Svima nam se ponekad desi nešto zbog čega nam je, kao ljudima, neprijatno. Naime, radi se o velikoj činjeničnoj superiornosti određene osobe nad njegovim kolegama. To zna da poremeti celokupne zahteve, neophodnosti situacije i vrstu vođstva koje treba da preovlađuje. U situaciji, kada je petoro ljudi sa koeficijentom inteligencije 120, u timu sa vođom koji ima koeficijent inteligencije 160, rasprava i participativan menadžment su očigledno manje mogući. Raspravom razrešiti problem, dopustiti ljudima da sami dođu do saznanja, dopustiti im da polako učestvuju u procesu iznalaženja valjanog rešenja za dati problem – sve je to daleko teže u situaciji ove vrste, nego u nekoj prosečnoj situaciji. Jedno je sigurno, superiorna osoba će u jednoj takvoj situaciji, verovatno, postati krajnje nemirna i iritirana, a napor koji ulaže da bi zadržala mir će biti daleko veći jer mora da se kontroliše i sputava svoje nagone. Može lako i brzo da sagleda istinu do koje svi ostali dolaze polako pa je za nju ćutanje, u takvim situacijama, prava fizička tortura.
: Dodatni problem je što na jednom ili drugom nivou svesti, svako može da opazi ovaj nesklad koeficijenata inteligencije. Tendencija je da oni koji su manje inteligentni, polako stiču naviku da čekaju da im inteligentniji daju rešenje. Manje su skloni napornom radu jer je trud beskoristan i besmislen. Zašto da se tri dana muče i znoje, nastojeći da pronađu rešenje određenog problema kada su sve vreme svesni da onaj koji je superioran, može da vidi rešenje za tri minuta? Zato se javlja tendencija da svi ostali postaju pasivniji. Isto tako, mogu da osećaju da su manje sposobni nego što to zaista i jesu ili glupaviji nego što to zaista i jesu. Pored ovih neposrednih posledica, neprijateljsko raspoloženje će se sigurno pojaviti na nesvesnom nivou. Osoba, koja je na nekom dubokom nivou navedena da oseća da je glupa, sklona je da misli da je meta zlonamernosti, tj. da misli da druga osoba pokušava da je učini glupom, a zatim da postane neprijateljski raspoložena i ljutita u odbrani sopstvenog samopoštovanja. Predviđam da bi ovo kontraneprijateljstvo moglo da bude manje, barem kod poštenih ljudi. Što su svi svesniji ove situacije, što veći uvid u nju imaju, manja bi bila potreba za represivnim i odbrambenim mehanizmima očuvanja samopoštovanja.
Još jedna varijabla u ovoj situaciji bi bilo vreme i vremenski raspon. Očigledno je da u situacijama u kojima je potrebno doneti brzu odluku, superiorna osoba/nadređeni mora da brzo i direktivno, autoritativno i bez mnogo diskusije donosi takve odluke. Moraju se izdati naređenja, ako je moguće bez objašnjavanja. S druge strane, ako situacija ima dugačak vremenski raspon, kao u slučaju stvaranja preduzeća koje treba da traje pedeset ili stotinu godina, a posebno ako će ono biti dovoljno stabilno da nadživi smrt nadređenog, potrebno je veće strpljenje i veći participativni menadžment, više obrazloženja, iznošenja činjenica, razmatranja činjenica i zajedničkog dogovora o zaključcima. To je jedini način obuke dobrih menadžera i dobrih rukovodioca na duge staze. Pretpostavljam da ovde postoji mogućnost pojave određene suprotnosti između dva glavna cilja dobrog menadžmenta. Jednostavan cilj proizvodnje i profita bi vršio pritisak na potvrđeno nadređenog da se ostvari veći stepen autoritativnosti; cilj razvoja ličnosti, a time i razvoja mogućih menadžera i naslednika koje je moguće unapređivati, vršio bi pritisak na potvrđeno nadređenog ka većem raspravljanju i participativnom menadžmentu i od direktivnog i autoritativnog vođstva. Kao da iznova kažemo da su idealne politike menadžmenta najbolje pri dobrim uslovima u dobrom svetu za menadžment dobrih ljudi. Ako bismo imali jedinstveno društvo u kojem vlada mir, u kojem ne postoje trenutne vanredne situacije i u kojem bi se strpljivo moglo raditi na unapređenju čovečanstva, tada bi participativniji menadžment bio poželjniji, čak i pod ovim vrlo posebnim uslovom potvrđene superiornosti.
Grubo se može primeniti isto i na potvrđenu superiornost određenih crta karaktera, pogotovo crte snage ega, koju zasad mogu da definišem kao sposobnost veću od prosečne da se tolerišu anksioznost, depresija i bes. Ako je šef po svojim crtama daleko jači od svojih kolega menadžera, verovatno ćemo raditi u situaciji koja je nalik onoj sa većim koeficijentom inteligencije. Takav menadžer će na sebe preneti mnogo toga bez objašnjenja, bez učestvovanja, jednostavno zato što uviđa da je sposobniji da rešava problem od bilo kog drugog.
*Na ovom mestu mogao bih da iskoristim svoju analizu paranoidnih rukovodioca. Poenta je da shvatimo zašto granične ličnosti, poput Hitlera, Staljina ili senatora Makartija (McCarthy) ili ljudi koji pripadaju nekoj od ultradesničarskih organizacija, mogu da okupe tako velik broj sledbenika. Očigledno, jedan od razloga je taj što su oni bili vrlo odlučni, veoma sigurni u sebe, veoma nepokolobljivi, što su tačno znali šta žele, a šta ne, šta je ispravno, a šta pogrešno. U narodu u kojem većina ljudi nema identitet ili svoje istinsko biće, u kojem su svi zbunjeni u pogledu toga šta je ispravno i pogrešno, šta je dobro i zlo, u kojem su u snovi nesigurni pa ne znaju šta zaista žele i šta ne žele, lako počinju da se dive, podležu uticaju i traže vođstvo nekoga za koga se čini da tačno zna šta hoće. Pošto je odlika demokratskog vođe i uopšte, neautoritarne osobe tolerancija i priznavanje da ne zna baš sve, ponekad, manje obrazovanim ljudima takva odlučna, paranoidna autoritativna osoba može da bude vrlo privlačna i da oslobodi sledbenika svih strepnji.
Osoba koja može da bude odlučna, koja je sposobna da donese odluku i da ostane pri njoj, koja je sposobna da tačno zna šta želi, zna da ovo voli i ono ne voli i u to je stoprocentno sigurna, koja je manje sklona promeni, koja je predvidljivija, na koju se može računati, koja je manje prijemčljiva, na nju manje utiče protivrečnost pa je veća verovatnoća da će drugi takvu osobu izabrati za vođu. Mislim da bi ovo mogao da bude jedan razlog zašto se tako često opsesivne osobe biraju kao adminstrativni tip, izvršni tip ili rukovodilački tip. One su, jednostavno, predvidljivije, određenije po pitanju šta vole i ne vole, manje promenljive. Činjenica da su u pozadini patološki razlozi, ne bi trebalo da bude vidljiva psihološki nesofisticiranoj osobi.
