Sećanje u kamenu - okamenjeno sećanje?

e, dosad nije bilo pokušaja da se napravi obuhvatna empirijska analiza socijalnih praksi koje su tokom četiri decenije bile karakteristične za način na koji se čuvalo sećanje na rat, i za to kako se rat pamtio u Jugoslaviji. Naprotiv, često se olako – upravo pod utiskom ratova u kojima se jugoslovenska država raspadala počev od 1991. godine – zaključuje da je kolektivno pamćenje u Jugoslaviji u doba socijalizma bilo “zamrznuto”. Meni se, međutim, čini da se metaforom zamrzavanja ne može objasniti kakvu je ulogu sećanje na rat odigralo u procesu raspada Jugoslavije. Ta metafora ne samo da pruža veoma statičnu sliku društvenih praksi putem kojih se u Jugoslaviji čuvalo sećanje, već ona i suviše lako vodi u zamku koju proučavanje kulture pamćenja mora da izbegne po svaku cenu: vodi stavljanju znaka jednakosti između retorike zvanično producirane i politički kontrolisane naracije o ratu, na jednoj strani i, na drugoj strani, različitih socijalnih praksi komunikacije i performansi čiji je predmet ta ratna prošlost. Dakle, u pokušaju da razumemo kako i zašto se dogodilo da sećanja na Drugi svetski rat budu važna i prisutna u ratovima devedesetih, ne možemo zaobići istraživanje realnih praksi putem kojih se u socijalističkoj Jugoslaviji čuvalo sećanje na rat. Ova knjiga osvetljava te socijalne prakse polazeći od premise da je od strane države kontrolisano sećanje na “narodnooslobodilački rat” i “socijalističku revoluciju” zaista bilo jedan od najvažnijih ideoloških stubova nove jugoslovenske države, te da je na njemu počivao legitimitet zajedničke države pod vođstvom Komunističke partije Jugoslavije. Istovremeno, tu premisu treba preispitati sa stanovišta aktera i konkretnih praksi i ispitati kako se aktivnosti Saveza boraca Narodnooslobodilačkog rata (ili kraće jugoslovenskoga Saveza boraca) prepliću sa aktivnostima drugih brojnih aktera i kako se zajednički “obavlja rad pamćenja”. Dakle, reč je o pamćenju kao procesu i praksi – u ovom pristupu pamćenje nije nešto što mi posedujemo, kao individue ili kolektivi, već nešto što činimo. Prateći istoričara Džeja Vintera, dajem prednost pojmu sećanja, shvaćenom kao pomen i obeležavanje (remembrance), u odnosu na pojam pamćenja (memory), i ovde, dakle, istražujem “[...] kolektivno sećanje (remembrance) kao ishod delanja, kao proizvod pojedinaca i grupa koje postupaju ne po nalogu države ili bilo kojih njenih podružnih organizacija već zato što osećaju da moraju da se oglase”.
Da formulišem jasno: u Jugoslaviji su ljudi veoma često nešto zajedno poduzimali zato što su im tako naložile državne vlasti – ali to nije uvek bio slučaj. A čak i kada jesu sledili naloge vlasti, ljudi nisu postupali samo kao puki recipijenti naracija o ratu čiji je pokrovitelj bila država. “Praktikovanje kulture sećanja” – doing (rememberance) culture – i u jugoslovenskom kontekstu odnosi se na više različitih načina delanja svih uključenih aktera, delanja čija su glavna obeležja prilagođavanje i usvajanje, promena i preoblikovanje zvaničnog i javnog sećanja na rat. Kada se pre nekoliko godina Jan-Verner Miler požalio da nema dovoljno empirijskih istraživanja o povezanosti između moći i pamćenja u Jugoslaviji, on je imao u vidu ulogu koju su u ratovima devedesetih odigrala sećanja na rat iz vremena socijalističke Jugoslavije. To jednako, ako ne čak i neuporedivo više, važi za veze između pamćenja i moći u kontekstu Drugog svetskog rata i njegovog značaja u socijalističkoj Jugoslaviji – a to je pitanje kojim se, dakle, bavi ova knjiga.