlosti i Kultura sećanja. Kao i u ovim delima, u Prognanim pojmovima Kuljić se bavi uticajem sloma SSSR i Pada berlinskog zida 1989., različitim oblicima upotrebe istorije i promenama u sferi ideologije i legitmacije dominantnog društvenoekonomskog sistema. Teorijski pristup u ovom delu je takođe prepoznatljiv, profesor Kuljić i dalje ostaje na polju kritičkog marksizma, koji u delu naziva „topla struja marksizma“, on ostaje veran svojim teorijskim i vrednosnim nazorima i Prognane pojmove uklapa u marksističku tradiciju kritike ideologije. I pored toga delo u pitanju je prožeto teorijskim inovacijama kao i istraživačkim poduhvatima koji u Kuljićevom opusu čine novost. Ovo se pre svega odnosi na istraživačku i teorijsku tradiciju pojmovne istorije koja čini okosnicu ovog dela. Ovu disciplinu profesor Kuljić ugrađuje u svoj teorijski okvir i naoružan tim analitičkim aparatom upušta se u analizu širokog skupa pojmova, diskursa kao i njihovih društvenopolitičkih zaleđa. Kada je u pitanju novost na polju istraživačkog interesovanja možemo reći da se u Prognanim pojmovima profesor Kuljić više nego u dosadašnjim delima upušta u analizu savremenosti iako i dalje čvrsto vezan za dosadašnje istorijsko usmerenje. U skladu sa tim on svakom analiziranom pojmu pristupa kroz njegov istorijat i genezu ali prevashodno zarad razumevanja njegove uloge u sadašnjosti. Upravo ova sadašnjost predstavlja metu Kuljićeve kritike i analize stoga Prognane pojmove možemo videti kao delo usmereno ka razumevanju ideološke utemeljenosti neoliberalnog kapitalizma kojoj se pristupa kroz analizu njegovih ključnih pojmova. To usmerenje se najbolje može uočiti u podnaslovu dela: „Neoliberalna pojmovna revizija misli o društvu“

Knjiga je podeljena na uvod, devet poglavlja i zaključak. U uvodu Kuljić obrazlaže svoje interesovanje za istraživanje pojmovne istorije kao i svoju teorijsku poziciju koju čini misao Karla Marksa. U prvom poglavlju Kuljić nam pruža kratku istoriju discipline pojmovne istorije sa posebnim osvrtom na Rajnharta Kozeleka. Kozelek je predstavljen kao dominantni predstavnik te discipline i njegov istoristički pristup se obrazlaže i kritikuje ne bi li se prilagodio istraživačkom postupku i marksističkom teorijskom okviru. U drugom poglavlju autor prelazi na bliže obrazloženje svog metodološkog pristupa u kom kombinuje pojmovnu istoriju sa pristupom kritičke analize diskursa prevashodno u delu Normana Ferklafa. Takođe, on ovde bliže obrazlaže istorijsku ulogu pojmova koja nije isključivo u razumevanju stvarnosti već i u usmeravanju delanja aktera. Treće poglavlje se može videti kao kontekstualni okvir autorovog istraživanja. Naime, u ovom poglavlju Kuljić opisuje društveni, ekonomski i ideološki kontekst savremenog neoliberalnog kapitalizma. On analizira i kritikuje različite oblike njegove legitimacije. Istovremeno se osvrće na optimiste koji u kapitalizmu vide progresivnu snagu tehnološke inovacije ali i na one koji se posle pada socijalizma okreću religioznim i nacionalističkim pravdanjima postojaćeg poretka. Na kraju ovog poglavlja Kuljić se osvrće na situaciju savremene levice koju vidi kao kao melodramatičnu usled okretanja levice moralističkim kritikama kapitalizma čime njene političke mogućnosti bivaju zatvorene. Koren ovakve situacije Kuljić vidi u nedostatku konkretne vizije alternativnog poretka. Sledeća dva poglavlja se mogu videti kao jedna celina i prema autorovim rečima čine centralni deo ove knjige. U četvrtom poglavlju autor se bavi pojmom „materijalnog prirodnog prava“ i istražuje njegovu genezu kao i njegova određenja kod različitih autora kao što su Maks Veber, Ernst Bloh i Leo Štraus. U ovom poglavlju Kuljić teži da pokaže mogućnosti pojma materijalnog prirodnog prava, shvaćenog kao pravo na prisvajanje plodova sopstvenog rada, u kritici postojaćeg kapitalističkog uređenja. Ostatak ovog poglavlja se bavi potiskivanjem tog pojma od strane pozitivistički i proceduralistički shvaćenog prava. Peto poglavlje se bavi ulogom pojma materijalnog prirodnog prava u delu filozofa Ljubomira Tadića. Ovde autor teži da istraži razloge napuštanja tog pojma u Tadićevom delu posle 1990. Kuljić dolazi do zaključka da se Tadić ne može videti kao jednostavni konvertit te da su razlozi za promenu fokusa u njegovom radu kompleksni i povezani sa širim društvenim okolnostima. U šestom poglavlju autor istražuje dihotomiju pojmova filatropije i humanizma. Oba pojma prema Kuljiću predstavljaju verzije altruizma. Da bi ocrtao razliku između njih on suprotstavlja Endrua Karnegija kao predstavnika filantropije i Karla Marksa kao predstavnika humanizma. Na ovaj način Kuljić prikazuje filantropiju kao verziju altruizma koja služi pravdanju i korekciji kapitalizma, a humanizam kao usmerenje koje teži da ukine sistemske uzroke nepravde i siromaštva. U sedmom poglavlju autor istražuje pojam socijalne revolucije. On ovde teži da ukaže na različite promene u njegovom shvatanju kao i razloge njegovog potiskivanja od strane dominantne ideologije. Uzroke tome Kuljić nalazi u nametanju pojma tranzicije kao mirnog prelaza između različitih društvenih uređenja kao i u stigmatizaciji ideje nasilja. Osmo i deveto poglavlje su takođe usko povezani. U prvom autor istražuje pojam socijalne pravde, njegovu genezu i različita shvatanja ali prevashodno njegovo potiskivanje u savremenom neoliberalnom kapitalizmu. Kuljić prikazuje različite oblike potiskivanja tog pojma ali i njegovu zamenu pojmom socijalne isključenosti za koji tvrdi da neutralizuje subverzivnost pojma socijalne pravde. U devetom poglavlju autor se osvrće na različite oblike pravdanja nejednakosti u neoliberalizmu što objašnjava relativizacijom i sužavanjem pojma socijalne pravde.

Možemo zaključiti da su Prognani pojmovi maestralno delo interdisciplinarnog usmerenja koje sintetiše širok spoj disciplina u plodonosnu celinu koja osvetljava izuzetno značajan aspekt društvene stvarnosti. Taj aspekt čine dominantni pojmovi i njihova uloga u legitimaciji vladajućeg neoliberalnog kapitalizma. Ovakav naučni doprinos Kuljić kombinuje sa oštrom društvenom kritikom kako savremenih društvenih naučnika tako i savremene levice. Svojim delom on šalje poziv društvenim naučnicima da preispitaju zdravorazumski shvaćene pojmove kojim operišu i kritički sagledaju sopstvenu društvenu ulogu, dok savremenu levicu poziva na napuštanje identitetskih politika i usmeravanje delanja ka temeljnim društvenim antagonizmima. Oštra kritika koja provejava kroz stranice ovog dela Prognane pojmove usmerava van granica akademske zajednice i može se videti kao Kuljićev doprinos buđenju progresivnih političkih snaga i izgradnji boljeg i humanijeg sveta.

Milan Urošević