Romski car

25.02.12 Danas

Povod za pisanje ovog prikaza o pesnički vrlo zanimljivoj, a po pojedinim pesmama i izuzetno ostvarenoj zbirci stihova Romski car, slikara i pesnika Mira Glavurtića, našao sam u jednoj svojoj nepromišljenoj floskuli kad sam mu pre četrdesetak godina poklonio svoju prvu, upravo tih dana objavljenu pesničku knjigu. Napisao sam posvetu koja je glasila otprilike ovako: „Dragom Miru Glavurtiću, najboljem slikaru među pesnicima, najboljem pesniku među slikarima“. Pročitavši posvetu, Glavurtić je prihvatio knjigu s kiselim smeškom.
Pitao sam se šta je to što je izazvalo ovakvu njegovu reakciju. Odgovor sam dobio onda kad sam i sam počeo da dobijam knjige od raznih poznanika pa i prijatelja, koji su me darivali besmislenom rečenicom: „najboljem gljivaru među pesnicima, najboljem pesniku među gljivarima“.
Shvatio sam da ova posveta zapravo ništa ne znači i da onoga ko ju je napisao ni na šta ne obavezuje. Šta više, ona se na neki način ruga dvostrukom zanimanju onoga kome je posvećena.
Eto, đavola. Vratilo mi se.
Saznavši da Glavurtić dolazi u Beograd (od početka raspada Jugoslavije živi u Zagrebu i Rovinju, IH) povodom objavljivanja njegove najnovije pesničke knjige, poželeo sam da se sretnemo i da mu se izvinim zbog svoje mladalačke, da ne kažem maloletničke, nepromišljenosti. Taj priželjkivani susret ostvario se početkom decembra 2011. Na pominjanje moje davne posvete on se sada ne kiselo već prijateljski nasmejao i odmahnuo rukom oslobađajući me pomenutog stida. Da bi prevazišao i moju i svoju nelagodu zbog delikta koji ne zastareva, istog trena posegao je rukom za nečim u prenatrpanoj torbi odakle je izvadio blok, tzv. skicenbuh, u kojem su bili, nemirnom rukom iscrtani brojni crteži u nekim mističnim kombinacijama sa brojevima i geometrijskim figurama. U jednom crtežu, razbokorenom, prepoznao sam lik Danila Kiša. Je li ovo Danilo, pitao sam. Da, odgovorio je i primetio sam da mu je bilo drago što sam mu prepoznao nekadašnjeg prijatelja i junaka njegovog današnjeg crteža.
E, pa posle ovog prilično dugog uvoda koji iz jednog drugog ugla govori i o Miru, slikaru-pesniku i o meni, pesniku-gljivaru, da pređem na stvar.
O čemu peva Romski car? To je zbirka od tridesetak pesama kojima pesnik na alegorijski način preko romske mitologije i romskog života govori o sebi, svojoj životnoj situaciji i svojoj sudbini. On sebe poredi sa Romima, ili više, poistovećuje se sa tim večnim skitnicama, narodom kojem rasno ne pripada. Glavurtić čas Rome posmatra kao neobuzdane ličnosti, čas se stavlja u njihovu kožu i iz te vizure posmatra svet, pa u jednoj pesmi kaže: „Pjesnik kad čita tuđe pjesme ne smije u njih ući/ Tada on nije svoj i nije kući, tuđi bol ga neki muči...“ Iz tema pesama lako se čita pesnikovo nezadovoljstvo životom, razočarenje i neutemeljenje u novoj sredini, pa nalazimo stihove koji to potkrepljuju: „Gdje se djela Otadžbina/ Nestala je preko noći, ili Ja sam putnik/ Kroz nevrijeme“.
Zbirka Romski car nastala je u periodu od 2001. do 2010, s tim što je većina pesama pisana 2010. godine. Zbirka u formalnom smislu predstavlja autora kao pesnika koji gradi svoje pesme razbarušenim stilom bez robovanja zakonima cezure, zakonima muško-muške, muško-ženske rime. U istoj pesmi srećemo se sa više pesničkih postupaka pa nije retko da pesma počinje vezanim stihom, čak i sa unutrašnjom, eufoničnom rimom, i završava se slobodnim stihom. Za čistunce to bi mogla biti pesnička nedoslednost i nedorađenost, ali ako na Glavurtića gledamo kao na čoveka kojem je književnost bliska, i ako na te njegove postupke gledamo kao na nameru, pesničku inovaciju, onda će nam to biti prihvatljivo. Kod Glavurtića „pevanje i mišljenje“ odvija se spontano, lako, duhovito, raspričano, ponekada groteskno, jezički i smisaono razigrano kao, recimo, u pesmi Romul i Rem, osnivanje Rima.
Kao izuzetno uspelu pesmu, antologijsku, kako kritičari ponekad vole da kažu, izdvojio bih duhovitu, ironičnu Taj i taj, koja je zapravo lična karta pesnika Glavurtića.
Hoću još da kažem da u srpskoj književnosti postoji jedna knjiga pod nazivom Ciganski krevet, koju je kao sasvim mlad napisao i objavio još davne 1968, sada pokojni Moma Dimić. Ova knjiga srpskoj književnosti donela je nove prostore i osećajnost, a eto, skoro pola veka kasnije na istu temu, ali na sasvim drugačiji način pristiže, na radost čitalačke i hrvatske i srpske publike, i knjiga Romski car Mira Glavurtića.
Miro je u književnosti skoro isto toliko dugo koliko i u slikarstvu. On tim dvostrukim zanimanjem nije napravio nikakav presedan. Nisu retki slučajevi da se slikari bave i književnošću, kao i obrnuto. Ja bih u ovom slučaju pomenuo izuzetnog engleskog slikara i pri tom ne manje poznatog pesnika, Viljema Blejka, kojem bezmalo pretpostavljam našeg Glavurtića i u jednoj i u drugoj grani umetnosti. Glavurtić važi za izuzetnu figuru u nekadašnjem jugoslovenskom slikarstvu i prati ga nezaobilazan podatak da je jedan od osnivača beogradske avangardne slikarske grupe Mediala, kao i njen nominator, ili kum, koji joj je dao ime. A kao književnik, pesnik i prozni pisac, ostvario je neobično i zanimljivo delo, delo kome mašta i mistika, kao i realnost, nisu strani.
Knjigu Romski car s ilustracijama Jovane Branković i dva crteža na koricama autora Glavurtića, objavio je beogradski izdavač Otkrovenje, čiji je urednik novinar Sava Dautović.