Ruka vatre

04.04.16 Danas

Romanom otvorene mozaičke strukture na temu manifestacije ljudske želje Sančez tera čitaoca u otvorenu žeđ za novim (sa)znanjem

Migel de Unamuno u rukopisu Kako se pravi roman skreće pažnju čitaocu - "Ovo što sada ovde čitaš, čitaoče, govoriš sam sebi i jednako je tvoje koliko je i moje". I pisac Alberto Ruj Sančez, istražujući dimenzije stvarnosti u koje samo književnost može da dopre, Rukom vatre (prevod sa španskog Sonja Štajnfeld, Agora 2015) vešto usmerava čitaočeve fantazije sve vreme nudeći i za sobom ostavljajući priču koje se može iznova i iznova ispričati.

To je ono upozorenje: "Ali njegova priča ne može da bude ispričana na tradicionalan način: glavni lik je proticanje, glas koji juri i ulazi u raznorazna tela i situacije... Njegova priča teče menjajući se, upaljena pažnjom onih koji je slušaju i prisvajaju". Takva neizreciva priča neprestano čika želje i otvara snove čitalaca. Nije teško primetiti, Sančez je poetički, stilski i tematski potpuno različit pisac i zato čitanje ovog romana prevazilazi dosadašnje čitalačko iskustvo. Autor čitaoca prosto promoviše u junaka romana. To može samo pisac koji zapisuje kako je Tarik Razali, najstariji keramičar Mogadora ("U Mogadoru je čas u kojem Sunce iznenađuje ljubavnike"), dobro znao da "biti istinski stvaralac znači biti svestan" toga. I još je Tarik uočio da se njegove dve ruke koje vajaju glinu kreću kao vilin konjic koji izgleda kao da leprša žedan na vlažnosti zemlje. Sančez je, pišući o Tarikovim grnčarija, raspleo njegove snove, čitalac pak, kroz Ruku vatre dodiruje Sančezove snove, i ne samo njegove već i ispunjene i neispunjene snove glavnog lika Zajduna, pisca i pripovedača u čiji su se život ušunjale opsesivne strasti, a koje je on počeo da beleži shvativši da je to njegov lični Zakon Hamse.

Zajduna koji je razvio poseban metod maštanja. Njegove primerne Vežbe "kompozicije mesta" davale su čudesne rezultate, neopisiva uzbuđenje, čak i osećaj da se sjedinio sa Bogom. I to njegovo iskustvo niko nije mogao da porekne. Svejedno, pisaće Zajdun i o jezuitskom obrazovanju filmadžije Luisa Bunjuela, koga se nikad nije odrekao uprkos njegovom priznatom ateizmu. Zajdun, koji se, eto, sjedinio sa Bogom, pišući, pozivao se na završetak očaravajućih memoara koje je potpisao Bunjuel - Moj poslednji dah. Nije, dakle, nimalo naivno dodirivati snove Zajduna, ljubavnika zavidne biografije, ali ni žive snove ljubavnice Hasibe koja ostaje u sećanju kako "čuva svoje vrtove, mazi svoje biljke, usklađuje pesmu njihovih izvora. Ide na pijacu i bodri prodaju cveća". I kao svedok Zajdunove agonije kad je nervoznim i brzim pisanjem zabeležila scene razgovora, sećanja i delirijuma uz koje je otišao sa ovog sveta. Jasno, "Zajdun nam je ostavio reku čula kao nezaključane reči, kao što je bila njegova ideja života".

Naravno, Sančezova Knjiga života, prati uzbudljive sudbine još živopisnih likova koji su suočeni sa najprovokativnijim pitanjima stvarnosti. Tu je Inge ("Zamišljala sam hiljadu puta na koji deo moga tela ćeš staviti svaki od tvojih prstiju. Gde sada postavljaš tvoje oči"), tu je plesačica i psihoanalitičar Paulita, koja je naučila da na cipelama čita porodičnu istoriju, cirkuzantkinja Parvati koja ljubavnika asocira na muziku Nina Rote napisanu za Felinijev film Klovnovi, ili na melodiju ciganskih grupa kao kod Kusturice. Da, Parvati je volela da vodi ljubav samo na ivici kreveta... Ne zaboravljamo ni Dobrog majstora tetovaže - oslobađa žive oblike sakrivene među mišićima i pod kožom . Upečatljiva je i Iliana, umešna prodavačica keramike, na trbuhu, levo od pubisa, nosila je tetovažu koja se Tariku činila kao plamen što je govorio: mi smo vrt. Slažemo se, "Istinski vrt svih vrtova je svet..." Da nije tako zar bi Hasibina baba, prva Hasiba, na koju su komšije gledale kao na blagu kombinaciju veštice i lude, govorila: "Ako želiš da se tvoji najbolji vrtovi uvek vraćaju noćima, moraju da budu jako dobro zasađeni preko dana. Vrtovi su eha..." Više nego zanimljiv jeste i Ibn al-Džašarat zato što je izgledao "kao da ostvaruje ili ispunjava sve ono što je izlazilo iz njegovog raspuštenog jezika", ne možemo zaboraviti ni Klaudiju, sada okruženu unucima, psima i mužem sa Alchajmerovom bolešću, kojoj je i u njenih šezdeset godina ostao poseban sjaj u očima, i ozarenost... Mudar je i Hose Ignasio kad tvrdi kako se "uvek razume nešto drugo od onoga što se kaže. Sunce sija za sve, ali ga svako drugačije doživljava".

Ali, pre svih, pažnju prisvaja Ljubavnica vetra. Jednostavno, Aziza Zajdun "jednog dana je primetila da vetar nije hteo da ostane među njenim nogama: jedan put za drugim je uzjahivao njen trbuh". To je ono, da se živi i da se samo o životu priča. "Uzjahivao njen trbuh", to je taj neuhvatljivi trenutak koji prolazeći nestaje a koji ostajući prolazi, što dalje znači da to jeste neprestani ulazak u samog sebe i odgovor na pitanje kako (od)živeti svoju istinu i svoju ljubav ("Svet postaje geografija strasti"). Potraga za takvim trenutkom zapravo i jeste ta nikad do kraja izreciva priča i zato je svet ovog romana stvarnost ("da je vidljivo senka nevidljivog") u koju se lako da utonuti sve koristeći sopstvena intimna iskustva i proveravajući stalne nove želje. I da li se takvi tragači uistinu ponašaju kao mesečari? Da, Putnik sa afričkog zapada još u 12. veku je napisao da "biti u Baganu jeste misliti o gradu začaranom požudom, u kome vlada magija življenja u onoj dimenziji života u kojoj su vidljivo i nevidljivo jedno te isto i oni se sa strašću ponašaju kao mesečari".

Uostalom, uz lepotu jezika jednakoj lepoti priče koju Sančez daruje, mnogo bliže su Unamunove reči da sva stvorenja jesu svoj tvorac. A kakav je Tvorac junak - ako se zna da "Pravo lice ima hiljadu maski": Vrtlar koji svakodnevno osmisli po rt želja, Osvajač Grada Želja, insekt koji leti prema svetlu sveće koja ga intrigira, ali i arapski kaligraf i mistični grnčar, čitalac sakrivenih tetovaža. I ako znamo da pravo lice ima Hiljadu ruku: Žedan sam čak i u snu... Prisetimo se agonije samrtnika koja je trajala tri meseca, sve vreme agonije "deda je mentalno putovao uzduž i popreko svih godina svoga života. Bila su to vrata njegovog neobičnog putovanja: mentalne mape, geografija privilegovanih trenutaka ili čak izuzetnih, bogojavljanja". Kraj nikad nije tamo gde ga čitalac očekuje, zahvalan je piscu na veštini koju poseduje. I na stanovištu da je baš ova priča nedostajala svetskoj književnosti. Ne sme se zaboraviti njegova začuđenost pred životom ("Nije bila neka laka izmišljotina imitatora magičnog realizma. Nisu to više bili anđeli koji najednom padaju ili ribe u vazduhu. Koze su zaista bili na drveću") koju je, nemajući potrebe da priziva i fantastično viđenje sveta, romanom otvorene mozaičke strukture na temu manifestacije ljudske želje, a sve brišući granice čulnosti, pretvorio u poučno slovo i otvorenu žeđ za novim (sa)znanjem. Ako je gotovo neprimetna razlika u ushićenu čitalaca i pisca, ako je svejedno ko (o)stavlja poslednju tačku u rukopisu - tu smo. Jer, ako je pisac stil, zar i čitalac ("za koga čitati znači ono što čita" - Unamuno) nije stil?

MILAN R. SIMIĆ