Robert Gervart, profesor savremene istorije na Univerzitetskom koledžu u Dablinu i direktor njihovog Centra za studije rata. Autor i urednik nekoliko knjiga o istoriji političkog nasilja u Evropi u XX veku, uključujući biografiju Hitlerov dželat: život Rajnharda Hajdriha (2011). S Donaldom Bloksamom napisao je knjigu Političko nasilje u Evropi 20. veka (2011).Živi u Dablinu.
01.02.13
Vojnoistorijski glasnik
Iz sukoba za koji se očekivalo da će kratko trajati i da će ga obeležiti brza vojna i politička rešenja, rat započet agresijom Austro-Ugarske na Srbiju jula 1914. godine pretvorio se u dugu vojnu svetskih razmera. Sukob Antante i Centralnih sila i njihovih saveznika (voljnih i nevoljnih) potrajao je do pozne jeseni 1918. godine, pokrenuo mnoge procese i ostavio raznovrsne posledice. Jedna od neposrednih posledica dugog i krvavog rata ogledala se u paravojnom nasilju pokrenutom revolucionarnim dešavanjima u Rusiji 1917. godine. Paravojno nasilje se ubrzo pojavilo, sa različitim intenzitetom, širom centralne i istočne Evrope, te u manjoj meri zahvatilo države zapadne Evrope (Francusku i Veliku Britaniju), i konačno se stišalo tokom 1923. godine. Pojavu paravojnog nasilja u Evropi kao direktnu posledicu Velikog rata obradila je i prikazala grupa autora okupljena oko irskih profesora Roberta Gervarta i DžonaHorna u monografiji naslovljenoj Rat u miru. Paravojno nasilje u Evropi posle prvog svetskog rata 1918–1923.
Knjiga Rat u miru. Paravojno nasilje u Evropi posle prvog svetskog rata 1918–1923. sastoji se iz Uvoda i tematski naslovljene dve velike celine – I Revolucija i kontrarevolucija i II Nacije, granice i etničko nasilje. U okviru ove dve celine nalazi se dvanaest manjih poglavlja, takođe tematski naslovljenih, čiji su autori Robert Gervart, Džon Horn, Vilijem G. Rozenberg, Perti Hapala, Marko Tika, Emilio Đentile, Sergej Jekelčik, Tomas Balkelis, Džon Pol Njumen, Uur Umit Ungor, Julija Ajhenberg i En Dolan, pripadnici nekoliko evropskih univerziteta i instituta društvenih nauka. Monografija je na engleskom jeziku objavljena u Oksfordu 2012. i već 2013. godine ju je na srpski preveo dr Dmitar Tasić, a objavila izdavačka kuća „Arhipelag“ u Beogradu.
Autori su, na osnovu istraživanja, zaključili da je paravojno nasilje vrsta političkog nasilja sprovedeno u praksi od strane vojnih i kvazivojnih organizacija „koje su proširile ili zamenile delovanja konvencionalnih vojnih formacija“. Ukazali su na činjenicu da su paravojne formacije imale dugu tradiciju, te da su postojale još od vremena Napoleonovih ratova, pogotovo u Španiji, Austriji i Pruskoj. Ovo nasilje je bilo prisutno s dvostrukim značenjem – kao sila koja je uticala na ishod vojnih sukoba, ali i kao „novi izvor političkog autoriteta i državne organizacije“. Uočeno je da se paravojno nasilje na Balkanu, naročito krajem XIX i početkom XX veka, ogledalo u akcijama srpskih i bugarskih komita. Primetili su da je paravojno nasilje albanskih kačaka u Kraljevini Jugoslaviji bilo vid otpora srpskoj „pacifikaciji“ Stare Srbije i Makedonije, ali ostaje nejasno zbog čega nisu pomenuli da je nasilje albanskih komita bilo naročito veliko nad nealbanskim stanovništvom ovih prostora upravo u vreme rasula osmanskih vlasti u poslednjoj deceniji XIX i prvoj deceniji XX veka, zaključno sa izbijanjem Prvog balkanskog rata.
Paravojno nasilje 1917–1923. se pojavilo u „vakuumu“ koji je ostajao iza urušenih država (Rusija, Austro-Ugarska), ili je upotrebljeno kao pomoćno sredstvo postojećoj državnoj sili (Nemačka, Velika Britanija, Sovjetska Rusija), ili je bilo upereno protiv same države (Italija). Prema mišljenju autora, uzroci ove pojave se nalaze u opštoj oskudici izazvanoj velikim ratnim razaranjima i pustošenjima. Oskudica i nemaština najteže su pogodile rusku imperiju, gde je nasilje u naznačenom periodu bilo naročito surovo i ostavilo iza sebe najteže posledice. Svojevrsna „brutalizacija“ poratnih društava i mobilišuća snaga poraza predstavljaju delimična objašnjenja za pojavu i nejednako rasprostiranje paravojnog nasilja u Evropi. Urušavanje velikih srednjeevropskih carstava zajedno sa ruskim na istoku dovelo je do nestanka jasno određenih granica i stvorilo prostore bez reda ili jasnog autoriteta države u ovom periodu, što je na mnogim mestima (ne svim) bilo praćeno pojavom paramilitarizma. Međutim, u Velikoj Britaniji i Osmanskom carstvu, na primer, paravojno nasilje bilo je deo mera koje su preduzimane da se očuva državna teritorija (paravojne snage u Alsteru u Severnoj Irskoj, paravojni fedaji u Osmanskom carstvu i još pet grupa osmanlijskih paravojnih snaga).
Autori su zaključili da je kraj paravojnog nasilja u Evropi nastupio sklapanjem mirovnog ugovora u Lozani između Grčke i Turske, svršetkom građanskog rata u Irskoj, okupacijom Rurske oblasti u Nemačkoj od strane Francuza 1923. i potvrdom Nove ekonomske politike u Sovjetskom savezu Lenjinovom smrću 1924. godine. Knjigom Rat u miru. Paravojno nasilje u Evropi posle prvog svetskog rata 1918–1923. analiziranje i prikazan jedan od najnemirnijih perioda u istoriji Evrope. Ujedno su autori doprineli boljem razumevanju pojedinih delova evropskog kontinenta i istorijskih procesa koji su se na njemu odvijali, toliko raznolikih, a u suštini svojoj vrlo sličnih.
Aleksandar Lukić