S obe strane reke

12.04.14

Draško Ređep o novoj knjizi "S obe strane reke", prijateljima, Vojvodini, pričaonicama kojih više nema: Nepredvidljivost je moja konstanta, a radoznalost mahnita. Beležim neprekidno

NEUMORAN i večiti radoznalac enciklopedijskog znanja i interesovanja za najrazličitije pojave i ličnosti, od onih najkrupnijih do naizgled beznačajnih, Draško Ređep je u novoj knjizi "S obe strane reke" sabrao, kako je u podnaslovu naveo, "67 raporta o nemiru, svemiru i Vojvodini staroj".
Knjiga koju je objavio novosadski "Prometej" je raskošan mozaik, šarenoliki vitraž duboko doživljenih slika, emocija, zvukova, jednog renesansnog iskustva.

* Da li ste ovaj veliki kolaž od nekoliko stotina događaja, imena, mesta... pisali na osnovu sećanja ili beležaka koje ste godinama vodili?
- Upravo se navršilo šezdeset godina kako sam, još srednjoškolcem, objavio prvi esej. I to o mojoj kasnijoj kumi Jari Ribnikar. Kada se, pomalo iskosa, nadnosim na taj moj raport dvadesetog veka, čini mi se da sam zapravo uvek pisao esej. Nepredvidljivost je bila i ostala moja konstanta, a radoznalost mahnita. Beležim neprekidno, i to je taj moj nedovršeni spis koji se zove "Draškov raboš". I još: katkad u poslednji čas zabeležim doživljaj, da ne bih, pošto sam već dosadio prijateljima i slušaocima, sve prepustio zaboravu. A zaborav je, ipak, naša jedina postojbina.

* Na jednom mestu postavljate pitanje šta je to Vojvodina i dajete neobičan odgovor: "Svakako najpre mentalitet"?
- Posvetio sam više od dvadeset knjiga upravo srpskom severu, kako smo Dejan Medaković i ja, u malim našim noćnim razgovorima, rado govorili. Jedan od odgovora na to večito pitanje zadužbinarske, graždanske, po mnogo čemu jedinstvene domaje, nalazi se i u ovoj knjizi: Vojvodina je slučaj. Ali i čitava planeta je slučaj. Miodrag Maticki je u mojoj knjizi uočio moje nastojanje da Vojvodinu identifikujem sa tišinom. To je, svakako, taj privid spokoja, sa zamandaljenim kapijama, sa večitim nedeljnim popodnevom, ali - odmah iza tarabe, sve nalik na svingerski raj. Monotonija ravničarskog pejzaža je zamka za površne poglede: nigde toliko raznolikosti, nigde dva ista sokaka, salaša. Na trgu u Sremskim Karlovcima voda neprekidno teče iz čuvene, stare česme. No, s vremena na vreme, nailazi pauza, rima tišine. E, to je Vojvodina. Od njenog nepregleda, njene rapsodije ništavila, veliki i tragični naš stvaralac Aleksandar Saša Petrović stvorio je jedinstven filmski studio, a Miloš Crnjanski je stigao, u ovom istom mom salonu, ili pričaonici, da kaže, ponavljajući za Milanom Ćurčinom, kako srpski nacion ne poznaje svoje granice. Vojvodina je kolevka hleba i razuma.

* Na nedavnoj promociji vaš dugogodišnji prijatelj Miodrag Ilić dobro je uočio kako je ova knjiga, između ostalog, dokaz srpskog pripadanja evropskom duhovnom miljeu...
- Novosadska promocija knjige desila se u prostoru Zbirke strane umetnosti, u Dunavskoj 29. U tom sjajnom muzejskom zdanju, proživeo sam sve svoje studentske godine. Dakako, tada to još nije bila kuća otvorena za posetioce. No, na moju adresu, baš tu, stizala su pisma Miroslava Krleže, Andre Moroa, Todora Manojlovića. U ambijentu visoko odnegovanog srednjoevropskog stila, usred starog nameštaja baroka i bidermajera, rano sam shvatio da je logika otvorenosti prethodnica tolerancije. Mi smo ovde odmalena svikli da se u komšilucima govore drugi jezici, ali da takođe pripadaju prostoru otvorenosti, slobode, mašte. Najglasovitiji krasnopisac ćirilice zvao se Ivan Boldižar, a Božidar Kovaček, s kojim sam napisao dve knjige, bio je predsednik Matice srpske. Tačno je uočila Isidora Sekulić da međunarodni vozovi stoje tek jednu minutu na peronima Novog Sada ili Zemuna. Ali ipak stižu. Donose i odnose izvesnu hemiju koja je neponovljiva.

* Šta se i koliko promenilo od vremena "Vojvodine stare" o kojoj pišete sa nostalgijom?
- Moja najdragocenija imovina je pamćenje. I svi sporazumi i nesporazumi sa Vojvodinom, zapravo su incidenti sa prošlošću. Srpska kultura je policentrična, i to predstavlja njeno bogatstvo. Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Mostar, Sombor... ne treba smetnuti s uma da su i Zagreb i Sarajevo, u vreme njihovog kosmopolitskog, Periklovog doba, i te kako bili prestonice srpske umetnosti i književnosti. Ne zaboravljam kako je i gde usred Zagreba pisao Zmaj, a da je Veljko Petrović takođe imao i svoje sarajevske i zagrebačke dane.

* Čini mi se da sa posebnom naklonošću i izuzetnim simpatijama pišete o slikaru Milanu Konjoviću kao "jednom od poslednjih baroknih Srba"?
- Taj somborski patricij naslikao je kongenijalno više paora, salaša, oranica, užarenih nebesa Vojvodine nego ukupna naša naiva. Bio sam njegov veliki župan. Bili su, govorio je, isto tako krupni, ćelavi, bezobrazni kao ti. Prisećam se kako mi je kazivao da je naučio da kreše u Parizu. Bio sam živo zainteresovan, ali odmah i razočaran: "Bio sam bolestan, i gledao sam kako se vrapci u prozoru krešu." Nisam odoleo: "Ta za to niste morali da idete u Pariz. Mi smo i domovina dživdžana." Neki od najerotičnijih njegovih crteža, u mojoj kolekciji, svakako su isto dokaz o velikoj strasti za životom.
* Vaša rečenica, odnosno vaše pero može se lako prepoznati po osobenom stilu, blagom humoru i ironiji, šarmu posebne vrste. Kako ste brusili svoj rukopis?
- Svakako, u prisustvu Miroslava Krleže, sa njegovim fenomenalnim bogatstvom dojmova, i sa negatorstvom jačim od svake vere. Zatim u saradnji, kako su već nadrealisti rado govorili, sa Dušanom Matićem. U pismu iz 1974, objavljenom zajedno sa mnoštvom drugih, isto pisanih meni, stoji krilatica sad nadaleko poznata: "Čovek ne živi s istinom, ni sa lepotom, nego sa drugima." Matić me je ohrabrio da razgovaram. Posle njegove pričaonice u Ulici vojvode Dobrnjca 26, u Beogradu, i posle, istinu govorim, u Ćirpanovoj 49, nigde se više ne razgovara radi razgovora. Ovde je u starom zdanju Lazara Stojkovića sve doskora postojao jedinstven književni i likovni salon, pričaonica isto tako. Pripadam prelaznom stoleću, dvadesetom. O njemu smo Olja Ivanjicki i ja pisali knjigu "20. vek". Ostala je nezavršena.

* U knjizi pominjete i vaša (neobična) tri braka...
- Moja ljubav je istinita i jedina: više od pola stoleća sa Jelkom, a onda, što osobito zbunjuje naivne, tajna veza, dakako bračna i erotska, sa Vojvodinom i Šumadijom. Neke od meni najdražih knjiga pojavile su se u zoni slobode, u Aranđelovcu i Kragujevcu. A moji prijatelji Saša Milenčić i Mirko Demić imaju najduhovitije eseje i teze o meni. Ne prećutkujem da je baš Demić napisao, kao u odgovoru na jedno vaše pitanje, kako ja život posmatram kao švedski sto, i uzimam ono što hoću. Moj smeh je istiniti lek od smrti. Moderna umetnost je uvek ironična. Petar Peca Popović nije uzaludno tvrdio kako su datumi ploča Barbare Strejsend i mojih knjiga, onih prvih identični. Sve bolje pevamo? Ili pamtimo?

DREMEŽ U BUDžAKU

- Što se mene tiče, danas moje prisustvo, ako hoćete i moj uticaj, nije ugrožen, nikako. No, za mnoštvo izuzetnih mladih stvaralaca sve postaje gotovo tragično. Mali tiraži, nedovoljna pažnja medija, dremež u budžaku, to su za lakovernu razglednicu sa srpskog severa, opasni karneri napuštenosti. Novosadizam je isto opasnost, kao što je diktatura kruga dvojkom neprihvatljiva, svakako.

Dragan Bogutović