Srpski sever

15.12.10 Koraci

Da bismo interpretacijom uputili na trag, ustrojili arhitekturu tumačenja sa akustikom koja čitalačkom osluškivanju neće da uskrati iščezavanje alikvota u krajnjim dometima smisla predmetnog teksta, moramo početi jednom subverzijom u osnovama sistema, podrivanjem samog načina upravljanja sistematizacijskim kategorijama. Primedba se obrušava na univerzalnu decimalnu klasifikaciju u današnjoj, informatički uznapredovaloj varijanti, koja je odrednicom CIP-u ovu knjigu, Srpski sever Draška Ređepa, podvela pod direktorijum kulturna istorija. Vaistinu, svaki poredak svoj bitno politički, upravljački karakter otkriva u osnovama deoba i klasifikacija, kad pred šarenilo sveta i njegovih mogućnosti izađe sa pripravnom mrežom konačnog niza kategorija u koje će svet morati da se udene. Tada i mišljenje postaje nasilje.

Da ne bude nesporazuma, ništa ne prigovaram Narodnoj biblioteci Srbije, još manje njenim bibliotekarima, domaćem potomstvu Andronika Rođanina. Sve su oni dobro uradili i lepo primenili, samo što određenje Srpskog severa kao naučne proze sa područja kulturne istoriografije – naprosto nije tačno. Kakva bi to bila fantazmagorična istoriografija, jer sam centralni predmet ove zbirke eseja i kraćih radova, od kojih su neki od ranije poznati, tematski određen već u naslovu, kad je, dakle, sam srpski sever jedna fikcija. Ne zato što mu nedostaje određenje u geografskom prostoru i istorijskom vremenu, ne zato što ne bi imao hlorofila u rastinju ili strasti u umetnosti i lektiri – već, pre svega, zato što je Ređepov concept Srpskog severa bitno utopijski. To je, u stvari, ideja, koja mnogo više računa sa budućim vremenom i čitaocem nego sa istorijskim naslagama u čijem elementu prebiva. Otuda, valjda, nije ni čudo što savremene institucije i nacionalni duh sadašnjosti ovu ideju teško vare i neadekvatno pohranjuju.

Ovo je, dakle, nekakav učinak ove male uvodne subverzije: došlo se do toga da je Srpski sever jedna ideja. Ideja, dakle, a ne tek pojam, što će reći, obimski obuhvatnija, sadržinski pregnantnija, a po konsekvencama dalekosežnija nego što su pojmovi: Vojvodina, kulturno nasleđe Vojvodine ili severni srpski kulturni prostor.

U svojoj sadržini ta ideja ima nešto srodničko sa crvenom niti Pekićeve sage o Njegovan-Turjaškim, sa argonautikom traganja za vorioditikos diadromos, sa spasonosnim sesverozapadnim prolazom. Zajednički je taj mitski koren, ta pramotivacija od koje se gradi otklon, izbavljenje kao sublimacija. Kod Ređepa, doduše, manje u procesu, više iz finalne perspektive, s akustikom jednog „Tebe pojem“, kao da se spasenje već odigralo i kao da smo zaštićeni svetom kao tekovinom. A upravo se radi o krhkosti ovog učinka i neosiguranom kulturnom dostignuću, koje svakim časom može da se strovali u raseline javašlijske kolotečine, plemenske zatucanosti i levantinskog dremeža. Da, govorimo o budžaku kao negaciji sveta. Iz budžaklijske perspektive svet je uvek negde tamo, ona je po definiciji prečanski, i gubeći se u perspektivama daljine, gde su boje sve bleđe i bleđe, uvek, konačno, belosvetski.

Izbavljenje iz budžaklijske perspektive zapravo jeste traganje za prolazom, istraživanje jedne strateške, severozapadne emancipacije od jugoistočne zabačenosti.

U tom smislu, Srpski sever su blagovesti o emancipaciji koja se već dogodila, jedna pedagoška poruka nacionalnog radnika, u starovremskom izrazu, da se na sopstvenu kulturu itekako možemo osloniti, da je ona pouzdan osnov interiorizacije i otvaranja sveta, dakako specifičan, ali održiv, konkurentan i produktivan u evropskim komparacijama. U vremenima današnjim, kada Srbija napušta sopstveni integralistički program jugoslovenstva i često nespretno, kao Tornadajkova mačka, metodom ponovljenih pokušaja i slučajnih uspeha, traga za simbolima svoje tradicionalne suverenosti i moderne međunarodne povezanosti, mešajući poetike filmskog predstavljanja sa sobom samom, zazivajući i fudbalsku reprezenztaciju u pomoć – Ređep, profesorski diskretno i pokroviteljski došaptava. „A što ne biste probali sa nacionalnom kulturom?“ U knjizi Srpski sever on kao da ponavlja i popravlja situaciju iz herojskog doba građanske revolucije kada sa dolaskom prvih nemačkara iz preka u zavičajnom, prestonom Kragujevcu nastaju, redom, gotovo sve nacionalne institucije moderne Srbije – od Davidovićevog ustava i Sterijinog Liceja, do Joakimovog teatra i Šlezingerove bande. Zato nije samo geografija razlog zbog kojeg Ređepov pojam Srpskog severa obuhvata Šumadiju, baš kao i Vojvodinu. Zaista, ne može jedino u Srbiji Dunav da ima samo jednu obalu, nego, valjda, gradovi sa desne obale i njeno zaleđe, zajedno sa levom čine jedinstveno srspko Podunavlje. Zato, na tragu Veljka Petrovića, koji povodom administrativnog koncepta Dunavske banovine viteškog kralja Aleksandra Ujednitelja drži zasnivajuće predavanje na Kolarcu, i Ređep drži da su Šumadija i Vojvodina, kao jedinstven kulturno-istorijski prostor, zapravo geografija srpskog severa.

Ali ustvrdivši da je to jedna ideja, hteli smo reći ne samo njenu nesvodivost na geografiju, već mnogo više.

Između ostalog, ideje su i pokretači, one imaju moć rasvetljavanja zatamnjenih predela vrednosti, te „kao krtice riju u korenu“ hegelijanskog Solen principa. Morali i politike zasnivaju se na njima, makar sami i ne znali za to u svojim skučenim interpretativnim okvirima. Ređep, kaka kakav renesansni čovek sa baroknom etiketom, poput svojih bližnjih „kojih nema“, dezorijentisanoj srpskoj praksi nudi matičnu ideju srpskog severa kao instrukciju da svaka politika, ukoliko treba da je uspešna, koreni u kulturi. Politika vrši praktični izbor, ali kultura joj posvetljuje značenjsku supstancu opcija i alternativa. Previše smo, samoopterećujuće, marili za jug, za jednu srednjovekovnu, vizantijsku, u osnovi solunsku paradigmu, koje još od vremena turske invazije realno više nema, čak ni u samom Solunu. Kada Srbija, nama pred očima, iščezava, Između Beograda i Kosova, jedinih entitetskih realnosti koje rastu i koje bi se, perspektivno, jednog dana mogle negde na Moravi sresti i graničiti, ideja Srpskog severa dolazi i kao praktičko-politički podsticaj. Umesto mitskog nasleđa i njegovih propagandističkih zloupotreba, valja nam osvestiti elementarnu, nepobitnu činjenicu da je moderna državotvornost Srbije stvar Srpskog severa.

Ako se ikakva regeneracija planira ili uopšte želi, ona može doći isključivo kao uticaj i emancipatorska praksa ovog vojvođansko-šumadijskog kulturnog jezgra. Do tada, plovidba na nemirnom moru nacionalne polemike ad infinitum i evropske istorije mora da potraži novi orijentir, svetionik na koji upravo ukazuje Ređepova kulturna sinteza pod idejom Srpskog severa.