Rečnik straha

07.09.07

Možda niste znali, ali strah se najčešće javlja kad je potrebno govoriti javno pred mnogo sveta. U tim trenucima, najveći broj ljudi oseća knedlu u grlu a leptire u stomaku, znoje im se dlanovi i srce ubrzano lupa

Ljubomir Erić, psihijatar i psihoanalitički psihoterapeut, poznati profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu u Beogradu, izdanak je beogradske i engleske psihijatrijske škole i učenik profesora Majkla Šeperda pod čijom je supervizijom počeo da radi 1977. na Institutu za psihijatriju u Londonu. Profesor Erić je autor više od 150 naučnih članaka, kao i dvadeset monografija, knjiga i ud`benika. Upravo je objavio “Rečnik straha” (Arhipelag, Beograd, 2007). To je izuzetna analiza strahova kao životnih saputnika svakog čoveka i stručno određivanje mere – kada normalan saputnik postaje bolest. „Fobija je sufiks za konstruisanje reči u psihijatriji koje opisuju iracionalni strah kao psihički poremećaj. Na primer agorafobija – strah od otvorenog prostora, ili u medicini, preterana senzitivnost na, recimo, svetlost – fotofobija. U knjizi je navedeno 160 vrsta strahova s kojima se autor suočio u praksi, ali se ističe da ih ima oko 700. O strahovima sa profesorom Ljubomirom Erićem razgovarao je profesor Momčilo B. Đorđević.

– Strah je emocionalni odgovor na preteću opasnost i zajedno s radošću i besom spada u osnovne emocije, koje odlikuju najviše žive organizme. Strah je u neku ruku odličan prijatelj koji omogućava preživljavanje, jer se javlja kao reakcija na negativne stimuluse. Današnji čovek dobar deo egzistencije zasniva na strahu, što je normalna pojava. Međutim, disfunkcija tog odbrambenog mehanizma nekad vodi ka patologiji, koja se može pretvoriti u teže oblike fobije, pa i teže psihičke poremećaje.

Da li osoba sa fobičnim ponašanjem zna i shvata da je njen strah nelogičan?
- Obolela osoba zna da njen strah nema osnovu u realnom svetu, ali ne može da ga suzbije i otkloni i pri samoj pomisli na zastrašujuću situaciju ona doživljava strah i paniku. Od kolikog je značaja strah u običnom životu, ali i u psihijatriji, govori i Frojdovih 30 godina posvećenosti izučavanju straha. Izvor straha je način čovekovog življenja iz kojeg i zbog kojeg je čovek onakav kakav jeste. Frojd je istakao dva razvojno uslovljena tipa i oblika straha. Prvi je nazvao primarnim strahom, i on se javlja odmah u životu jedinke, tokom procesa rađanja, dok je drugi tip stečen u kasnijem životnom dobu. I bebe doživljavaju strah kad ih napuste roditelji. Mališani između 4. i 6. godine plaše se mnogo čega što nije zasnovano na realnosti, poput duhova i raznih divljih životinja. Deca između 7. i 14. godine svesna su okolnosti u kojima se nalaze i procenjuju da li im preti opasnost od povreda i da li se može dogoditi nešto što bi im ugrozilo egzistenciju.

U vašem “Rečniku straha” bavite se socijalnom fobijom kao najčešćim poremećajem zbog kojeg oboleli traže pomoć.
- Možda niste znali, ali strah se najčešće javlja kad je potrebno govoriti javno pred mnogo sveta. U tim trenucima, najveći broj ljudi oseća knedlu u grlu a leptire u stomaku, znoje im se dlanovi, a srce ubrzano lupa. Međutim, kako se nastup pred publikom odvija, on postepeno nestaje. Uostalom, svi mi osećamo nelagodnost očekujući susret sa nepoznatim ljudima, kada smo na velikoj visini ili kad na sebi vidimo pauka. Ali taj strah je kratkotrajan i ne ometa nas u svakodnevnom životu. Imao sam mnogo pacijenata koji nisu bili u stanju da održe ni manji prigodni govor za trpezarijskim stolom, bili su im potrebni sati pripreme da bi se javili telefonom, ukoliko je s druge strane neka važna osoba ili ukoliko očekuju neprijatan razgovor, a da ne govorim o nastupu na nekom većem skupu ili na televiziji. Strah nailazi u talasima i bukvalno ih parališe. To je ono što se u psihologiji i u psihijatriji naziva socijalnom fobijom. Bolesnik je svestan bezrazložnosti straha, ali je i nemoćan da mu se suprotstavi.
Socijalna fobija nije identifikovana tek u savremenom svetu. Ne, još u 4. veku p. Hr. Hipokrat je uvideo da su osobe opsednute strahom “sramežljive, bojažljive i sumnjičave, da ostaju po strani, vole mrak kao način života, ne žele da pale svetlo niti da sede na osvetljenim mestima. U društvo ne odlaze zbog straha, jer misle da će ih svi posmatrati, a to je ono čega se najviše plaše”. A pre pet vekova Robert Barton je u svojoj “Anatomiji melanholije” (1621) pisao da je “strah iznenadio mnoge koji su trebalo da govore i da se pokažu na javnim mestima, ili pred značajnim ličnostima. Strah uništava glas i memoriju, iznenađuje i zbunjuje uplašene osobe koje ne znaju gde su, ni šta rade i govore”. Do početka 20. veka socijalna fobija je smatrana normalnom crtom karaktera i nije svrstavana u psihijatrijske poremećaje. Tek početkom osamdesetih prošlog veka ova vrsta fobija izdvojena je u poseban nozološki entitet.

Da li sistem života i životne navike utiču na pojavu ove prividno naivne a, u suštini, prilično opasne bolesti?
- U zemljama zapadne kulture, u Evropi, Americi, Kanadi, Novom Zelandu i Australiji, zastupljenost socijalne fobije je vrlo visoka, kreće se između 1 i 5,3 odsto, dok je u zemljama Istoka, u Kini, Južnoj Koreji i Tajvanu između 0,4 i 0,6 odsto. Inače, socijalna fobija počinje rano u čovekovom životu. Beleže se počeci i oko desete godine, ali kod 95 odsto svih obolelih, prvi put se ispoljava između trinaeste i četrnaeste godine. Zbog nesigurnosti oboleli ređe stupaju u brak, a kad sklope brak, češće se razvode ili razdvajaju, pri čemu su glavni problemi u seksualnom i bračnom prilagođavanju.

Šta savremena nauka kaže o uzrocima socijalnih fobija?
- Priroda socijalnih fobija nije dovoljno objašnjena. Socijalno fobična osoba preterano aktivira sistem odbrane, a nedovoljno koristi sistem sigurnosti. Funkcija sistema odbrane je da procenjuje potencijalne pretnje od drugih. On aktivira takmičarstvo kao način ponašanja, procenjuje i upoređuje potencijal neke osobe sa drugim značajnim osobama iz okoline. S druge strane, sistem sigurnosti kontroliše sistem odbrane tako što prepoznaje postupke drugih kao prijateljske, sarađujuće, nepreteće i uzima ih u obzir.
Socijalno fobične osobe razvijaju simptome zbog nesposobnosti saradnje. One ne očekuju da budu podržane i cenjene, misle da nemaju šta da ponude drugima, samo zato što nisu u stanju da na druge gledaju kao na potencijano sarađujuće. Iz tih razloga javlja se osećanje inferiornosti.

Ima li leka ovoj bolesti?
- Prognoza, uopšteno govoreći, nije povoljna. Lošiju prognozu od uobičajene imaju osobe kod kojih je rano došlo do ispoljavanja karakterističnih simptoma. Prognoza je tim teža, ukoliko postoji tzv. komorbiditet i kad se pomoć zatraži tek posle potpuno ispoljene psihopatologije. Lečenje je integrativno, što znači da se primenjuje više oblika psihoterapije, individualne i grupne. Od lekova se daju benzodijazepini i antidepresanti koji sprečavaju smanjenje koncentracije serotonina u mozgu. Serotonin je poznat i kao “hormon sreće”, a ima ga u mozgu, sistemu za varenje i u trombocitima.

Često srećemo osobe koje jednostavno ne smeju da uđu u lift, ne usuđuju se da pogledaju sa nekog od viših spratova. Ja imam prijateljicu koja ne seda na zadnje sedište automobila ukoliko ovaj nema četvoro vrata. U čemu je problem tih ljudi?
- To su specifične fobije i ima ih mnogo. Ne znam da li čitaoci NIN-a pamte Hičkokov film “Vrtoglavica” iz 1958. (ovde je stigao znatno kasnije) sa Kim Novak i Yemsom Stjuartom, u kome je prikazana parališuća moć straha. Junakinja filma (Kim Novak) penje se na zvonik sa očiglednom namerom da sa njega skoči, a čovek koji je u nju zaljubljen (Yems Stjuart) koji pati od akrofobije, tj. straha od visine, paralisan zastaje već na prvim stepenicima i ubrzo potom vidi telo koje dole pada sa visine.
Još iz antičkih vremena poznat je strah od zvuka flaute i od visine. U medicinskom kontekstu pojam fobija upotrebljen je prvi put u 1. veku kad je u opisu simptoma besnila spomenut strah od vode ili hidrofobija. U prvom medicinskom rečniku 1848. opisuje se sifilofobija, patološki strah od sifilisa, nešto kasnije klaustrofobija, a zatim lekari opisuju brojne specifične fobije koje sreću u praksi dajući im grčke i latinske nazive. Ukoliko bi se temeljno pretražila medicinska literatura moglo bio se pronaći 700 vrsta specifičnih fobija, od kojih je značajno manje od 200.
U stvari, specifične fobije su najčešći oblici straha i najčešći psihički poremećaji uopšte, čija se zastupljenost među pripadnicima muškog pola kreće između 3,8 i 14 odsto, dok je među ženama između 8,5 i 25,9 odsto. Izvesni objekti kao što su nož, makaze i drugi šiljati predmeti, staklo, stomatološke intervencije, primanje injekcija, kod većine ljudi izazivaju osećanje nelagodnosti pa i strah. To se može reći i za boravak na visini, pored snažne tekuće vode, u mraku, na jakom vetru ili za vreme grmljavine. Na sreću, ovi specifični strahovi najčešće su blagi i ljudi ih uglavnom, dobro podnose.

Da li poreklo specifičnih fobija treba tražiti u lošoj komunikaciji sa okolinom ili su plod porodične sklonosti, tj. nasleđa?
- Poremećaj počinje u skoro svim uzrastima i među oba pola, iako se češće sreće u ženskom delu sveta. Među ženama je to, inače, najčešći psihički poremećaj, uopšte. U muškoj populaciji, fobije zauzimaju drugo mesto, iza zloupotreba psihoaktivnih supstanci. Specifične fobije počinju u svim uzrastima, a najčešće u periodu detinjstva i mladalaštva. Tako, fobije od životinja javljaju se oko sedme godine, fobije od krvi, prosečno, oko devete godine, od stomatoloških intervencija oko dvanaeste godine, a od visine u kasnom detinjstvu. Klaustrofobija, međutim, javlja se oko dvadesete godine.

Broj osoba sa lošom komunikacijom sa okolinom i poremećajem prilagođavanja okolini, u našoj sredini je znatno porastao u poslednje dve decenije što se poklapa sa međunacionalnim krvavim sukobima na tlu bivše Jugoslavije. Bili smo nedavno svedoci uzastopnih drama u kojima su agresijom ili autoagresijom akteri bili bivši učesnici ratnih događanja. Da li je u pitanju nova bolest ili novi sindrom?
- Još 1907. i 1911. posle mirnodopske eksplozije brodova u francuskoj luci Tulon, među spasiocima su zabeleženi simptomi koji su identični simptomima u osoba sa posletraumatskim poremećajima zabeleženim posle Prvog svetskog rata i u ratovima u Vijetnamu, Bosni i na Kosovu.
Životna prevalenca kod odraslih iznosi 7-8 odsto, što zavisi od vrste traume. Veća je verovatnoća da će se poremećaj pojaviti posle zarobljavanja, fizičkog zlostavljanja, kidnapovanja i silovanja. Poremećaj je dva puta češći kod žena, iako su muškarci izloženiji traumatskim situacijama. Moram da kažem da samo mali broj osoba koje su doživele traumatsko iskustvo ispoljava poremećaje adaptacije na okolinu i novu situaciju, što govori da je potrebna sklonost za razvoj poremećaja.
U kliničkoj slici tipično je ponovno preživljavanje traume, izbegava se razgovor sa ljudima kao i situacije koje asociraju na traumu. Naravno, sužen je opseg emocionalnog doživljavanja, a detalji vezani za traumu teško se prizivaju. Prognoza nije sjajna, ali, ipak se polovina bolesnika potpuno oporavlja za nekoliko meseci, dok u većini preostale polovine bolesnika, simptomi iščezavaju tokom prve godine trajanja bolesti. U nekim slučajevima bolest može trajati godinama. Oporavak zavisi od kvaliteta podrške koja se obolelima pruža, ali i od stabilnosti u braku i porodici kao i na radnom mestu.

Strah od smrti je, što bi rekao Dzejms, “crv u srži čovekovih pretenzija na sreću”. Vi ste u vašoj kultnoj monografiji “Strah od smrti” naširoko pisali o tome.
- Svesnost da se može umreti svakog trenutka goni ljude da se od tih mučnih promišljanja brane brišući iz svesti poraznu istinu. Koriste se razni mehanizmi, koji za svrhu imaju onemogućavanje razvoja svesti o smrti i strahu od nje. Takve odbrane, normalne ili patološke, aktivne su tokom celog života. U toku depresije, strah od smrti može biti intenzivan i ispoljen u mnogim modalitetima; preterano investiranje u smrt, strah od sopstvene smrti, strah od života (druga strana iste medalje) u strah od smrti bliskih i voljenih osoba.
Inače, starije osobe uvek su blizu smrti, pa kao dobra dosetka zvuči ono što je zapisao Le Du: “Smrt starih jedva se može smatrati smrću”. U doba starosti ono što predstavlja život i ono što predstavlja smrt, postaju gotovo nedeljivi od ega. Ono čega se stari s pravom plaše, jeste socijalna smrt koja često nastaje daleko pre od fizičke smrti.

M. B. Đorđević

11.07.07

Nedavno objavljena knjiga Ljubomira Erića „Rečnik straha“ (izdavač „Arhipelag“) svojevrsna je enciklopedija ovog psihološkog fenomena. Autor, poznati psihoanalitički terapeut i autor brojnih stručnih i drugih knjiga, pojam straha osvetljava sa raznih stanovišta: psihijatrijskog, psihološkog, filozofskog, antropološkog, umetničkog...
U razgovoru za „Blic“ Erić govori o strahu kao fenomenu kojim se 35 godina sistematski bavi.
Odgovarajući na pitanje da li je strah danas sve prisutniji u tzv. običnom životu, Ljubomir Erić kaže:
„Strah jeste determinišući činilac u životu čoveka koji utiče na razvoj ličnosti i dostizanje identiteta, ali se od davnina javlja u nekoj vrsti zakonomernosti, tako da današnja situacija nije ništa nepovoljnija od mnogih drugih, na primer vremena kada je Evropom harala kuga. ‘Rečnik straha’ je nastao kao zbir mog višedecenijskog bavljenja strahom i više napisanih knjiga o njegovim mnogobrojnim licima, a na podsticaj gospodina Gojka Božovića, pesnika i izdavača.

Šta je zapravo strah i koliko on nama danas vlada?
- Strah je osnovna emocija u prisustvu opasnosti koja je pretnja telesnom i psihičkom integritetu osobe. To je normalna reakcija i doprinosi čovekovom prilagođavanju na date okolnosti i preživljavanju.
Za nas, psihijatre-psihoterapeute, mnogo je važnija anksioznost i strepnja, emocionalna reakcija bez prisustva uočljive opasnosti. Njen uzrok je iracionalan i nastaje zbog intrapsihičkih i interpersonalnih osujećenja ili konflikata. Naravno, ona nije normalna reakcija, jer uvek dovodi do različitog stepena osiromašenja kvaliteta življena, doživljavanja sreće i zadovoljstva.

U kojoj meri strah nama vlada u današnjem društvenom trenutku i okolnostima zavisi od toga kako svaka osoba pojedinačno doživljava te okolnosti kao ugrožavajuće. Naravno, tih ugrožavajućih situacija kod nas danas ima na pretek.
Govoreći o agresivnosti, kažete da je ona „posledica izraženog osećanja nesigurnosti“. Ona je sve prisutnija u svakodnevnom životu, pa čak postaje i legitimna...
- Agresivnost je veoma često posledica osećanja nemoći i anksioznosti. U društvenom smislu, kada ne postoje vrednosni sistemi koje deli većina članova grupe ili naroda, dolazi do raznih polarizacija koje povećavaju opštu napetost i strah; prirodna posledica je agresivno ispoljavanje. U sadašnjem političkom i društvenom smislu ta polarizacija dostiže neviđene razmere: jedni su za Hag, drugi nisu, jedni su za evropsku Srbiju, drugi nisu, jedni bi da vode rat, drugi se toga užasavaju, itd. Kada se sve to sagleda kroz prizmu standarda i kvaliteta života prosečnog čoveka koji je, u izvesnom smislu, na najnižem mogućem nivou, onda je razumljivo zašto agresivnost caruje.

Kakav je odnos znanja, odnosno neznanja, i straha?
- Osobe koje poseduju veća znanja, obrazovanje i inteligenciju lakše uočavaju probleme življenja i lakše ih rešavaju. Međutim, kod psihopatoloških stanja veće znanje i inteligencija omogućavaju klijentima samo veći spektar mogućnosti korišćenja pomoći koje psihoterapeuti mogu da im pruže.

Između ostalog, razlikujete abnormalne i normalne strahove...
- Na sreću, strah je najčešće normalna emocionalna reakcija, a patološke oblike dobija samo u oko 10 odsto svih slučajeva. To je veoma visok postotak i zato se anksiozni poremećaji svrstavaju u najčešće psihičke poremećaje uopšte.

Lečenje stanja straha je složeno. Koliko je efikasno?
- Današnja iskustva ukazuju na to da je lečenje stanja straha najefikasnije kada se primenjuje integrativni psihoterapijski pristup, sukcesivno i pravovremeno, korišćenje postupaka i procedura koji su se u praksi osvedočeno pokazali kao uspešni.
Za neke slučajeve najbolja rešenja nudi kognitivno-bihejvioralna terapija ili psihoterapija, dok za najveći broj slučajeva stanja straha najbolje rezultate daje psihoanalitička psihoterapija koju mi sa uspehom primenjujemo u lečenju ovih poremećaja.

Spominjete terapije koje se oslanjaju na volju i umetnost. Šta to konkretno znači?
- Za neke oblike stanja straha postoji pristup koji je u praksu uveo Viktor Frankl, bečki psihijatar, koji je nazvan „lečenje smislom“. Naime, pojedinci zahvaćeni životnim problemima i nemogućnošću da se snađu u svetu koji doživljavaju kao opasnost i pretnju njihovoj egzistenciji zapadaju u takozvani egzistencijalni vakuum. Oni su izgubili bilo kakvu valjanu životnu odrednicu, život im se događa, jer ga aktivno ne žive. U psihoterapijskom procesu u kome se kao cilj postavlja nalaženje životnog smisla, terapeut nudi niz mogućnosti koje treba da vrate osobu u život tako što će ga osmisliti. I umetnost se koristi kao oblik lečenja. Postoje brojni modaliteti takozvane art terapije. Ja lično često koristim crtanje kao podsticajni činilac u psihoanalitičkoj psihoterapiji kod onih klijenata koji su skloni likovnom iskazivanju. Rezultati koji se tako dobijaju nekada su impresivni.

Tatjana Nježić

30.06.07

Područje teorije i prakse psihoanalize i dinamičke psihijatrije, koje se bavi izučavanjem i lečenjem straha, pored depresije i psihosomatskih stanja, jedno je od centralnih u savremenoj dinamičkoj psihijatriji i psihoanalizi, kaže dr Ljubomir Erić, autor „Rečnika straha“(Arhipelag, 2007).

Ova knjiga, rađena po uzoru na moderne leksikografske edicije u svetu kojima se određena oblast posmatra interdisciplinarno, sažima trideset pet godina autorovih istraživanja straha i praktičnih iskustava u lečenju psihičkih poremećaja kod kojih je strah centralni sadržaj, praktično posvetivši svoju karijeru ovom fenomenu. Erić je penzionisani profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i dugogodišnji psihijatar i psihoanalitički terapeut, autor niza knjiga na ovu temu - „Agorafobija“, „Socijalna fobija“, „Strah od smrti“ – i onih koje se indirektno strahom bave.

- Pišući „Rečnik straha” koristio sam beleške o strahu, koje sam pažljivo sakupljao od početaka bavljenja ovim fenomenom, koje danas stoje ravnopravno sa najsavremnijim tekstovima. „Rečnikom” su obuhvaćeni pojmovi iz psihijatrije, psihologije, psihoanalize, antropologije, filozofije i umetnosti. Naravno, težište je stavljeno na one pojmove koji su centralni fenomeni u dinamičkoj psihijatriji i psihoanalizi. Dati su i najosnovniji podaci o psihijatrima i psihoanalitičarima koji su dali poseban doprinos u izučavanju straha, kako kod nas, tako i u svetu.

Strah kod Kiša

U „Rečniku straha” objašnjena je delatnost brojnih naučnika i umetnika koji su kroz istoriju u svojim delima govorili o strahu. Među njima su Žan Delimo, Rene Dekart, Erih From, Kjerkegor, Albreht Direr, Lešek Kolakovski, Edvard Munk, ali najviše prostora dato je Frojdovim teorijama straha. Ljubomir Erić podseća na činjenicu da je Frojd u određenju straha napravio kopernikanski obrt i utro put za njegovo psihološko izučavanje. Mnogo toga što je Frojd tvrdio u svoje vreme nije se pokazalo kao tačno, ali je ostao zaključak da su njegova promišljanja i zapažanja o strahu postavila temelj dinamičke psihijatrije i psihoanalize.

„Rečnik straha” sadrži i deo iz „Peščanika” Danila Kiša u kojem je strah doveden u vezu sa smrću. Postavlja se pitanje da li je svaki ljudski strah u osnovi iskonski strah od smrti?
-Kiš mi je lično priznao da je pišući „Peščanik” želeo verno da opiše strah, tako da bi ga i neko drugi prepoznao, a zatim dodao u šali - „da bi ga bolje lečio”. Strah od smrti je posebna tema i u „Rečniku straha” posvećena mu je velika pažnja. Postojalo je uverenje filozofa i pojedinih psihijatara da je strah od smrti osnova svih strahova. Međutim, Frojd je to porekao. Čudnovato je da je originalna Melani Klajn (engleski psihoanalitičar, jevrejsko-mađarskog porekla) tu ideju prihvatila, ali u sasvim drugom kontekstu. Ona je tvrdila da je strah od smrti razvojni fenomen, da nije nasledan i urođen, ali da se celokupan razvoj zasniva na stalnom suprotstavljanju tom osnovnom i primarnom strahu oličenom u nagonu smrti. Tvrdila je da se strah od smrti javlja kod osoba koje imaju nepovoljan razvoj, to jest objektni odnos sa roditeljima, pre svega sa majkom, ili su, pak, na neodgovorajući način vaspitavana, odbacivanjem ili prevelikom zaštitom, kaže Erić.

Istražujući strah u ovoj knjizi čitalac može da pronađe odrednicu „ljudi smrti”, koja je u objašnjenju dovedena u vezu sa ljudskom moći. Ljubomir Erić objašnjava ovaj pojam:
– Strah od smrti se veoma blisko povezuje sa psihologijom grupe, vođom, vlašću i moći. Postoje ljudi koji su tokom istorije svoju moć zloupotrebljavali toliko i na takav način da im naziv „ljudi smrti” veoma priliči.

Strah od straha

Pitanje koje se nameće nakon čitanja ove „abecede straha“ glasi: Koji je strah opasniji, strah od smrti ili strah od života?
- Strah od smrti i strah od života su dve strane iste medalje. Svaka ima svoje karakteristike i teško je reći šta je opasnije. U svakom slučaju to su najneprijatnija osećanja koja čovek uopšte može da doživi. Mnogi pacijenti koji su doživeli strah od smrti u sklopu napada panike tvrde da ništa gore u životu nisu iskusili i da bi radije umrli nego ponovo doživeli takvo stanje (strah od straha). S druge strane, strah od života sprečava ljude da svoje aktivnosti učine efektivnim i plodonosnim, takve osobe se vraćaju na nivo deteta koje ne sme da ostane samo u kući, da izađe iz nje, da se vozi javnim saobraćajem, razdvoji od važnih osoba, majke ili oca, da putuje.

Koje su iskoristive i korisne strane osećanja straha?
- Određena količina straha neophodna je u svakodnevnom životu, ona koristi ljudima za prilagođavanje i razvoj. Bez straha ljudi ne bi umeli da osete opasnost koja preti njihovom telesnom i psihičkom integritetu. Čim je neki od vitalnih životnih interesa doveden u pitanje ili mu preti opasnost tu je strah da nas upozori, kao zvonce, koje poziva na akciju. Taj konstruktivni aspekt straha leži u osnovi ljudske kreativnosti uopšte, u formiranju društva, nauke, religije, filozofije i umetnosti. U „Rečniku” postoje odrednice o normalnom strahu i osobama, stvaraocima iz raznih oblasti umetnosti, koje su boreći se sa strahom ili viškom straha, stvarali velika dela. Da navedem samo naše književnike -Desnicu, Andrića, Kiša, kao i svetske slikare i vajare Van Goga, Munka, Đakometija, Klea i druge.

Na pitanje da li kao lekar i naučnik zastupa neku osobenu definiciju straha, naš sagovornik pojašnjava da svako ko se bavi strahom i stiče iskustva u njegovom razumevanju u svakodnevnom psihoterapijskom radu sa anksioznim pacijentima ima svoj stav u određenju straha. „I pored toga što sam psihoanalitički psihoterapeut ja strah posmatram kao osnovnu emociju koja se mora objašnjavati sa više aspekata – psihoanalitičkog, interpersonalnog, to jest relacionog, kognitivno-ponašajnog i biološkog. Svaki pojedinac posebno ispoljava krajnje individualnu kombinaciju ovih aspekata tako da strah treba razumevati samo u tom kontekstu, a ne zasnivati svoj stav samo na nekoj krutoj i po pravilu nedostatnoj definiciji.“

Uspon neurobiologije

Strah je star koliko i čovek, ali je nauka o njemu tek danas doživela pravi bum. S razlogom. Jer, anksioznost i strah jedno su od obeležja moderne civilizacije, zasićene ratovima, kataklizmama, terorizmima, čije dejstvo i strah koji pobuđuju, zahvaljujući medijima, postaju planetarni.

Naš sagovornik podseća da su i dalje aktuelne i u prvom planu psihoanalitičke i psihodinamičke teorije, koje se stalno usavršavaju kako napreduju znanja o strahu. Ni malo ne čudi, dodaje, što se danas o strahu daju predlošci iz nove grane nauke – neuropsihoanalize.

-U centru pažnje su i kognitivno-bihejvioralne teorije koje se smatraju, kada je strah u pitanju, najbližim onome što bi se narodnim jezikom reklo – zdravom razumu. Postoje stalni pokušaji da se nađe zajednički imenitelj izvučen iz svih psiholoških teorija, da se formira integralni teorijski sistem i iz njega izvedeni praktični, psihoterapijski modaliteti, koji bi bili najbliži potpunom razumevanju straha i najefikasniji u njegovom lečenju. Ono što impresionira je činjenica da su danas biološke teorije straha toliko uznapredovale u okviru naučne discipline koja se naziva neurobiologija, da svi pokušaji pojedinaca da ostanu slepi kod tog i takvog progresa ostaju bez komentara.

Marina Vulićević

25.08.07 Politika

Strah je deo nas samih, bio unutarnji ili spoljašnji, naša fizika i metafizika, jedan od temelja koji nas dobro ili loše oblikuje – to je samo jedna od poruka „Rečnika straha” Ljubomira Erića

STRAH
Jedna kapitalna knjiga ovog toplog leta ostala je nekako po strani, iako bi mnogi pre nego što se maše bilo kog rada, umnog ili fizičkog, trebalo da je bar prelistaju. Malo je kultura koje imaju takvo delo, iako je njegova tema samo na prvi pogled obična i svakodnevna. Reč je o strahu, o najrazličitijim vrstama straha s kojima se čovek suočava i prolazi ili ne prolazi uspešno kroz njegov tunel. Jer strah je kao kameleon: menja svoje lice i naličje, pojavljuje se nenadano i isto tako nenadano gubi, plaši čoveka, ali ga i hrabri da se s njim suoči, pošto je konačan i smrtan i taj trenutak ga kad-tad čeka.
Strah je deo nas samih, bio unutarnji ili spoljašnji; on je i naša fizika i metafizika, jedan od temelja koji nas, možda, više oblikuje nego bilo šta drugo.

Kako onda taj neuhvatljivi deo našeg individualnog i kolektivnog obuhvatiti između korica jedne knjige. S tim našim nerazdvojnim pratiocem uhvatio se ukoštac prof. Ljubomir Erić koji se tridesetak godina u svojim studijama bavio problemom straha. Ovog puta otišao je korak dalje napisavši „Rečnik straha”, delo kojim, možda i nesvesno, želi da ukroti sile koje čoveka prate od rođenja do smrti. Zato sve pohvale i novoj izdavačkoj kući „Arhipelag”.

Postmoderni roman

Kao dobar poznavalac ljudske prirode, ne samo teorijski nego i praktično, pošto pisanje knjiga dopunjuje i praktičnim psihoterapeutskim radom, uz to Frojdove psihoanalize i Jungove analitičke teorije, kao i bihejvioralne i kognitivne teorije straha, prof. Erić ponudio je čitaocu štivo koje može da se čita i kao postmoderni roman. Posebnu pažnju posvetio je samom pojmu straha i njegovim mnogobrojnim, skrivenim ili otvorenim ispoljavanjima, normalnim ili patološkim, i načinima lečenja, zaključno sa strahom od straha i strahom od smrti koji, kao što je poznato leži u osnovi svih pojava ovog našeg zlokobnog i otrežnjujućeg neprijatelja, ali i prijatelja.

Iako će se poneki čitalac ovog kapitalnog dela osećati kao u Labirintu iz Knososa, sigurna sam da će iz njega uspešno izaći, jer celokupna naša kultura, uz neke druge značajne pojmove, ima strahu da zahvali za mnoga otkrića i civilizacijske pomake. Mnoge institucije i običaji u starim kulturama nastale su kao sistem odbrane od straha, prvenstveno straha od smrti, koji stoji u osnovi filozofije, velike literature i umetnosti uopšte, ali i hrišćanske religije koja je primarni čovekov strah pobedila obećanom nadom. Ne moramo biti vernici da bi kroz priču o Hristovom životu, umiranju i vaskrsenju sagledali moguću nadu koja može da poništi ili ublaži bar neka ispoljavanja straha.

Nažalost, to se nije dogodilo, ne zato što nevernika ima više od vernika nego zato što su same crkvene institucije, naročito u srednjem veku, osetile da je strah jedan od najboljih načina da se pastva drži u pokornosti. Crkveni „izum” i dalje je na snazi – sekularna, ateistička društva današnjice, dobrim delom, svoje postojanje imaju da zahvale i tome što je strah, posle svih mena, postao i jedan od ovovremenih vrlo uspešnih načina da se uz njegovu pomoć stiču i zadrže vlast i moć, na kojima opstojavaju moderna društva, možda još više nego stare civilizacije.

Na početku „Rečnika straha” Ljubomir Erić navodi jedan izuzetno zanimljiv i za razmišljanje podsticajan iskaz nepoznatog Eskima o strahu: „Mi se uvek bojimo, bojimo se svega: bogova, duhova, neba i zemlje, gladi u ovim našim ledenim kolibama, bolesti koja je uvek oko nas, smrti, patnje, nevolja, zlih duhova, duša onih koji su umrli, svih ostalih nepogoda koje su uvek oko nas. Zbog svega toga mi ništa ne znamo, ništa ne pitamo i ništa ne tumačimo. Sve što imamo jeste stalni strah od nevidljivih sila koje nam stalno lebde pred očima”.

Još da je ovom citatu dodao malo poznati podatak da jedno indijansko pleme i danas najveći deo vremena provede u lakom trčanju da bi na taj način savladalo strah koji je svuda oko njih, baš kao u ledenim eskimskim predelima, priča o strahu bila bi sasvim zaokružena, toliko da bismo mogli zaključiti da je čovek biće straha.

U toj igri sa nepoznatim neke od starih civilizacija, posebno antička Grčka, razvile su čitavu lestvicu vrednosti, koja je bila misaono produktivna. Grci su izgleda prvi shvatili da se od straha, bilo da je reč o pojedincu ili o kolektivu, ne može osloboditi, ali da se svi oni strahovi koje navodi nepoznati Eskim mogu na izvestan način „kontrolisati”. Moguće je da je tako rođena umetnost, jer je čovek prvi put bio prinuđen da koristi svoju fantaziju da savlada prostor koji ga plaši, pošto ne zna koje ga sve nepoznate sile naseljavaju.

Religija mu je pomogla da taj prostor najpre naseli najraznovrsnijim bogovima, jer nepoznato je kao i danas kod čoveka izazivalo takav strah i zebnju; ono je bilo jednako ništavilu i nebiću koje ljudska svest ne može da pojmi i prihvati. Na kraju je došla filozofija (ne kaže se uzalud da filozofija kao Minervina sova izleće u predvečerje da osmisli pređeni put) – da destruktivno dejstvo straha pojmovno uredi i samim tim smanji njegov pogubni uticaj i na pojedinca, i na čitav kolektiv.

Savladano vreme

U svojoj filozofsko-naučnoj klasifikaciji Aristotel iskonski strah razlaže u niz poredaka, od estetičkog i filozofskog, do prirodnjačkog, sociološkog i na kraju metafizičkog. Kako nigde ne bi ostalo ni najmanje prostora za nepoznato (koje u čoveku izaziva različite strahove), Aristotel je na početak celokupne građevine naše egzistencije stavio prvobitnog pokretača. Kao što je poznato, to ni izdaleka nije bio kraj strahu – ceo srednji vek tresao se od straha; tek je racionalizam u 18. veku još sveobuhvatnije obnovio Aristotelov poduhvat, smestivši u enciklopedije sve dotadašnje znanje, pa i strah.

Ali savladani prostor, što je već učinio Aristotel, nije isto što i savladano vreme. To je strah savremenog doba, ono egzistencijalističko danas, ili hamletovsko danas i ovde, dakle ne više ono prostorno, spoljašnje, već naše unutarnje, ona vertikala koju je svojim „Beskrajnim stubom” naslutio rumunski vajar Konstantin Brankuzi. Da li je on preteča one nedosegnute i nepoznate vertikale između mikro i makrokosmosa, u kojem obitavaju crne rupe, kao zamena za nepoznato koje je pojedinca plašilo na Zemlji?

U tom smislu „Rečnik straha” prof. Erića treba posmatrati i vrednovati kao još jedan važan pokušaj da se pojmovnim uređenjem dejstvo straha smanji, a možda i pobedi.

Milka Lučić