Roman Ingarden (1893–1970), poljski filozof, jedan je od najbitnijih predstavnika fenomenologije. Studirao je filozofiju i matematiku u Lavovu, a potom u Getingenu, Beču i Frajburgu. Doktorirao je kod Edmunda Huserla 1918. godine, sa temom o Bergsonu. Nakon habilitacije 1924. g. postao je docent, a od 1933. g. profesor na Univerzitetu „Jan Kazimjež“ u Lavovu. Vreme okupacije proveo je uglavnom u Lavovu, gde je predavao na tajnim univerzitetima, a takođe pisao svoje delo „Spor oko postojanja sveta“. Od 1945. do 1963. radio je kao profesor na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu (s prekidom od 1950–1956). Posle odlaska u penziju i dalje je mnogo objavljivao, učestvovao na međunarodnim kongresima, držao predavanja u zemlji i inostranstvu. Bio je član Poljske akademije nauka i umetnosti, a takođe mnogih naučnih društava u svetu. Objavio je preko 220 radova iz teorije saznanja, ontologije, teorije umetnosti i estetike, aksiologije, filozofije čoveka i fenomenologije vremena. Svoja dela pisao je na poljskom i nemačkom jeziku. Među najvažnije radove spadaju „Intuicija i intelekt kod Anrija Bergsona“ („Intuition und Intelekt bei Henri Bergson“, 1921), „O esencijalnim pitanjima“ („Essentialle Fragen“, 1925), „O književnom delu“ („Das literarische Kunstwerk“, 1931), „Spor oko postojanja sveta“ I–II („Spór o istnieniu świata“, I–II 1947–1948), „Studije iz estetike“ I–III („Studia z estetyki“ I–III, 1957–1970), „O odgovornosti i njenim ontičkim osnovama“ („Über die Verantwortung. Ihre ontische Fundamente“, Reclam 1970). Prevođen je na brojne evropske jezike, uključujući i srpski.