Rečnik zaljubljenika u Francusku

Izdavač: Službeni glasnik

Kako voleti svoju zemlju, a da ta ljubav ne postane patološka, pitanje je na koje odgovara Deni Tilinak u svome Rečniku zaljubljenika u Francusku. Doduše, voleti Francusku, barem na ravni koju nam nudi Tilinak, i nije teško. Nije teško voleti francuska vina i francusku književnost, nije teško voleti ni čarobne srednjovekovne gradiće ili svetska čuda poput Brda Sen Mišel, nije teško voleti ni neke istorijske likove koji su, poput Napoleona, vremenski dovoljno daleko od nas da možemo da zanemarimo dobar deo onoga što su, u svoje vreme, radili. Tilinak je, i

pak, svestan opasnosti zaljubljenosti u svoju zemlju jer zna da je to, ipak, apstraktna ljubav, da je to ljubav koja uvek preti da sklizne u neukus i patologiju, te je zato oprezan i, kad god to može, on nastoji da relativizuje taj osećaj neprestano opominjući i sebe i nas da ako u toj ljubavi i ima nečeg jedinstvenog, to ne znači da je ta jedinstvenost važnija, bolja, ili značajnija od druge neke neponovljivosti. Utoliko je ta ljubav slučajna, ali ako mu se već pruža mogućnost da voli nešto što se zove Francuska - zašto to ne iskoristiti.

Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Francuska
Ostali naslovi iz oblasti: Enciklopedije, leksikoni

2012; Broširani povez; latinica; 20 cm; 277 str.; 978-86-519-1495-2;

Duša Francuske će preživeti

Deni Tilinak

Nigde osim u Francuskoj epikurejci nisu hranu estetizovali tako da postane vrhunsko čulno uživanje

Izgleda da je Van Gog pronašao boju bageta slamnatožutu, pozlaćenu, rumenu, piše Deni Tilinak u svojoj knjizi „Rečnik zaljubljenika u Francusku”, tvrdeći da „ništa ne ide bolje uz svako moguće jelo od parčeta pravog pariskog bageta, od čistog zlata izlivenog”, kao i da nas Prustovo „Traganje” zanosi i opija „svojim dugim rečenicama u vidu dijamantskih suza”, a da je impresionizam „najlepše vanbračno čedo građanstva koje je u tom času u punoj formi, uprkos izgubljenoj bici kod Sedana i Komuni”.
I mada autor knjige priznaje da neumorno uživa u tome što je Francuz i tvrdi da je Francuska „nešto najbolje što su istorija i geografija uspele da stvore na pet kontinenata”, njegova zapažanja nisu lišena ni kritičkog stava, a ni podsmeha. Azurna obala se „danas svela na lažni sjaj i šuplju sadržinu”, ali ipak tamo „more svetluca kao da je božja šaka prosula milijarde dijamanata”. Pariz je i dalje kraljica sveta koja „poput kraljice Margo udvarače bira iz hira, zatim ih odbacuje”, ali tu se i dalje „prosipa više pameti nego što to može da se svari na svih pet kontinenata”.
Knjiga je objavljena kod nas u izdanju „Cepterbuka” u odličnom prevodu Ane A. Jovanović i biće predstavljena večeras u Francuskom institutu u 19 sati.
Deni Tilinak, koji je bio u Srbiji nekoliko puta, neće prisustvovati ovoj promociji, ali je za čitaoce „Politike” rado odgovorio na nekoliko pitanja.

Francuze bije glas da su veliki nacionalisti. Šta vi kažete na to?
Nacionalizam je jedna bolest patriotizma, infantilna ili senilna. Ja sam veliki patriota, ali ne grčeviti. Patriote se, međutim, pretvaraju u nacionaliste samo kada je Francuska ugrožena. Ona je to bila dugo vremena, ali više nije.

Kao poznavalac i zaljubljenik Francuske, kako biste definisali čuveni francuski duh?
Kao jedno elegantno nasleđe naše kulturne baštine. Kao formu humora čiji je akcenat stavljen na podsmeh na sopstveni račun. Kao istančan ukus za ženstvenost. Francuz retko lebdi nad vrletima, retko jaše visoko, više voli prizemno da se kočoperi, povremeno da paradira, žilavo da se bori do poslednjeg daha ako treba. A tu je i težnja da uvek izvrgava ruglu zvaničnu vlast. U dnu duše Francuzi nikada nisu poverovali da je bilo koja vlast zakonski utemeljena: politička, ekonomska ili duhovna. Ta anarhistička priroda nam je urođena. Pri tom baš volim što je Francuska luka gde utočište nalaze toliki disidenti.

Da nema crtu veličanstvenosti, Francuska ne bi bila to što je, citirate De Gola u knjizi. U čemu se ta veličanstvenost ogleda danas?
Nažalost, samo kroz tendenciju da dajemo lekcije našim susedima. Od Bernara iz Klervoa pa do generala De Gola proteže se kroz vekove ta nit, to francusko osećanje svete dužnosti u odnosu na ostatak sveta. Ova nit utkala je u sebe propovedničke reči naših prosvetitelja, revolucionara, utopista, ali i ideje Jovanke Orleanke i Bosijeove teološke monarhije. Svim tim krvavo-zlatnim isečcima iz istorije zajednička je neprikosnovena želja za uzdizanjem Francuske visoko iznad njenih snaga i kapaciteta. Nije važno da li smo po ekonomskoj snazi na sedmom ili pretposlednjem mestu na planeti. Potrebno nam je, međutim, da zadivimo svet našim duhom. Ali danas, naša nostalgija za veličanstvenošću ponovo se vraća u našu literaturu.

Kažete da vam se lepota Tadž Mahala čini beznačajnom u poređenju sa Šamborom, dvorcem na Loari... Mislite li da bi se mnogi složili sa vama?
Moj ukus u arhitekturi je zapadnjački. Volim francuski klasicizam. Ali i istočnjačka arhitektura ima svoje pristalice, čak i u Francuskoj. Recimo, nju voli moj prijatelj Žak Širak.

Tvrdite da se, uprkos svakojakim glasinama, francuski identitet dobro drži?
Francuski identitet opstaje u umeću življenja. Na primer, u Francuskoj je gastronomija religija. Nigde osim u Francuskoj epikurejci nisu hranu estetizovali tako da postane vrhunsko čulno uživanje.

Takođe tvrdite da će duša Francuske sigurno preživeti uprkos tome što zapadna civilizacija propada? Ko će sačuvati dušu Francuske?
Duša Francuske ne sastoji se ni u političkoj moći, ni u političkom suverenitetu. Ona je ugrožena banalizacijom nestvarnog, ali ima snagu u kolektivnom nesvesnom. Intelektualni ugled Francuske najblaže rečeno propada. Ipak, duhova koji lutaju Latinskom četvrti je toliko da čovek ne može valjano ni piće da ispije a da mu se neki pisac iz francuskih čitanki ne pridruži.

Već ste nekoliko puta bili u Srbiji. Šta je najupečatljivije u vašim utiscima i sećanjima?
Verujem da sam uspeo da shvatim, bar malo, misteriju slovenske duše, ali i da primetim granice u odnosu na zapad i jednu ranu pripisanu događajima prošlih godina. No, video sam takođe i jednu istinsku simpatiju za Francusku i mnogo kulturnih apetita. Zbog svega toga, tamo sam se osećao jako dobro.

Gordana Popović