Viva Sexico

15.09.07

Sarajevski pisac Nenad Veličković, poznat po romanima „Konačari“, „Otac moje kćeri“ i „Sahib“ (sva tri u izdanju „Stubova kulture“), u kojima je opisao život u Sarajevu za vreme i posle rata, već neko vreme paralelno objavljuje u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji. Njegovu novu knjigu „Viva sexico“ objavila je beogradska „Fabrika knjiga“.
Kako autor kaže, to je je zabavna, polemička, čak i drska knjiga, a njena tema je erotika u patrijarhalnom društvu. Sastavljena je od tri dela: „Cosmoboy“ parodira „Cosmopolitan“ (srpsko i hrvatsko izdanje), „Seksikon“ donosi rečnik seksualnih pojmova, a „Sekspresionizam“ kratke eseje o erotici u likovnoj umetnosti.
Veličković za „Blic“ govori i o tome zašto i zbog čega bi voleo da se njegova knjiga čita i o njoj razgovara u školama.

Šta znači naslov „Viva sexico“?
- „Viva sexico“ je parafraza usklika „Viva Mexico“, kojim je započela borba za nezavisnost Meksika. To je duhovita igra riječi u nekakvom revolucionarnom tonu, a istovremeno dovoljno ironična da ne sklizne u patetiku.

Kako je nastao „Cosmoboy“, prvi i najzabavniji deo knjige?
- U jednom trenutku se pojavio „Cosmopolitan“, a i moja ćerka je došla u godine kad su joj te stvari postale zanimljive. Zabavljao sam se čitajući tamo razne gluposti i došao na ideju da napravim travestiju svega toga. Tražio sam rečenice koje reperezentuju „Cosmo“ ideologiju, a koje su istovremeno na planu smisla i logike sasvim šuplje. Sledeći korak je da tu rečenicu čita muškarac koji se zove Cosmoboy, koji pokušava da primjeni i provjeri istinistost tih tvrdnji. To sam onda ponudio „Feralu“ i Predrag Lucić je rekao da se to njemu veoma sviđa.

Šta je po vama najproblematičnije u ideologiji „Cosmopolitana“?
- „Cosmo“ savjetuje mlade djevojke da se samopoštovanje ne stiče iskrenošću, poštenjem i odgovornošću, već redovnom depilacijom; ili da je dovoljno da nosimo finije rublje da bismo bili bolje osobe. U knjizi piše, otprilike: „Iako se navodno zalaže za ukidanje patrijarhata, pravi cilj ‘Cosma’ nije da prekine tretiranje žene kao robe, već da robi digne cijenu“. Zato „Viva sexico“ nije samo „duhovit“, nego sadrži i kritiku potrošačkog mentaliteta, a što je možda najvažnije - postavlja pitanje odgovornosti.

Knjiga je kritična i prema „instant feminizmu“ ili „femilitarizmu“ kakav se sreće u ženskim časopisima... Očekujete li reakciju feministkinja?
- Možda, mada se ja pravim feminizmom nisam ni bavio, nego njegovom, nazovimo to „popularnom“ stranom. Činjenica je da je feminizam odigrao važnu ulogu i još uvijek je igra. Ono što je meni strano je, recimo, ideja o „sestrinstvu“, o tome da žene treba da budu ravnopravnije, o brkanju „spola“ i „roda“ u njihovom političkom delovanju.

Seksualnost je u knjizi usko povezana sa drugim temama kao što su obrazovanje, religija, cenzura, tržište... Koji je odnos između njih?
- Patrijarhat ih sve povezuje. U knjizi piše: „Libido se danas podstiče pornografskom industrijom, industrijom mirisa, začinjenom hranom, modom, reklamnim kampanjama i istovremeno suzbija vaspitanjem, obrazovanjem i religijom, što proizvodi veliki broj zbunjenih i neurotičnih pojedinaca...“

Dok dizajn hrvatskog izdanja imitira petparačke romane, srpsko izdanje je okićeno patkicama, kao knjige za decu. Znači li to da planirate promociju po školama?
- U predgovoru i stoji da je knjiga pisana za generaciju djece rođene u vrijeme ratova devedesetih, tako da bi njeno čitanje u školama, kao povod za razgovor i diskusiju, bilo idealno. U Srbiji sam već bio u Nišu i u Užicu i iskustva su fantastična. Mene zanimaju susreti sa publikom, bez obzira na to da li sa pet ljudi ili pedeset. Koncepcija knjige je takva da poziva na dijalog i dopunjavanje, a čuo sam da neki gimnazijalci sada sami izrezuju članke po časopisima da bi mi ih dali kad se opet vidimo.

U „Viva sexico“ dotakli ste se veze obrazovnog procesa i nacionalizma, što je tema opsežnog istraživanja koje bi trebalo da bude vaša doktorska teza.
- Ja se za sad trudim da to objasnim na primjeru Bosne i Hercegovine zato što je to zemlja podijeljena na tri dijela, i u svakom dijelu vlada nacionalizam, koji nastoji da vrši uticaj na obrazovanje, u čemu posebnu ulogu, opet, ima nastava književnosti. U čitankama od prvog osnovne do četvrtog srednje učenici se upoznaju sa određenim piscima i njihovim djelima. Kad sam ozbiljnije počeo to da istražujem, otkrio sam da mnoga od tih djela nemaju ni estetske ni etičke vrijednosti, ali ulaze u program zbog toga što imaju vrlo jasnu poruku da je domovina vrijednost važnija od pojedinca i da učenici, kao pojedinci moraju da se žrtvuju za nju. Znate ono, „Domovina se brani...“. Naravno da su domovina i otadžbina apstrakcije i zato su užasno podesno oružje za manipulaciju. To je široka i veoma ozbiljna tema, a dosadašnje rezultate oni koje to zanima mogu pogledati na mom sajtu www. velickovic.ba

Autor: Tijana Spasić