01.03.12
Politički život
Knjiga Svetsko rizično društvo: u potrazi za izgubljenom sigurnošću nemačkog sociologa Ulriha Beka objavljena je na srpskom jeziku 2011. u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada. U originalu, na nemačkom jeziku, pojavila se 2007. godine. Knjiga predstavlja rezultat autorove višedecenijske potrebe da razume nesigurnost duha vremena i sledi kao nastavak njegovih čuvenih i veoma uticajnih knjiga Rizično društvo iz 1986. i Svetsko rizično društvo iz 1999. godine.
Cilj autora je da razvije kritičku teoriju svetskog rizičnog društva i ponudi svoje razumevanje potencijalnih odgovora na svetske rizike. Teorija svetskog rizičnog društva, kako se ističe u knjizi, ne pretenduje da dâ pravac, a još manje rezultat globalnih promena. Umesto toga, ona na teorijskom nivou otvara čitav niz oprečnih odgovora na globalne probleme i sukobe i čini ih centrom istraživanja. Teoriju globalnih rizika Bek razvija kroz tri perspektive: 1) perspektivu globalizacije; 2) perspektivu insceniranja; i 3) komparativnu perspektivu triju logika rizika (ekoloških, ekonomskih i terorističkih globalnih rizika).
Insceniranje stvarnosti svetskih rizika predstavlja jednu od suštinskih perspektiva kojima Svetsko rizično društvo prevazilazi teze iz autorove prethodne knjige Rizičnog društva. Rizično društvo, koje počinje u drugoj polovini XX veka, podrazumeva razvoj novih rizika poput iskustava ekoloških kriza i smanjivanja garancija država blagostanja. Rizično društvo podrazumeva društvo u kom se živi u uslovima industrijski proizvedenih nesigurnosti i opasnosti na koje društvo nema odgovor.
S druge strane, u svetskom rizičnom društvu rizik postaje apsolutno sveprisutan. Ono nastaje krajem XX veka sa pojavom samoubilačkog terorizma, a osnovna karakteristika mu je sveprisutni strah od katastrofe koja ne može da se predvidi ni da se kontroliše. Ovde je važno ukazati na razliku između straha od katastrofe i same katastrofe. Dok katastrofa predstavlja stvarni događaj, strah od katastrofe, odnosno anticipacija katastrofe karakteriše svetske rizike. Svetski rizik predstavlja insceniranje stvarnosti svetskih rizika. U glavama svih ljudi postoji sveprisutni strah da je katastrofa moguća u svakom trenutku. Tako rizik postaje stvaran, „on u glavama ljudi i institucijama vlada kao anticipacija u koju se veruje, i to višestruko, prekoračujući granice nacija, regiona, religija, političkih partija, siromašnih i bogatih“ (str. 25). Ukazivanje na insceniranje rizika, na činjenicu da se insceniranjem zapravo rizici čine stvarnim, postojećim predstavlja značajan doprinos ove knjige u razumevanju savremenog društva. U proizvodnji rizika značajnu ulogu imaju vlade, svetske institucije i naročito masovni mediji. Kako ističe Bek: „nije teroristički akt taj koji razara zapadnjačke institucije slobode i demokratije, nego su to globalno insceniranje terorističkog akta i političke anticipacije, akcije i reakcije koje prate insceniranje. Ograničenja prava slobode koja se osećaju na mnogim nivoima – od sve većeg broja kamera za nadzor do imigracione kontrole – nisu samo posledica stvarnih katastrofa, na primer akata terorističkog nasilja. Ona su proizvod takvih iskustava i njihove globalizovane anticipacije, drugim rečima pokušaj da se na svakom mestu ovoga sveta spreči buduće pojavljivanje takvih događaja. Bin Laden i njegove mreže stiču politički značaj u svetu tek kada nastane čitav niz drugih uslova koji im pomažu da budu prisutni i odjeknu u svetskoj javnosti“ (str. 26).
Istovremeno, sveopšti strah izazvan insceniranjem rizika praćen je nemogućnošću obezbeđenja bilo kakve sigurnosti. Kada znamo da su osnovne karakteristike globalnih rizika delokalizacija, neproračunljivost i nenadoknadivost, postaje jasno da se od njih nije moguće osigurati. Uzroci i posledice globalnih rizika nisu ograničeni socijalno, niti na jedno geografsko mesto i prostor. Oni su svuda prisutni. Njihove posledice su neproračunljive. Preventivna briga posle udesa nije moguća jer je nemoguće unapred proceniti ishode. Takođe, štetni uticaji globalnih rizika ne mogu se poništiti. Oni mogu da proizvedu nepopravljive globalne štete, tako da tu ne funkcioniše koncept novčane, niti neke druge nadoknade. Sve ovo sa sobom nosi opštu nesigurnost i kraj privatnog osiguranja. Za razliku od industrijskih društava koja počivaju na konceptu državnih i privatnih ugovora o osiguranju, svetsko rizično društvo je društvo bez osiguranja. U doba nuklearnih, hemijskih, genetskih i terorističkih rizika, nema tog osiguranja koje bi moglo da garantuje sigurnost.
Bez pretenzije da dâ klasifikaciju svetskih rizika, u svojoj analizi, Bek se fokusira na tri svetska rizika. To su, pored terorističkih opasnosti, još i ekološke krize i globalni finansijski rizici. Ekološke rizike čine, na jednoj strani, bogatstvom indukovana ekološka uništavanja poput rupe u ozonskom omotaču i efekta staklene bašte, a na drugoj, siromaštvom indukovano ekološko uništavanje poput npr. krčenja kišnih šuma. Globalni ekonomski rizici omogućeni su informacionom revolucijom i finansijskim tokovima koji određuju ko dobija, a ko gubi. Pošto ne postoji svetska vlada, globalne tržišne rizike niko ne može da kontroliše. Dok se ekološki i ekonomski rizici mogu shvatiti kao sporedni efekti radikalizovane modernizacije, terorističke aktivnosti se moraju shvatiti kao intencionalne katastrofe. Za razliku od ekoloških i ekonomskih opasnosti, kod pretnji od terorizma slučaj zamenjuje namera.
Osim razlika, ekološki, ekonomski i teroristički globalni rizici, prema Beku, imaju dva zajednička ključna obeležja. Prvo, oni promovišu ili diktiraju politiku proaktivnih kontramera koje poništavaju osnovu postojećih formi i saveza međunarodne politike, iziskuju odgovarajuće redefinicije i pozivaju u akciju nove političke filozofije. I drugo, ovi rizici se ne mogu svaliti na životno okruženje kao eksterne opasnosti, već se moraju shvatiti kao posledice, činovi i nesigurnosti koje fabrikuje civilizacija.
Prema mišljenju autora, jedini odgovor na globalne finansijske rizike, promenu klime i globalni terorizam jesu kosmopolitizam i transnacionalna saradnja. Bek tvrdi da su otvorene tri mogućnosti reagovanja ako se rizik percipira kao sveprisutan: poricanje, apatija ili transformacija. „Prva je karakteristična za savremenu kulturu, druga se ispoljava u postmodernom nihilizmu, a treća čini kosmopolitski momenat svetskog rizičnog društva“ (str. 75).
Aktuelna politika rizičnog društva je nužno kosmopolitska jer društveno insceniranje i mehanika opasnosti daleko prevazilaze nacionalnu državu. „Da bi to postigle, de facto razvlašćene nacionalne države moraju da prevaziđu same sebe i fikciju da su autonomne, ako žele da ostvare političku korist od novog zbirnog suvereniteta u ophođenju prema nacionalnim i globalnim problemima“ (str. 66). Što su političke strukture i aktivnosti kosmopolitskije, to će uspešnije da promovišu nacionalne interese i to će veća biti težina nacionalnih struktura u globalnoj eri.
Jedna od posledica globalnih rizika prema Beku jeste i nedobrovoljna demokratizacija, davanje glasa siromašnima, marginalizovanim i manjinama koje protestima i drugim aktivnostima kroz društvene pokrete i organizacije civilnog društva postaju sve više akteri u donošenju odluka. U tom smislu je aktivnost globalnog civilnog društva izuzetno značajna.
Konačno, globalni rizici stvaraju neočekivane saveze, npr. između društvenih pokreta i korporacija i industrijskih lobija. Oni aktiviraju i povezuju aktere preko granica, koji inače ne bi želeli da imaju bilo kakve veze jedni sa drugima. U pokušaju unilateralnog suočavanja sa globalnim rizicima, Bek smatra da može doći samo do nastanka propalih država, čak i na Zapadu. On teži uspostavljanju kosmopolitskih oblika državnosti i jačanju međunarodnih insitucija u globalnom upravljanju. Uviđanje da nijedna nacija ne može sama da rešava svoje probleme i suočava se sa globalnim rizicima, i to da globalni problemi stvaraju sličnosti i saveze širom sveta predstavljaju najznačajnije doprinose ove knjige.
Jelena Lončar
