01.01.00
Politika
11.03.2001.
Rizicno društvo Urliha Beka
Moderni svedoci sloma
Knjiga koja se cita kao bestseler. - Ugrožena flora i fauna kao posledica modernizacije
Retko je koja knjiga iz oblasti sociologije toliko citana i ima takav uticaj kao što je to slucaj sa "Rizicnim društvom" Urliha Beka objavljenom u Nemackoj 1986. U prvih pet godina po objavljivanju prodato je 60 hiljada primeraka. Sve potonje Bekove knjige samo su razvijanje teza postavljenih u ovoj vec kultnoj sociološkoj knjizi. Sa još nekolicinom sociologa (Luman, Gidens i Leš) Bek postavlja osnove za potpuno drugacije izucavanje i promišljanje društva. I jednu od svojih poslednjih knjiga, "Refleksivna modernizacija" (1995), objavljuje u koautorstvu sa poslednjom dvojicom. Originalnim kriticko-teorijskim konceptom Bek je obeležio savremenu sociološku misao.
Menja se osnova, ali ne i poredak
Bek polazi od procene da smo svedoci - objekti i subjekti - jednog sloma unutar moderne, koja se oslobada struktura klasicnog industrijskog društva i poprima formu koju Bek naziva rizicno društvo. Centralna teza "Rizicnog društva" jeste refleksivna modernizacija. Promena osnova društva odvija se bez promene politickog i ekonomskog poretka i dolazi do stvaranja druge moderne u kojoj je proces modernizacije refleksivan, utoliko što je sve više konfrontiran sa željenim i neželjenim posledicama svojih rezultata. U rizicnom društvu istovremeno se odvijaju dva procesa: globalizacija i individualizacija, koja ide naporedo sa detradicionalizacijom. Bek na veoma inspirativan nacin, sociološki argumentovano, pokazuje kako se individualizacija i globalizacija reflektuju na rad, odnose polova, primarnu porodicu i brak, ili, kako cinicno zakljucuje, na ono što je od toga ostalo. Dok je kljucni princip industrijskog društva raspodela dobara, kljucni princip rizicnog društva jeste raspodela rizika.
U centru istraživanja nalaze se rizici i posledice modernizacije, koje se odražavaju u ugrožavanju života biljaka, životinja i coveka. Kako su rizici proizvodi nauke kao primenjene tehnologije, nauka postaje ocigledan primer teze o refleksivnoj modernizaciji. Opasnosti se više ne mogu ograniciti na odredena mesta i grupe. Kategorija drugih u smislu pogodenosti više ne postoji. Oni imaju kulturnu i politicku snagu nove vrste koja ukida sve zaštitne zone i diferencijacije moderne pokazujuci tendenciju ka globalizaciji koja omogucava nastajanje nadnacionalnih i klasno nespecificnih globalnih opasnosti sa novim tipom društvene i politicke dinamike.
Sa rizicima je povezano pitanje odgovornosti, ili kako se moderno društvo ophodi sa samoproizvedenim nesigurnostima.
Dopuštena mera trovanja
Propisi o dozvoljenim vrednostima, maksimalnim koncentracijama štetnih supstanci za Beka su svojevrstan dokument naše epohe, jer predmet propisa nije sprecvanje trovanja nego dopuštena mera trovanja.
Ekološki problemi nisu više problemi okruženja, nego su - u svojoj genezi - društveni problemi. Sporedne posledice modernizacije ilustruju se apokalipticnim slikama opisa velikih nesreca u Bopalu i Latinskoj Americi, a u uvodnoj reci "Rizicnog društva" dodaje da se mnoge stvari za koje se u knjizi izborio argumentima posle Cernobilja citaju kao puki opis stvarnosti.
Jedna od dimenzija Bekovog razmatranja rizika svakako je eticka. Ona se odnosi na covekovu odgovornost u pogledu opasnosti od nuklearne, hemijske i gen- tehnologije. Dovodeci u vezu humanu genetiku sa eugenikom, Bek izražava svoju bojazan od zloupotreba vezanih za genetski inženjering.
"Rizicno društvo" Bek završava tezom o tzv. obezgranicenju politike u smislu da je potrebno iznova odrediti i usaglasiti odnose izmedu politike, privrede i demokratije. Obezgranicenje politike znaci sa jedne strane politicku participaciju izvan politickog sistema u obliku nove društvene moci (gradanske inicijative, društveni pokreti), a sa druge da tehno-ekonomski razvoj stice status subpolitike povecanjem dometa svojih potencijala i opasnosti. U jakim i nezavisnim sudovima, Bek vidi bitne uslove širenja i pravne zaštite odredenih subpolitickih mogucnosti. I na kraju, oslanjajuci se na Popera u smislu da kritika znaci progres, Bek u samokontroli, a pre svega samokritici vidi jedini put kojim unapred mogu da se otkriju greške koje bi ranije ili kasnije uništile naš svet, dakle, samo ako se medicina suprotstavlja medicini, nuklearna fizika nuklearnoj fizici, genetski inženjering genetskom inženjeringu...
I jezik "Rizicnog društva" je rizican, što može da posvedoci autor ovih redova nakon prevodenja Bekove knjige. Ali, on je rizican u jednom kreativnom smislu. Za nove fenomene Bek tvori i nove reci. Dijapazon stila krece se od nemacke klasicne filozofije, esejistickog kazivanja, do lapidarne aforisticke forme. Mnoge recenice se i citaju kao aforizmi, poput "Beda je hijerarhijska, smog je demokratski", "Žene su cesto samo za jednog muškarca udaljene od siromaštva", "Nalicje podruštvljene prirode jeste podruštvljeno razaranje prirode"...
Ljiljana Glišovic
