Sociologije nostalgija

01.01.21

Sociološki pregled

Knjiga Sociologije nostalgija dr Ane Petrov, vanredne profesorke na Fakultetu za medije i komunikacije Singidunum Univerziteta, koju je ove godine objavio beogradski Zavod za udžbenike u svojoj ediciji Societas, nastala je na temelju autorkinih prethodnih istraživanja, a pre svega na temelju uvida do kojih je autorka došla uz pomoć knjige Jugoslovenska muzika bez Jugoslavije (Petrov, 2016). Kako i sama dr Ana Petrov kaže u „Uvodu” kontekstualizujući višegodišnji vlastiti naučni rad, s obzirom na to da je problem nostalgije i to jugonostalgije naročito akademski i lični, ona se morala distancirati kako od predmeta svog istraživanja tako i od načina na koji je taj predmet do tada promatrala. Konačni rezultat takvog predmetnog, metodološkog pa i teorijskog distanciranja jeste ova knjiga – Sociologije nostalgija – čiji je cilj da „ispisuje teorijski glas, pokušavajući da on bude emancipovan od hiperprodukcije nostalgija današnjice” (Petrov, 2021, str. 11) i koja je kao takva više zasnovana na društvenoj teoriji ili pre teoretizaciji nostalgije nego na njenom empirijskom istraživanju. Krajnji cilj je izložiti nacrt za svojevrsnu anostalgičnu sociologiju, kako autorka imenuje prevrednovani odnos nostalgije i sociologije u svom delu. Knjiga sadrži uvod, pet poglavlja i spisak korišćene literature. U „Uvodu” dr Ana Petrov opisuje kontekst u kome je knjiga Sociologije nostalgija nastajala, predstavljajući kako lično tako i profesionalno okruženje i afektivnu atmosferu. Progovarajući sa „ja” pozicije, dr Ana Petrov opisuje vlastiti odnos prema nostalgiji kroz ličnu perspektivu ali i perspektivu jedne naučnice, komplikujući uobičajeni narativ o bezinteresnom i objektivnom proučavanju naučnog predmeta istraživanja. No, upravo iz te pozicije dr Petrov i pravi otklon od svog predmeta proučavanja i kroz istorizaciju i teoretizaciju nostalgija pokušava da nađe drugačiji put u bavljenju problemom nostalgije od onog koji je do tada sledila, a za koji smatra da više iz ličnih i profesionalnih razloga nije moguće slediti. U prvom poglavlju naslovljenom „Tipologije” autorka daje pregled vrsta nostalgija onako kako su se kroz istoriju one javljale od 17. veka do danas u rasponu od bolesti, preko stanja, osećanja (simptoma modernog doba) i sećanja do nostalgije kao iskustva i to iskustva prošlosti na ličnoj i kolektivnoj ravni. Nostalgija se pojavljuje kao višesmisleni istorijski određeni pojam, ali i doživljaj. U drugom poglavlju – „Nostalgija, društvo, modernost” – dr Ana Petrov razmatra odnos nostalgije, modernosti i sociologije i daje prikaz toga kako se nostalgija konceptualizovala u filozofiji – pre svega u filozofijama Kanta, Hegela, Marksa i Ničea – s ciljem da pokaže kako se zamišljalo prevazilaženje modernosti kao takve odnosno nostalgije koja se smatrala suštinom modernoga doba. U drugom delu ovog poglavlja autorka piše o nostalgiji u modernoj sociologiji i njenu problematizaciju smešta u kontekst modernizacije, to jest raščaravanja sveta i procesa racionalizacije.
„Transformacije” kao treće poglavlje donosi raspravu o diskursima o nostalgiji kao predmetu potrošnje u savremenom društvu, njenoj komodifikaciji u okvirima potrošačkog društva kakvo je oformljeno na Zapadu u drugoj polovini 20. veka. Autorka ovaj vid nostalgije razmatra u kontekstu pojmova retromanije i retrotopije. Četvrto poglavlje – „Slučaj jugonostalgije” – jedino je sa onim što se može nazvati empirijskim istraživanjem, koje se javlja u vidu razmatranja (post)jugoslovenske popularne muzike, a što je predmet višegodišnjeg autorkinog istraživanja kako je i pomenuto na početku ovog prikaza. Autorka jugonostalgiju vidi kao vrstu ljubavi, ali reč je o istorijsko-društveno proizvedenom pojmu ljubavi koji u okviru fenomena jugonostalgije igra naročitu ulogu – „uvek postoji određeni konflikt, oficijelna sećanja se prepliću s privatnim doživljajima prošlosti, a sve je podložno komodifikaciji i prilagođavanju aktuelnim trendovima na tržištu” (Petrov, 2021, str. 142).
Peto i poslednje poglavlje sa naslovom „Ka anostalgičnoj sociologiji” donosi problematizaciju nostalgije i njenog mesta u sociologiji. Autorka pita:
„Da li i kako možemo razdvojiti diskurse o nostalgiji i nostalgične diskurse, koji je status koncepta nostalgije u savremenim naučnim i teorijskim diskursima te u kakvoj su vezi ti diskursi s diskursima o nostalgiji u prethodnim istorijskim periodima i konačno, da li je moguće postaviti polazište za savremeno (potencijalno anostalgično) mišljenje o nostalgiji?” (Petrov, 2021, str. 143–144).
Autorkina teza je da je sama sociologija kao nauka utemeljena na nostalgičan način, odnosno da je ona „implicirana u samim problematizacijama društva” (Petrov, 2021, str. 144), te se s pravom može pitati da li se društvo kao takvo ikada razmatralo na nenostalgičan način. Odgovor koji dr Ana Petrov nudi jeste pojam anostalgične sociologije kao one sociologije koja bi mogla (i koja bi trebalo) da neprestano dovodi u pitanje „mitologizovane dihotomne pozicije toliko uobičajene u naučnoj tradiciji” (Petrov, 2021, str. 144–145). Takva sociologija bi kritički analizirala oblikovanje znanja kako o sebi tako i o predmetima vlastitog istraživanja. Ona bi preispitivala same uslove proizvodnje sociologije kao nauke, što ujedno ukazuje i na krizu kako naučnog diskursa tako i drugih diskursa utemeljenih u periodu moderne. Ali nikada ne treba smetnuti s uma da je „nostalgija nužno vezana za periode krize, te za (teorijske) percepcije krize” (Petrov, 2021, str. 161) i da je „stoga bitno ne baviti se samo predmetima nostalgije, nego i imati u vidu i istoriju nostalgije, te uobličavati i teoriju istorije, kao i istoriju teorije nostalgija” (Petrov, 2021, str. 162).
Naučni doprinos knjige Sociologije nostalgija je dvostruk. S jedne strane, dr Ana Petrov u svojoj studiji nudi sistematični pregled nastanka i razvoja pojma nostalgije kao i diskursa o nostalgiji. Ovakva sistematizacija pojma nostalgije je važna jer daje pregled diskursa i teorija kako stručnoj javnosti tako i studentima i studentkinjama. Ova sistematizacije je takođe važna jer pokazuje da je moderna sociologija konstituisana kao nauka o nostalgiji i kao nostalgična nauka, to jest da „ispoljavanje nostalgije predstavlja nusproizvod teleologije progresa” (Petrov, 2021, str. 15). Time se dolazi do drugog naučnog doprinosa a to je teza o anostalgičnoj sociologiji, sociologiji izvan podele na nenostalgičnost i nostalgičnost, premodernost i modernost o čemu je već bilo reči u prethodnom paragrafu. A da li je to moguće i kojim je metodološkim i teorijskim sredstvima moguće tako nešto izvesti ostaje nam da vidimo u autorkinoj narednoj knjizi.
Andrija N. Filipović