Beznadežne borbe

18.01.11

Po prirodi sam nostalgičar i konzervativac. Tačno je da želim da sačuvam sistem vrednosti svojstven prošlom vremenu, ali u koraku sa sadašnjošću
Deni Tilinak, poznati francuski književnik i polemičar, boravi u Beogradu povodom dodele novoustanovljene nagrade za dobročinstvo Zlatni venac Madleni Cepter (večeras u zadužbini Ilije M. Kolarca u 20 časova). Tilinak je inače predsednik žirija za Evropsku nagradu za književnost koju je takođe ustanovila Madlena Cepter.
Objavio je 35 knjiga, od kojih mnogi smatraju najznačajnijim roman „Porodična kuća” za koji je dobio nagradu Kleber-Haedens. Njegova poslednja objavljena knjiga „Rečnik zaljubljenika u Francusku” izazvala je zanimljivu polemiku o nacionalnom identitetu u Francuskoj u kojoj je i sam učestvovao. Kod nas je inače objavljena jedino njegova knjiga „Beznadežne borbe” u izdanju „Cepterbuka” i u prevodu Ane Jovanović i Marine Furlan.
Tilinak je poznat i kao veliki prijatelj Žaka Širaka i bio je lični predstavnik predsednika Francuske u Stalnom savetu frankofonije od 1995. do 1998. godine. Takođe je radio i kao novinar, urednik, izdavač... Šta je za njega najvažnije od svih ovih aktivnosti kojima se bavio?
– Biti pisac nije profesija nego način življenja – kaže Tilinak za „Politiku”. – Kad je reč o izdavaštvu, moram da priznam da sam taj posao voleo. Time sam se bavio, i to u Latinskom kvartu u Parizu, punih osamnaest godina. Tačno je da sam dugo bio i novinar, ali se nikada nisam u potpunosti osećao kao deo te korporacije.
Smatra se da je vaša knjiga „Porodična kuća” vaš najznačajniji roman. Šta vi kažete na to?
Knjiga koju pominjete imala je najviše uspeha kod čitalaca. Objavio sam ukupno 35 knjiga različitih žanrova – prozu, pesme, eseje, romane – i nikada ono što sam objavio nisam ponovo pročitao. Mene najviše zanimaju one knjige koje još nisam napisao.
Niste prvi put u Beogradu. Kakvi su vaši utisci ovaj put?
Prvi utisak ovog puta je – sunce! Tako osunčan, grad izgleda lepše nego 2004. kada sam bio prvi put. U izvesnom smislu kao da je rehabilitovan. I dalje lepe devojke šetaju ulicama.
Poznato jeda ste veliki prijatelj bivšeg francuskog predsednika Žaka Širaka. Kakav je vaš stav prema politici danas? U jednom intervjuu ste rekli da je „politička dimenzija nestala, a da je sveprisutna smešna, nakaradna strana politike”?
Širak je dobro oličavao Francusku s kraja prošlog veka. Bio sam ponosan i srećan što s njim radim. Od tada se Francuska promenila, a promenio se i način na koji se u toj zemlji vodi politika.
Takođe ste rekli da je Nikola Sarkozi dobar predsednik i da ima samo jednog neprijatelja – samoga sebe. Zašto tako mislite?
On jeste dobar predsednik, veoma hrabar. Obavlja tu funkciju u vreme velike ekonomske krize i krize morala. Kao i svi, on ima i mane i vrline. Nekad je impulsivan. Ali je, takav kakav je, potreban Francuskoj.
Treba li jedan pisac da se bavi politikom? Zašto ste se i vi time, jedno vreme, bavili?
Nikada nisam bio političar, već pisac. Pisac je ujedno i građanin svoje zemlje, pa ga zato moraju zanimati život njegove zemlje i čovek uopšte. U Francuskoj su duže vreme sve polemike bile nužno veoma ideološki obojene i uvek sam smatrao normalnim da u njima učestvujem.
Kažete za sebe da ste „čuvar ruševina”. Može li se sačuvati ono što je nekad bilo?
Mislim, i bojim se, da zapadna civilizacija umire. Volim sve ono što je izgradila na duhovnoj, intelektualnoj i estetskoj ravni. Pokušavam da branim vrednosti koje je ona stvorila. Može li se sačuvati nešto što je nekad bilo? Mislim da može, ali pod uslovom da se preobražava. Po prirodi sam nostalgičar i konzervativac. Tačno je da želim da sačuvam neki sistem vrednosti svojstven prošlom vremenu, ali pri tom pokušavam da ne budem okrenut prošlosti, ne želim da izgubim korak sa sadašnjošću.
Pisanje u 21. veku?
Nije ugroženo pisanje kao takvo, ali je tu veoma važan kvalitet imaginarnog, kvalitet čovekove mašte. U tom pogledu, globalizacija ima negativne posledice. U Evropi, mislim da svaka kultura treba da sačuva vlastite vrednosti, ali tako da one ne okoštaju, da se ne zatvore u sebe, da se ne okamene.
Gordana Popović

15.11.04

Deni Tilinak, francuski pisac, novinar, izdavač, jedno vreme i političar, čovek je sa kojim se može razgovarati dugo, i o svemu. Znatiželjnog duha, ovaj dobar poznavalac društvenih i kulturnih zbivanja u svetu predstavlja se prvi put našim čitaocima svojim romanom „Beznadežne borbe” (prevod Ana A. Jovanović i Marina Furlan, izdavač „Zepter Book World”). Istovremeno, kao vlasnik izdavačke kuće „Tabl rond” iz Pariza, sve je više okrenut objavljivanju literature Balkana.

U romanu „Beznadežne borbe” Tilinak govori o „junaku našeg doba”, njegovim uverenjima, nadama, i porazima, a u razgovoru za naš list otkriva razloge za svoj pesimizam kada su u pitanju zapadna civilizacija, moderna literatura, društvene utopije...

Da li se slažete sa ocenom da je Vaš roman kratka biografija 20. veka?

- Inspiracija za knjigu bila je istinita priča moga prijatelja, revolucionarnog avanturiste koji je proživeo sve utopije, od onih lenjinističkog marksizma do utopija Če Gevare, afričkih revolucionara, Crvenih brigada, da bi pred kraj života shvatio da su sve one jedan potpuni neuspeh. Cela moja generacija bila je time obeležena, pa moj roman jeste biografija druge polovine 20. veka. Ipak, suština je analiza utopija, sa akcentom na Zapadu.

Da li je zaključak da utopija ne treba da postoji?

- Treba, ali ona je po svojoj suštini opasna. Sve što je smišljeno da bi oslobodilo čoveka i pružilo mu nadu za boljitak, a primenjeno je u praksi, izvitopereno je, doživelo je totalnu propast jer racionalizovanje apstraktno shvaćenih ideala pretvara ih u njihovu suprotnost. Zato je apstrakna konstrukcija sveta svojevrsna perverzija. I opasna je, bilo da je u pitanju čovečanstvo, proletarijat, jedan narod, jedna rasa, pojedinac.

Vi ste novinar, pisac i izdavač...

- Bio sam i diplomata tri godine...

Koja Vas od tih profesija najviše privlači?

- Pisanje je razlog mog postojanja, dakle, ja sam pisac. To je ono što sam bez ostatka, i što stavljam na prvo mesto. Ali, pisanje je suviše dragoceno da bi bilo profesija. I ne bih voleo da mi od toga zavisi parče hleba. Znate, prvo sam bio menadžer, onda novinar, a sada sam izdavač. Dakle, pisac je „stanje”. To je razlog postojanja, to je strast, to je sreća, ali ne profesija.

Imali ste i autorsku televizijsku emisiju „Dupla stranica” u kojoj ste govorili o knjigama... Kako ste ih birali, koje ste preporučivali?

- Tu sam emisiju radio dve godine za jedan privatni kanal, sada ona više ne postoji. Taj je kanal kupila velika televizijska mreža koja je mojoj emisiji pretpostavila američke „feljtone” i koja je promenila sve programe. Šta ćete, varvarstvo koje napreduje... Ali, dok sam radio tu emisiju, dobijao sam kilograme knjiga. Te skandalozne priče u njima, taj apsurd fabrikovanja literature, sve je to bilo dokaz da je prava književnost sve više marginalizovana. A posebnost čini literatura novih generacija koje su obeležene televizijom i novinama, što me prilično zabrinjava. Mogu da Vam kažem da nisam pronašao mnogo talenata u novoj generaciji, svega nekoliko...

Koje, pak, pisce volite?

- Odgovoriću Vam bez razmišljanja: Servantesa, Dantea i Šekspira. Iz našeg doba, Malroa, Morijaka, Tomasa Mana, Oktavija Paza možda pre svih. I Isaka Baševisa Singera, poljskog Jevrejina koji je emigrirao u SAD i čije su knjige napisane na jidišu. Uostalom, 1978. godine dobio je Nobelovu nagradu.

A pisce sa Istoka?

- Na žalost, ne poznajem ih dovoljno. Oni koji su sa Istoka dolazili kod nas, ali ne kao disidenti, dolazili su tako što je iza njih stajala Partija. I njih ne treba shvatati ozbiljno. Moja generacija volela je Pasternaka, ali je za sve nas otkriće bio Solženjicin. Kada je preveden, „Arhipelag Gulag” je naišao na veliki odjek jer su francuski intelektualci već počeli da prave otklon prema komunističkoj partiji. Balkanske pisce, pak, upoznali smo zahvaljujući jedinom srpskom izdavaču u Parizu, Vladimiru Dimitrijeviću, i njegovoj izdavačkoj kući „L`age d`homme” koja je sedamdesetih i osamdesetih godina objavljivala sve balkanske disidente. Veličanstveni izdavač!

Vi ste i predsednik žirija za dodelu Evropske književne nagrade Madlen Cepter (Le Prix Litteraire Europeen Madeleine Zepter). Kako ocenjujete puteve moderne književnosti?

- Iako se književnost, ipak, dobro drži, na Zapadu vlada haos svih vrednosti i možda smo svedoci kraja priče o zapadnoj umetnosti. Jer, kada se govori o pravim romanima, onda se u svetu govori o književnosti Latinske Amerike, Afrike, Azije. Evo, pogledajte Južnu Afriku, mala zemlja, a ima već pet dobitnika Nobelove nagrade za književnost... Zašto? Zato što tamo duva snažan vetar istorije, vetar prave priče. I zato sam siguran da će biti velikih pisaca sa Balkana. U našem svetu, na Zapadu, na sve se sada gleda drugačije: razvod, starenje, smrt... Evo, pogledajte, tema razvoda više nije interesantna; a u vreme madam Bovari razvod je bio kraj sveta, tragedija. Danas se razvodi kao da se pije kafa. Američki sociolog Fransis Fukujama čiju knjigu ja objavljujem piše o „izlasku” iz istorije i ja se bojim da ako zaista izađemo iz istorije, to će stvarno biti kraj zapadne civilizacije. Prilično sam pesimista, iako kreativnost Evrope nije sasvim izgubljena. Ja sve više objavljujem književnost Istoka i Balkana, jer je ona uglavnom nepoznata u Francuskoj. Tako sam objavio romane Vladana Radomana, a otkrio sam prozu Gordane Ćirjanić o Španiji u kojoj je dugo živela. Suptilnu, veoma osećajnu prozu. Njena zbirka priča „Pretposlednje putovanje” u izdanju „Narodne knjige” iz Beograda, za koju je dobila i „Bazarovu” nagradu „Zlatno pero”, na proleće objavljujem na francuskom. Sa tim knjigama, i novom fantastičnom prozom Jordana Plevneša počinjem da pravim moju malu balkansku galeriju.

Anđelka Cvijić