Sećanje na titoizam

01.02.11

Vojnoistorijski glasnik

Todor Kuljić se u i svojim ranijim knjigama bavio problematikom istraživanja sećanja (Preovladavanje prošlosti /2002, Kultura sećanja /2006. i Sociologija generacije /2009). Knjiga Sećanje na titoizam – između diktata i otpora je nastavak bavljenja ovom problematikom u čijem je središtu pažnje pamćenje i sećanje na titoizam. Njen rukopis čine predgovor i tri noseća dela:
1. Antititoizam između transnacionalnog diktata pamćenja i lokalnih sećanja; 2. Upotreba titoizma; 3. Titoizam i evropeizacija prakse sećanja. Unutar ovih delova su celine kojima autor raščlanjuje ovu problematiku granajući rukavce svog istraživanja.
Urušavanje države devedesetih godina prošlog veka, rat na jugoslovenskom prostoru, stvaranje novih država, proces tranzicije i nove vrednosti zamrsili su društvenu i idejnu stvarnost. Kriza i sleganje društvenog tla uticali su da se, vremenom, baci pogled unazad,na vreme življenja u zajedničkoj državi i na Josipa Broza Tita – ličnost koja je simbolizovala taj period. Sećanje na to vreme, važno za formiranje identiteta, različito se oblikuje i prilagođava potrebnoj društvenoj stvarnosti. Kako i sam autor upozorava: nema identiteta bez kontinuiteta, ističući važnost sećanja na titoizam. Najbitnije je da se razume da sve ne počinje od nas i da se priča o Jugoslaviji 20. veka se ne može ispričati bez priče o Titu. Upravo je priča o Titu posredno priča o nama, našim mentalitetima, naravima, običajima i navikama. Suočavanje sa nasleđem je bitno jer prošlost je tu i ona se ne može preskočiti. Njeno prisustvo se ostvaruje preko službenog pamćenja, istoriografije i sećanja običnog pojedinca. Treba istaći i to da istoričari nisu bili imuni na izazove vremena (kako autor kaže neki su 90-ih godina krojili teritorije), umesto da su se bavili svojim poslom, stvarajući hladnu, odmerenu sliku da Tita razumemo duhom vremena u kome je živeo.
Nakon urušavanja države i sistema koji simbolizuje pad berlinskog zida, Tito se kao „upadljiv simbol“ prvi našao na udaru. Došlo je kako i Kuljić ističe, do demontaže jednog i isticanja novih heroja i junaka. Nije neretka pojava da su u tome učestvovali isti ljudi koji su prethodno oplakivali Tita. Sporovi oko Tita nisu bili naučne „rankeovske“ (reći kako je bilo), već vrednosne i ideološke prirode. Na udaru se našla i država (Jugoslavija) i njen vođa (Tito). Iz ugla etnocentrizma država (Jugoslavija) je za jedne (Hrvatska) bila tamnica ili za druge (Srbija) iluzija, Tito u Hrvatskoj – kada se svojata – čisti se od jugoslovenstva; u Hrvatskoj je jugoslovenstvo ustavno zabranjeno; Makedonija traga za Aleksandrom Makedonskim, Crna Gora za Dukljom; Tito se demonizuje Ističe se negativno pamćenja, zaboravlja članstvo u SKJ, naglašava krsna slava, menjaju se nazivi ulica, uklanjaju spomenici, popovi su na slavama tajkuna – nema ih na štrajkovima radnika, paušalno se iz političkog ugla gleda na zajedničku prošlost u jugoslovenskoj državi.
U procesima globalizacije nameće se kapitalizam, antikomunizam i neoliberalne vrednosti, stavljanjem „holokausta“ /fašizam/ i „gulaga“/komunizam/ u isti koš potiskuje se antifašizam iako je to, kako autor kaže, evropsko rodoljublje u koje se „uklopio“ Tito. Autor posebnu pažnju posvećuje udžbenicima istorije u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini u kojima izostaje različito tumačenje istih činjenica i njihovo različito akcentiranje. Preovlađuje etnocentrizam, renacionalizacija, dejugoslavizacija i retitoizacija. U Hrvatskoj je „nulti čas“ Domovinski rat. Na drugoj strani, EU ima jedinstvenu zastavu, himnu, novac, Dan Evrope... Članstvo u EU je glavni pravac kretanja i Brisel preporučuje zajedničko čitanje prošlosti („usaglašena nekonfliktna prošlost“) i sagledavanje istorije iz ugla „drugog“ (zahtev za više empatije prema drugima). Prisutan je diktat sećanja zbog potrebe unifikacije u cilju učvršćenja zajedničkog kulturnog i političkog identiteta. Evropsko sećanje je asimetrično: markantne slavne nacionalne prošlosti i na drugoj strani traženje priznavanja stranih žrtava i vlastitih nedela. Sećanje na titoizam se provlači između kritike i apologije kapitalizma. Iz tog ugla titoizam se krsti kao totalitarizam brisanjem svakodnevnice poluvekovnog socijalizma, čiji je slom, upravo, podstakao provalu konfliktne prošlosti. Autor upozorava da privilegovanje jedne traume vodipotiskivanju druge i na opasnost da se kao dominantan pogled na titoizam – predstavi da je bio deo lagera.
Trenutna društvena kriza budi sećanje na titoizam. Ovoj problematici Kuljić prilazi naučno oprezno, sa stajnih tačaka sa kojih se bolje vidi, sagledavajući je sa nekoliko osmatračnica (žablja /nacionalna državno-centrična/, ptičja /jugoslovenska socijalno-istorijska/ i avionska /filozofski pogled na titoizam) u zavisnosti da li je reč o procesima kratkog ili dužeg trajanja.
Kao posledica krize i pesimističke slike budućnosti, naspram Tita kao simbola „nade“, javlja se titostalgija („crveni pasoš“, „za nas se znalo“, „bravar je bio bolji“, „nisi smeo ništa reći, ali si smeo svugde leći“). Ne može se prenabregnuti činjenica da je titoizam na balkanskim prostorima krhke državnosti doneo socijalnu sigurnost, mir, društvenu pokretljivost, „smirovanje prostora“ i prožimanje kultura. Autor zaključuje da je titoizam razapet između političke upotrebe prošlosti, njene naučne analize i sećanja običnog čoveka.
Autor nam na mnogo mesta razotkriva ideologizovanost posttitovih tumačenja i nedosledno, istorijski kratkovidno (osporivo već preko susedne granice) političko koristoljublje novih nacionalnih postitovih elita. Kuljić se nije zadržao samo na tumačenjima bivših Titovih podanika (takav mentalitet su ispoljavali budući konvertiti), već je pokazao i prazninu i nimalo nove sadržaje drugih ideologija u postitovskom vremenu. Na sceni su se ponovo u istom, nedoslednom, amoralnom i nemoralnom svetlu kao i u vreme njihovog procvata, pojavili tumači neoliberalizma, nacionalizma, fašizma, totalitarizma i drugi.
Todor Kuljić ovom knjigom stvari postavlja u širi kontekst i smešta ih u evropsko idejno okruženje. Kada se stvari postave u takav, širi kontekst, postaju preglednije i mnogo jasnije. Autor upozorava de je svaka apsolutizacija vlastitog pogleda rizična jer vodi u opasnost. Upravo zato knjiga opominje jer nije bilo otvorenog sučeljavanja sa prošlošću. Kuljić ne sudi već upućuje na opreznost, ne preporučuje crnobelu sliku već potrebu slojevitijeg sagledavanja, pozivajući na naučni pristup kroz uravnoteženi odnos prema prošlosti. Najbitnije je da autor nikoga ne štedi i istim aršinom meri pojave na ovim bivšim jugoslovenskim prostorima. Autor traga za novim u idejnoj i društvenoj krizi u kojoj su se našla društva na bivšim jugoslovenskim i evropskim prostorima. Zato će se čitanjem ovog štiva svakako pojaviti asocijacija da je padom berlinskog zida nastavljen onaj prethodni rat između evropske (i svetske) desnice i levice. Sada su to bez sumnje svetski fenomeni i u tom smislu Kuljićev rad pogađa samu suštinu savremenih ideoloških kretanja, koja se ne opažaju u trci za novcem multinacionalnog kapitala. Na bivšim jugoslovenskim prostorima titoizam je – iako rastrgnut – tu, kako je to izvanredno pokazao Kuljić. Problem je što svako od njega uzima samo ono što odgovara njegovoj novoj naraciji i „novoj“ istoriografiji.
dr Milan Terzić