Nenad Veličković (Sarajevo, 1962), književnik i univerzitetski profesor, u Fabrici knjiga objavio je zbirke ogleda “Viva Sexico!” (2007) i “Dijagnoza – patriotizam” (2010), studiju “Školokrečina” (2012) o nastavi književnosti u osnovnim školama u Bosni i Hercegovini, kao i zbirku priča “Vitez švedskog stola” (2013). Urednik je magazina za pravednije obrazovanje “Školegijum” i jedan od pokretača književnog festivala Na pola puta.
03.03.12 e-novine.com
U redu za bolji život
Knjige za slušanje (Reflektor, Beograd)
Izbor tekstova i čitača za svaku je pohvalu. Radi se o klasicima moderne i/ili regionalne književnosti, o knjigama i glasovima koji su na određen način uticali na formiranje generacije čitalaca ne samo kao prepoznatljivi naslovi, već kao jasan i nedvosmislen ideološki stav, što je čin izdavačke politike. Kada čuje uvodne rečenice Sahiba ili posluša izvanrednu uvodnu numeru „Hej kreteni“ koja otvara kabaretsko-poetsko-politički spektakl kakav je Filter Jugoslavija, slušalac se neumitno postavlja u kontekst koji, pojačan ubedljivom autorskom izvedbom, pokušava da nanovo uspostavi jedinstveni kulturni prostor bhsc jezika
Zamislite da vas neko pita da li ste slušali novog Veličkovića? Ili Lucića? Zvuči skoro neverovatno, ali je moguće. Naime od nedavno se u Srbiji mogu kupiti kvalitetne audio knjige u produkciji izdavačke kuće Reflektor. Za sada se u njihovoj ediciji pojavilo šest interesantnih naslova, iako ne i novih, ali ono što je posebno važno jeste da su izvođači, odnosno čitači (asocijacija na Šlinkovu knjigu se podrazumeva) veoma atraktivni. Pored Lucića i Veličkovića koji sami čitaju svoja dela, tu su i interesantno upareni Predrag Miki Manojlović koji čita Grobnicu za Borisa Davidoviča, Nikola Đuričko koji čita U potpalublju, Raša Popov koji čita pesme Jovana Jovanovića Zmaja i Nebojša Glogovac koji čita Komo Srđana Valjarevića.
Šta se dobija, a šta gubi ovim načinom „čitanja“? Poznato je da je čekanje jedna od najdosadnijih i, na žalost, prečesto ponavljanih aktivnosti kroz koju prolazimo svakodnevno. Čeka se kod lekara, u raznim službama, u automobilu ili gradskom prevozu, čekaju se prijatelji odnosno partneri, čeka se da prođe ova vlast, da dođe bolje vreme i već ko zna šta. Umesto da sluša muziku u svom mp3 plejeru, svako zainteresovan sada može da čita knjige jednostavnim stavljanjem slušalice na uhu i pritiskanjem tipke „play“. Ne morate da strepite da će vas neko gurnuti i zatvoriti knjigu, da ćete od truckanja stalno morati da tražite mesto na kojem ste stali, da možda nećete naći slobodno sedište a čitanje u tramvaju stojećki nije izvodljivo, da ćete zagledani u knjigu promašiti stanicu na kojoj želite da siđete ili propustiti red, da će vam neko čitati preko ramena što je izuzetno neprijatno posebno kada je osoba koja vam se navali na leđa imala nutritivan doručak koji se „čuje nadaleko“. Jednostavnim pritiskom na dugme „pause“ ili „stop“ zaustavljate se da biste nastavili tamo gde ste stali, a čitanje odnosno slušanje i dalje ostaju vaša privatna stvar.
Izbor tekstova i čitača za svaku je pohvalu. Radi se o klasicima moderne i/ili regionalne književnosti, o knjigama i glasovima koji su na određen način uticali na formiranje generacije čitalaca ne samo kao prepoznatljivi naslovi, već kao jasan i nedvosmislen ideološki stav, što je čin izdavačke politike. Kada čuje uvodne rečenice Sahiba ili posluša izvanrednu uvodnu numeru „Hej kreteni“ koja otvara kabaretsko-poetsko-politički spektakl kakav je Filter Jugoslavija, slušalac se neumitno postavlja u kontekst koji, pojačan ubedljivom autorskom izvedbom, pokušava da nanovo uspostavi jedinstveni kulturni prostor bhsc jezika. O kvalitetu dela koje imamo priliku da slušamo već je mnogo rečeno, međutim knjige za slušanje donose i jedno novo i značajno drugačije iskustvo. Jedno je kada čitateljka odnosno čitalac čitaju u sebi, a sasvim drugo je kada vam neko čita – razlika u imaginativnom procesu je ogromna. Sugestivnost glasova koje čujete utiče na čitalačko formiranje slika, na proces vizualizacije koji se javlja u glavi recipijenta i zanimljivo je eksperimentisati sa razlikom između čitanog i slušanog doživljaja. Oni su potpuno različiti u svojoj autentičnosti. Na primer, čitalac iz Srbije koji sluša autentičan sarajevski izgovor Nenada Veličkovića potpuno drugačije doživljava Sahiba u odnosu na čitanje koje nužno ekavizuje stvari (pri čemu je to podsvesna pojava koja se javlja jer, kad čitamo u sebi, reči ne sričemo slovo po slovo, nego ih prepoznajemo), kontekstualizuje ih u svoje privatno Sarajevo koje možda poznaje, a možda i ne. Velilčkovićev sugestivni glas, njegova dikcija, naglasci, ritam čitanja koji se trudi da bude ujednačen, ali naravno nije, čini mi se plastičnije dočaravaju svet Sahiba od bilo kog čitanja u sebi. Ovo je, naravno, dvosekli mač jer će onome ko prvi put sluša roman, dakle onom ko ga nije prethodno pročitao, vlastita mašta biti donekle sputana, odnosno usmerena u određenom pravcu. Čitanje u sebi ima tu prednost nepredefinisanosti, odnosno slobode da sam čitalac izgradi imaginarni svet, da mu svojevoljno popuni lakune, da ga zaokruži i popuni na mestima na kojima on nije završen.
Knjige za slušanje u ovakvom vidu jesu pionirski poduhvat koji za početak deluje kao čist entuzijazam u okviru prilično mršavog tržišta knjigama. Ne treba zaboraviti značaj koji ovakva izdanja imaju za slepe i slabovide osobe – to je neprocenjivo. Ostaje nam da vidimo kako će se Reflektor pozicionirati kao izdavač, ali ako nastave sa probranom edicijom u ovako sjajnim izvođenjima, čini mi se da će stvari imati i tržišnu isplativost. Meni ostaje samo da vam preporučim da osvetlite sopstvene prakse čitanja kroz novo slušalačko iskustvo.
Vladimir Arsenić
