San o ljubavi i smrti

17.01.08

Feral
.
U "Kratkom romanu o umiranju" ništa nije izmišljeno. Postojala je tajna nemačka organizacija Anenerbe koja se bavila istraživanjima koja su izlazila izvan naučnih okvira. Njeni istraživači su pokušavali da prodru u paralelne svetove, da u dubinama mitskog pronađu tajna oružja koja će pomoći da se ovlada čovečanstvom. Nisam izmislio ni te dečije bande koje su imale svoje maloletne harizmatične vođe. Znate, postoje vremena koja su "izašla iz zgloba" a onda se događaju stvari nezamislive u doba mira
Beogradska izdavačka kuća "Laguna" objavila je novi roman Filipa Davida. "San o ljubavi i smrti" zapravo je knjiga sačinjena od dva romana koje poznati književnik Filip David (Kragujevac, 1940.) objavljuje nakon dvanaestogodišnje "romaneskne" pauze. Pre ovog romana objavio je kultno delo "Hodočasnici neba i zemlje", zatim tri zbirke pripovedaka: "Bunar u tamnoj šumi", "Zapisi o stvarnom i nestvarnom", "Princ vatre", te knjige eseja "Fragmenti iz mračnih vremena", "Jesmo li čudovišta" i "Svetovi u haosu", a zajedno sa književnikom Mirkom Kovačem objavio je i "Knjigu pisama 1992–1995".

- Gospodine David, objavili ste novi roman nakon dvanaest godina. "San o ljubavi i smrti" čine dva dela: "Kratak roman o ljubavi" i "Kratak roman o umiranju". Kritičari su zaključili da smo čekali dvanaest godina, ali da se čekanje isplatilo, jer smo dobili dva romana u jednom. Kako vam se nametnula ovakva, kako piše i na koricama knjige, orginalna forma?

- Dva romana koja se na neki način prožimaju, dopunjuju iako se po mnogo čemu i razlikuju, to je od samoga početka, ne pisanja, nego uobličavanja priče, predstavljalo celinu moje zamisli. Ove dve priče udaljene u vremenu, ispričane na različite načine, za mene su nerazdvojna celina, eros i tanatos, jedno se sa drugim prožima i dopunjava. U književnosti najvažnija je stvar pronaći "ugao gledanja", onu perspektivu iz koje pišete, "snimate" priču. Nekada to pronađete brže, nekada sporije. Dva kratka romana iz "Sna o ljubavi i smrti" pisana su iz različitih uglova gledanja, a njihova tačka dodira ili prožimanja je upravo u izrastanju iz stvarnosti, a potom nadilaženju stvarnosti.

- U prvom delu pratite put mladića Jakova koji luta svetovima živih i mrtvih ne bi li pronašao ženu koja ga je opčinila u snu – jednom od mogućih svetova...

- Uvek se nađem u problemu kada treba da u nekoliko rečenica saopštim sadržaj knjige, da tumačim njena značenja. Zapravo mislim, kako sam već negde napisao, da je značenje u samome pripovedanju. Dakle, važna je magija priče. Sve što mogu reći jeste da su to u nekom literarnom smislu pikarski romani sa elementima fantastike. Andre Gide je tvrdio da pisac ne treba da se bavi objašnjenjem svojih priča jer one možda imaju i više značenja od onih koje on veruje da saopštava. Stvar je kritike, a još više čitalaca, da ta značenja otkrivaju. Posebno mi je važan dobar čitalac koji svojom imaginacijom nadograđuje i dopisuje knjigu. To je zapravo poseban dar, dar čitanja, kao i dar pisanja, a čitanje može često da pruži i veće zadovoljstvo od samog pisanja.

Golema fantazmagorija

- "Kratak roman o umiranju" prati sudbinu Erika Vajsa, dečaka koji je obeležen već po rođenju. Rađa se u banatskom gradiću 1933. godine, dolazi rat, on, autista, završava kao zamorče u čudovišnim istraživanjima doktora Franca, da bi na kraju postao deo svojevrsne dečije bande koja se odmetnula i ratuje za sebe i protiv svih, izgubljena u vremenu i prostoru...

- Ako je prvi roman, "Kratak roman o ljubavi", pisan u duhu jidiš književne tradicije sa pozivanjem na Anskoga i braću Singer, utopljen u mistiku hasidskih priča, drugi roman koji spominjete, "Kratak roman o umiranju", bliži je savremenosti, istoriji i paraistoriji. U razbijenom ogledalu sudbine jednog autiste otslikava se čitava epoha, od Hitlerovog dolaska na vlast u Nemačkoj do etničkih ratova naših dana. To je priča o strancu u jednom stranom, tuđem svetu.

- Ako dozvolite, rekao bih da su obe vaše priče čas u stvarnom, čas u nestvarnom svetu. Ali, baš kao što javu projektujete u san i obrnuto, vi pripovedajući o autističnom dečaku, zapravo, pripovedate o društvu koje je takvo...

- Naravno, sudbinu pojedinca ne možete odvojiti od sudbine društva, kolektiva. Pripadanje ili nepripadanje obeležavaju svakoga od nas. U "Kratkom romanu o umiranju" ništa nije izmišljeno. Postojala je tajna nemačka organizacija Anenerbe koja se bavila istraživanjima koja su izlazila izvan naučnih okvira. Njeni istraživači su pokušavali da prodru u paralelne svetove, da u dubinama mitskog pronađu tajna oružja koja će pomoći da se ovlada čovečanstvom. Nisam izmislio ni te dečije bande koje su imale svoje maloletne harizmatične vođe. Znate, postoje vremena koja su "izašla iz zgloba", a onda se događaju stvari nezamislive u doba mira.

- Vaši mali vojnici odbegli iz jezivog doma lutaju po svetu i dolaze do jednog manastira. Tu ih, jedan vaš sporedni junak, paroh Filaret, uči kako da se mole, kako da se krste sa tri prsta, savija im prste, čak prerušen u đavola dolazi do Erika u toku noći?

- Ni to nisam izmislio. Postojala su takva mesta lovaca na ljudske duše. U jedan takav ambijent, u jednu takvu situaciju uklopio sam doživljaj Erika Vajsa. Svuda gde je tražio utočište i spas nailazio je na manipulaciju, nerazumevanje, licemerje. Pretnja nasiljem i osećanje straha i bespomoćnosti pretvaraju njegov život u golemu fantazmagoriju.

- Priča o Eriku Vajsu završava se na "Brodu ludaka" 1993. godine. Duševni bolesnici opet su sami usred ratnog pakla. Tu se sve završava. Devedesetih...

- To završno poglavlje izraslo je iz filmskog scenarija koji sam pripremao sa Goranom Paskaljevićem. Taj brod ispunjen izbeglicama, vojskama, stradalnicima raznih vrsta, ali i nasilnicima i švercerima slika je opšteg jada, haosa i beznađa. Mislim da je to bio veoma dobar scenario koji, kako to kod nas često biva, nije realizovan jer se nije mogao naći finansijer. Pisanju scenarija prethodilo je ozbiljno istraživanje. Išli smo po mestima gde smo razgovarali sa gubitnicima ovih naših ratova, izbeglicama, dezerterima, očajnicima. Sretali smo ih u narodnim kuhinjama, po domovima, izbegličkim kampovima. Iz mnoštva tih priča nastao je "brod ludaka" na kojem se na kraju svoga životnog puta našao i moj antijunak Erik Vajs.

Opća frustracija

- Da li se za vaš roman "San o ljubavi i smrti" već zainteresovao neki od hrvatskih izdavača?

- Imao sam sreću i zadovoljstvo da posredstvom Mirka Kovača upoznam Seida Serdarevića, izdavača kakvih je malo na ovim našim prostorima. Dogovorili smo se da u prvoj polovini 2008. roman objavi u Hrvatskoj. To me raduje koliko zbog dobrog izdavača, toliko i zbog prijatelja u Hrvatskoj.

- Ukoliko su novine dobro prenele, u jednom od intervjua rekli ste da više ne možete pisati onako kako ste pisali sedamdesetih. To me je podsetilo na onu poznatu anegdotu sa kongresa pisaca kad Finci kaže da se "danas" ne može pisati kao pre dvadeset godina jer voz do Zagreba stiže tri puta brže. Andrić na to odgovara: "Da, ali žena još uvek dete u stomaku nosi devet meseci." Finci ili Andrić?

- Naravno, i Finci i Andrić. Iste su muke prilikom pisanja, ista kolebanja, nedoumice, pobede i porazi. Ali mnogo toga oko nas se promenilo u načinu mišljenja, našem iskustvu. Tragična iskustva bliske prošlosti obeležila su naše živote. Promenio se način na koji govorimo, kako mislimo. Prošli smo komunizam, nacionalističku euforiju, militarizaciju, krvavi raspad nekada zajedničke domovine, dogurali do ivice fašizma, uplovili u period labilne, nestabilne demokratije opterećene takozvanom tranzicijom što u našem prevodu znači korupcijom i pljačkom društvene imovine.

Danas umesto jedne partijske države imamo više partijskih država u jednoj, novi populizam, veliku opštu frustraciju zbog izgubljenih ratova. Srbija je na pragu novih sukoba sa većim delom sveta, posvađana sama sa sobom. Sve je drugačije, i zemlja u kojoj živimo i mi sami. Naravno, tako krupne promene itekako utiču na naš način mišljenja, a svakako i na način pisanja, na jezik kojim se izražavamo.

- Razgovarajući sa vama primetio sam da vredno pratite aktuelnu – savremenu – prozu koja se piše na ex-YU prostorima. Koji su to novi hrvatski, crnogorski, srpski... pisci koje rado čitate?

- Pratim koliko to mogu, a to znači ne baš sistematski, tek onoliko koliko mi neko dojavi ili pročitam u Feralu, Zarezu, podgoričkim Vijestima, sarajevskim Danima. Već sam hvalio mladu crnogorsku prozu i mlade srpske pisce okupljene oko kulturnog dodatka Beton koji izlazi u dnevnom listu Danas. Bosanska literatura kao i film su dosta kvalitetni. Da spomenem samo tako raznorodne pisce kao što su Ivan Lovrenović, Mile Stojić, Karahasan, Muharem Bazdulj, Semezdin Mehmedinović, Veličković... Nedovoljno znam o najmlađim piscima. Nedavno sam sa velikim zadovoljstvom pročitao "Rutu Tatenbaum" Miljenka Jergovića.

Cenim darovitost Igora Štiksa. Upravo čitam dokumentarni roman Daše Drndić "Sonneschein". A svakako jedan od najznačajnijih romana objavljenih poslednjih godina je čudesan roman moga dugogodišnjeg prijatelja Mirka Kovača "Grad u zrcalu" kojim bi se ponosila svaka evropska književnost. Veoma poštujem osobe koje u sebi objedinjuju raznorodne talente kao što su pisci i izdavači Jovan Nikolaidis, Žarko Paić, Nenad Popović i Ivan Čolović. Oni u svojim sredinama čine zadivljujuće napore da uspostave i ojačaju prekinute kulturne veze što je veoma važno za prevazilaženje provincijalizma i za evropsku perspektivu naših kultura.

Sionski mudraci
- Kako vidite svoj položaj "u svetu" savremene srpske književnosti?
-
- - Nije mi lako da odgovorim. Mnoge su se stvari iskomplikovale. Jednom sam razgovarao sa Kišom o pojmu "jevrejski pisac". Nije mi bilo jasno zašto nije pristajao na to određenje "jevrejski pisac u srpskoj književnosti". On je, zapravo, shvatao da je to pokušaj da ga određeni krugovi postepeno uklone iz srpske književnosti što se kasnije pokazalo kao sasvim tačno. "Jevrejski pisac" zvuči sumnjivo u sredini u kojoj se podgrejava antisemitizam. Tako je na toj podlozi izrasla i monstruozna optužba koja se pre godinu-dve pojavila i u jednoj knjizi pamfletu, a koja je zapravo bila eho čaršijskih priča, kako je Kiš samo daljinski upravljač preko koga su neke tajne sile (verovatno "sionski mudraci") upravljali srpskom kulturom, da je evropski i svetski uspeh postigao zahvaljujući "jevrejskim vezama" itd.
-
- Ne mogu da se oslobodim nelagodnog osećanja da se takva vrsta podzemne kampanje nastavlja. Iako sam za svoj prethodni roman "Hodočasnici neba i zemlje", kao i za "San o ljubavi i smrti", dobio odlične kritike uglavnom mlađih kritičara, javili su se i glasovi, istina za sada samo usmeni iz onih sredina koje neguju nacionalni duh u književnosti, kako moji romani nisu dovoljno srpski, kako su previše "jevrejski". Šta iz toga proizilazi, zaključite sami. Ima svakako onih koji bi da me uklone iz srpske književnosti, a ja toj književnosti ipak najpre pripadam, ako ni po čemu drugom onda po jeziku kojim pišem, a zatim i po svom ukupnom životnom i književnom iskustvu.
-
- - Da li se od 5. oktobra do danas u Srbiji promenilo ono što zovemo kulturnim modelom?
-
- - Tragika srpske situacije upravo jeste u tome što se nije promenio "kulturni model", dakle ukupni način mišljenja. Generalno mi smo još uvek tu negde oko devedesetih. Ista ili slična retorika. Uporedite, recimo, ono što je Milošević govorio o Kosovu sa onim što danas govore vodeći srpski političari. Još uvek postoji podela na "patriote" i "izdajnike". Ljudi bliski bivšem režimu drže ključne pozicije u većini medija, u ekonomiji, pa i kulturi. Sve je manje intelektualne opozicije, a javno mnjenje je razbijeno i konfuzno. Istovremeno, opasno narastaju nacionalističke grupe i grupice zasnovane na rasističkim ideologijama. To je velika opasnost za unutrašnju stabilnost Srbije u kojoj još uvek živi blizu trideset procenata stanovništva etničkih i drugih manjina.
-
- - Kako vidite sudbinu vaše književne generacije?
-
- - U mojoj generaciji su neki od najznačajnijih srpskih modernih pisaca. Kiš i Pekić su otišli prerano, ali su ostavili dubok trag. Mirko Kovač živi u Istri. Njihov književni uticaj je i danas nesumnjiv. No, po svojim proevropskim pogledima mi smo generacija čije nade nisu ispunjene, koja je doživela poraz na civilizacijskom planu. Jer ono protiv čega smo bili: duhovna palanka, populizam i primitivizam, ta vrsta malograđanskog i patrijarhalnog mišljenja, uporno opstaje, dominira. Pisci čija imena spominjem bili su, kako neko reče, poslednji dinosaurusi istinske vere u snagu reči i moć književnosti.
-
- Meni je puno značilo, sa ljudske i sa književne strane, što sam pripadao toj neformalnoj književnoj grupi, što sam se sa njima družio i od njih učio. A sa Mirkom Kovačem sam ostao do dana današnjeg prijatelj, naši književni, pa ako hoćete i životni pogledi, umnogome se poklapaju. Uostalom o tome smo ostavili svedočanstvo u "Knjizi pisama 1992-1995" čiji je prvi izdavač bio upravo Feral Tribune.

Mića VUJIČIĆ

08.01.08

Novi roman Filipa Davida „San o ljubavi i smrti“ („Laguna“) jedan je od glavnih kandidata za ovogodišnju Ninovu nagradu, a uskoro će se pojaviti i u hrvatskim knjižarama u izdanju zagrebačke „Frakture“. Dešava se na području od Poljske do Zemuna, a kao i u ranijim delima ovog autora, realistični motivi izmešani su sa elementima jevrejske mistične tradicije. Tema je mržnja „koja poput otrovne biljke raste iz zemlje svakih nekoliko godina“, protiv koje jedinu moć ima ljubav shvaćena kao mistično iskustvo.

U svojim delima se dosta oslanjate na hebrejsku mističnu tradiciju i kabalističku literaturu. Šta je to što vas tome iznova vraća?
- Mislim da je svakom piscu važno da pronađe područje u kojem se oseća suvereno, gde sagledava ono što se pisalo i pre njega, što je nekakva književna tradicija na koju se može nastaviti. Jevrejska mistična tradicija - oličena najpotpunije u hasidskim pripovestima i jidiš književnosti - duboko je utisnuta u ponešto od onoga što pišem, ali to je samo okvir i uopšte nije neophodno biti poznavalac jevrejske mistike da bi se bez problema mogli pratiti tokovi romana. Na kraju krajeva, pripadam ovoj književnosti ovde više nego bilo kojoj drugoj ne samo zbog jezika na kojem pišem nego i svojim ukupnim životnim iskustvom.

Vaš stil je prepoznatljiv i po mešanju realnosti i fantastike. Da li je ona neka vrsta prozora ka „dubljoj suštini“ stvari?
- Prema nekim drugim svetovima, svakako. Pogled prema paralelnim svetovima, svetovima drugih dimenzija koji se sudaraju ili prožimaju u našim snovima, kao u nekoj drugoj realnosti. Čitav ljudski život prolazi u tom sudaru stvarnosti i iluzija gde je teško odrediti granice između ovostranog i onostranog.

Naslovi dva dela romana - „Kratak roman o ljubavi“ i „Kratak roman o umiranju“ podsećaju na istoimene filmove Kšištofa Kješlovskog. Postoji li neka veza među njima?
- Direktna veza ne postoji, ali ja se divim geniju Kješlovskog i mislim da je njegov „Kratak film o ubijanju“ zaista remek-delo. U svemu što radimo, što činimo, postoje i podsticaji i uticaji kojih nismo uvek sasvim svesni.

Moglo bi se reći da su san i autizam vaši stalni motivi (pojavljuju se i u filmu „San zimske noći“ za koji ste, sa Goranom Paskaljevićem, pisali scenario. Šta oni tačno predstavljaju za vas, kakav simbolički potencijal nose?
- Erik Vajs čiju sudbinu ispisujem u „Kratkom romanu o umiranju“ autističan je od rođenja; on je stranac u jednom stranom svetu, svetu kolektiviteta, organizovanog nasilja nemilosrdnog prema bespomoćnoj individui. No, ne bih se bavio objašnjenjem metafora i značenjima. Značenje je sadržano u samom pripovedanju, a svako moje objašnjenje može samo da suzi taj „simbolički potencijal“.

I u romanu „San o ljubavi i smrti“ bavite se ravnodušnošću većine prema stradanju manjine, apatijom, mirenjem sa zločinom, što je i danas veoma aktuelna tema.
- Nažalost, u pravu ste. Kao da nemamo zakone koji zabranjuju širenje raznih oblika mržnje, usmene i pismene. U tom pogledu institucije pravne države su potpuno zakazale. Razumljivo je onda da se različite manjine - religiozne, političke, rasne, polne i druge, osećaju ugroženim, bez zaštite. A takvo stanje dugoročno gledano podjednako ugrožava većinu kao i manjinu. Prava demokratija je samo tamo gde većina štiti prava manjina.

U romanu se kaže da na nekolicini pravednika počiva svet, a da to niko ne zna – da li i sami verujete u to i ko je za vas danas pravednik?
- To je stara legenda koja uvek postaje aktuelna u vremenima nasilja, nepravde, konfuzije i haosa, kada se čini da je svet izašao iz stabilnosti, ravnoteže. Svet počiva na ograničenom broju pravednika, veli ta legenda, ali oni su skriveni, tamo su gde najmanje očekujete da ih nađete, iza maski jurodivih, sumanutih, izopštenih. Zapravo, svet počiva na ravnoteži dobra i zla, na jednoj vrlo krhkoj ravnoteži. Kada zlo i nasilje prevladaju tama prekriva zemlje i svetove, nastupaju „mračna vremena“. Naše, ovdašnje iskustvo u tom smislu veoma je poučno.

Tijana Spasić

22.12.07

"San o ljubavi i smrti", naziv je novog romana poznatog beogradskog pisca i dramaturga Filipa Davida. Ova knjiga originalne forme, sačinjena iz dva međusobno povezana prozna teksta: "Kratak roman o ljubavi" i "Kratak roman o umiranju" posvećena je patnji i ljudskoj mržnji - mračnim vrtlozima istorije protiv kojih je ljubav jedina utjeha. Ovaj roman je omaž knjizi "Josje Telac" Izraela Baševisa Singera, kao i čitavoj jidiš književnosti. "San o ljubavi i smrti" prije dva mjeseca objavila je "Laguna" i ovaj Davidov roman, prvi poslije 12 godina biće sigurno jedan od favorita za književne nagrade, a na proljeće će ga objaviti i hrvatski izdavač "Fraktura".
Filip David (1940, Kragujevac) diplomirao na Filološkom fakultetu (Jugoslovenska i svjetska književnost) i na Akademiji za pozorište, film, radio i TV (grupa Dramaturgija). Bio je dugogodišnji urednik Dramskog programa TV Beograd, odakle je odstranjen zbog učešća u organizovanju Nezavisnog sindikata. Jedan je od osnivača Nezavisnih pisaca, udruženja osnovanog 1989. u Sarajevu koje je okupljalo najznačajnije pisce iz svih djelova bivše Jugoslavije i osnivač Beogradskog kruga (1990), udruženja nezavisnih intelektualaca, Foruma pisaca i član međunarodne književne asocijacije "Grupa 99" osnovane na Međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu. Napisao je više TV drama, filmskih scenarija. Objavio tri knjige pripovijedaka: "Bunar u tamnoj šumi", "Zapisi o stvarnom i nestvarnom", "Princ vatre", roman "Hodočasnici neba i zemlje", knjige eseja "Fragmenti iz mračnih vremena" i "Jesmo li čudovišta", "Svetovi u haosu". Zajedno sa Mirkom Kovačem objavio "Knjigu pisama 1992-1995". Pripovjetke i roman su između ostalih dobili nagrade: Nagradu "Mladosti", nagradu "Milan Rakić", BIGZ-ovu i Prosvetinu nagradu za najbolju knjigu godine, Andrićevu nagradu... Knjige su mu prevođene na više jezika, a pripovijetke se nalaze u dvadesetak antologija. Kao dramaturg, koscenarista ili scenarista radio je između ostalog i na filmovima: "Okupacija u 26 slika", "Pad Italije", "Ko to tamo peva", "Bure baruta", "Poseban tretman", "Paviljon 6", "San zimske noći", "Optimisti"

Vaš novi roman "San o ljubavi i smrti" sastoji se od dva kraća romana: "Kratak roman o ljubavi" i "Kratak roman o umiranju". Kako se ova dva dijela prožimaju i nadopunjuju?
- Od samog početka pisanja, još u periodu dok pripovijesti nijesu bile jasno uobličene, ja sam u glavi nosio ta dva naslova kao nekakav kontrapunkt. Dok sam pisao prvi roman imao sam na umu ovaj drugi, a ovaj drugi nastajao je kao nastavak prvog. Jednostavno, za mene su oni duboko povezani iako se po mnogo čemu i razlikuju, po sadržaju, stilu, načinu pripovijedanja. Pažljivi čitalac na nekoliko mjesta moći će da otkrije i neke detalje koji na tu vezu ukazuju: preci glavnog junaka iz "Kratkog romana o umiranju" su neke ličnosti iz "Kratkog romana o ljubavi", a sam kraj prvog romana sluti tragedije koje će se tek dogoditi. Svakako, ova dva romana mogu se čitati i odvojeno, ali su napisani tako da se čitaju zajedno. Ako ništa drugo, povezuje ih zajednički naslov, a i to što su među koricama iste knjige i što je pisac tako htio.

Kažete da je "Kratak roman o ljubavi" pisan u jidiš pripovjedačkoj tradiciji. Možete li nam to pojasniti?
- Znate, nije dovoljno imati priču, jednako je važno kako ćete je ispričati. Na ovaj ili onaj način svi mi učimo i od svojih prethodnika. U hasidskim pripovijetkama i književnosti pisanoj na jidišu našao sam obilje motiva meni bliskih, ali me je posebno fascinirala pripovjedačka tehnika tih pripovjedača. Često se primjenjuje postupak "priča u priči" što znači da se iz jedne priče prije nego što je dovršena ulazi u drugu, treću priču, pa se onda vraća prvoj i tako se i jednostavne teme usložavaju, multipliciraju, dobijaju draž borhesovskih lavirinata kroz koje se provlače najrazličitije ljudske sudbine. Slična tehnika primijenjena je i u "pikarskom romanu", romanu putovanja. To je, dakle, oblik pripovijedanja koji je za mene inspirativan. "Kratak roman o ljubavi" omaž je hasidskoj i jidiš tradiciji i dobri poznavaoci te književnosti prepoznaće i neke “lutajuće motive” iz Singerovih priča ili čuvene drame “Dibuk” An-skog. Jedna od ličnosti iz “Kratkog romana o ljubavi” nješavski cadik reb Meleh, “pozajmljen” je iz jedne pripovijesti Izraela Jošue Singera, starijeg brata Isaka Singera kao i opis okruženja u kojem živi. Tako sam i direktno želio da ukažem na tu tradiciju i da uspostavim određenu književnu vezu. Šire gledano, jidiš književnost je posredno i neposredno uticala na brojne srednjeevropske pisce, od Kafke do Kanetija a u novije vrijeme na američku književnost. Spomenuću samo imena Beloua, Doktorova, Malamuda.

U “Kratakom romanu o ljubavi” oniričkom dajete poseban značaj. Zašto?
To je, jednostavno, način na koji razmišljam i pišem. Ili drugačije rečeno moj izbor po srodnosti. Već sam o tome i ranije govorio ali nije naodmet da ponovim kako je povodom moje prve zbirke priča “Bunar u tamnoj šumi” daleke 1964. godine jedan poznati hrvatski kritičar u zagrebačkom “Telegramu” napisao da je mladi pisac pod uticajem oniričke i kabalističke literature. Ja tada zaista pojma nijesam imao ni šta je “onirička” ni šta je “kabalistička” literatura ali sam potom svoje interesovanje i pažnju usmjerio u tom pravcu što mi je pomoglo da određenije i čvršće izgradim svoj književni stil i omeđim svoje teme. Mislim da sam imao sreće što je ovaj kritičar, rado spominjem njegovo ime, Branimir Donat, a da toga nije bio svjestan, meni samom otkrio put kojim ću se ubuduće kretati.

Jakov, junak “Kratkog romana o ljubavi” luta Istočnom Evropom do Zemuna da bi se sjedinio sa svojom vjerenicom u obredu posmrtnog vjenčanja. Koje je značenje tog čina?
Vidite, ja ne razmišljam o značenju. Ili da kažem drugačije: značenje je u samom pripovijedanju. Ono što sam želio jeste da ispričam priču koja će djelovati uvjerljivo, zanimljivo i istinito, uprkos tome što unekoliko odstupa od stvarnosti, bar od ove svima nama poznate stvarnosti, preciznije od one iskustvene stvarnosti u kojoj svi živimo. Ali, vjerujem, postoje i neki paralelni svjetovi, možda u našoj imaginaciji, a možda i u nekoj drugoj onostranoj stvarnosti, samo treba pronaći vrata koja u njih vode. Dakle, nema poruke, postoji samo priča.

U okviru “Kratkog romana o ljubavi” nalaze se i dvije priče “Kraljevska palata” i “Prepisivač Tore” koje se mogu čitati kao samostalna cjelina. Koliko su pomenute priče u vezi sa Kabalom?
Dobro, te priče jesu uronjene u jevrejsku mističnu tradiciju, zasnovane su na određenim kabalističkim motivima, no to čini samo okvir tih priča. Pokušavam da postavim nekoliko nivoa priče a čitalac prema svome interesovanju i znanju može da otkriva te različite slojeve. Bio bih veoma zadovoljan ako bi se u svakom novom čitanju otkrivalo nešto novo, u višestrukoj igri književne skrivalice. Primjera radi, Kafkin “Zamak” većina čitalaca doživljava na nivou zagonetne, tajanstvene, metafizičke pripovijesti. Sa druge strane “Zamak” nedvosmisleno ima i jasna značenja kabalističke simbolike. Sama Kabala često je predstavljena kao dvorac, zamak u koji neupućeni ne mogu ući. Eto, i ta mogućnost da se ovo Kafkino djelo može čitati na različite načine sigurno je jedan od njegovih posebnih kvaliteta. Prepustimo svakom čitaocu da sam odabere način na koji će čitati.

Erik Vajs je autistični dječak iz “Kratkog romana o umiranju”. Njegov autizam kao da se širi kroz priču i zahvata cijelo društvo. Da li je Vajs metafora za minulu autističnu deceniju?
Opet se vraćamo na priču o metaforama i značenjima. Erik Vajs čiju sudbinu ispisujem u romanu “Kratak roman o umiranju” autističan je od rođenja, on je stranac u jednom stranom svijetu, svijetu kolektiviteta, organizovanog nasilja nemilosrdnog prema bespomoćnoj individui. Naravno, moglo bi se reči da je ustvari društvo autistično. Kada me je nedavno jedan poznanik zamolio za neka objašnjenja, odgovorio sam pola ozbiljno, pola u šali da ne mogu da odgovorim jer knjigu još nijesam pročitao. Kada knjiga postane dostupna čitalaštvu ona se na neki način odvaja od pisca i pisac tu nema više šta da traži, najmanje da govori o tome šta je htio da kaže. Knjiga je ono što sama sobom predstavlja, nezavisno šta će pisac naknadno reći. Andre Žid je to otprilike ovako obrazlagao: “Prije nego što drugima objasnim svoju knjigu, očekujem da je drugi meni objasne. Unaprijed objašnjavati knjigu znači ograničavati joj smisao jer možda smo rekli i više od onoga što smo htjeli reći.” Istina je u tome da su pisanje i čitanje međusobno itekako povezani, čitalac na svoj način učestvuje u pisanju ili, ako hoćete, dopisivanju knjige.

Vremenski okvir drugog dijela romana obuhvata godine 1933, 1945 i 1993. Godine koje su obiljležile istoriju Evrope minulog stoljeća. Po čemu su ove godine značajne za Vaše junake?
To su godine značajne za sudbinu čitavih naroda, ali i pojedinaca. Godina 1933. je godina dolaska na vlast Adolfa Hitlera, 1945. pobjede saveznika nad fašizmom i nacizmom, godina kraja Drugog svjetskog rata, a 1993. obilježava raspad Jugoslavije u krvavom međuetničkom ratu. Takvi krupni, epohalni istorijski događaji utiskuju biljeg na svačiji život. U žrvnju istorije nestaju stari i stvaraju se novi odnosi, a te istorijske nepogode mijenjaju sliku svjeta a i život svakog ljudskog bića ponaosob. To su van svake sumnje dramatični prelomni trenuci, periodi kada se događaju preokreti i na ličnom i na opštem planu, veoma jasni znaci u vremenu.

Poznati ste kao oštar kritičar naših savremenih (ne)prilika. Međutim Vaš roman “San o ljubavi i smrti” je oslobođen tog balasta dnevne kritike. Iz kojih razloga?
Svakako postoji velika razlika između direktne angažovanosti, kritike savremenih događaja u nekom dnevno političkom ili esejističkom tekstu od prikazivanja savremenosti u nekom umjetničkom djelu. Kada ste “dnevno angažovani” vi se bavite i mnogim pojavama koje imaju efemeran značaj. U umjetničkom djelu pokušavate da dublje zaronite u neke egzistencijalne probleme, da potražite neku konstantu ljudskih odnosa, da otkrijete korijene ljudske tragedije. Pripovjedački pristup omogućava dublju, trajniju i esencijalniju kritiku raznih društvenih izopačenosti i nepodopština, sveobuhvatnije i složenije nego što se to može dnevnom kritikom. Pišući “Kratak roman o umiranju” upravo sam to imao na umu.

Spadate u pisce koji često ne objavljuju knjige. Prije dvanaestak godina je objavljen Vaš posljednji roman. Zašto tolike pauze?
Nema drugog objašnjenja osim da je to moj ritam pisanja. Kod nas je malo, veoma malo pisaca koji žive od pisanja. Možda bih negdje drugdje, u nekoj drugoj sredini gdje bi od pisanja romana i pripovijedaka zavisila i moja ukupna egzistencija i taj ritam bio drugačiji. No, obavljao sam neke druge poslove od kojih se živi. Objavio sam u međuvremenu dvije knjige eseja, pisao za razne novine i časopise, sarađivao na pisanju filmskih scenarija po kojima su napravljeni uspjeli filmovi (Bure baruta, San zimske noći), radio kao profesor sa studentima na Fakultetu dramskih umjetnosti. Dakle, tu prave pauze nije bilo.

SRBIJA JE PONOVO PRED MEĐUNARODNOM IZOLACIJOM

Sedam godina je prošlo od promjene sistema u Srbiji, uočavate li značajnije promjene u političkom, kulturnom i književnom životu Srbije?
Srbija se danas nalazi u jednoj od najvećih kriza u svojoj istoriji. Nema oslobađanja od zabluda, zablude se samo umnožavaju. Ponovo smo pred međunarodnom izolacijom koju ovoga puta sami sebi namećemo. Srbija postaje zemlja bez budućnosti, bez perspektive, okovana predrasudama, mitovima, zarobljena u svojoj paranoji. Ako smo nekada spas vidjeli u oslobađanju od jedne licemjerne i autoritativne vlasti, sada se uvjeravamo da je po svemu sudeći, u većoj ili manjoj mjeri, svaka vlast takva po definiciji. Umjesto jedne partijske države dobili smo više partijskih država u jednoj. Pojedinačni interesi su uzdignuti visoko iznad opštih. Na đubrištu ideja o solidarnosti i pravdi za sve, niču pokreti i organizacije koje se diče ili svojim klerikalnim fundamentalizmom, ili jasno proklamovanim nacizmom i fašizmom. Izjednačavaju se fašizam i antifašizam, kvazi i pravi patriotizam, licemerje i iskrenost, laž i istina. Nimalo vesela, nimalo utješna slika. Ipak, budućnost se do kraja ne može predvidjeti, ne može se proniknuti u sve ono što ona sobom donosi, tako da uvijek postoji nada, mada ponekad ravna iščekivanju neke vrste čuda, nada u nekakav iznenadan povoljan preokret. Odakle, otkuda, ne znam. U ovom trenutku takav spasonosan preokret ne sagledavam.

NAZAINTERESOVANOST SE LAKO PRETVARA U PRISTAJANJE

Predavač ste na Fakultetu dramskih umjetnosti, na odsjeku za Dramaturgiju. Rijetko Vas pitaju o radu sa studentima. Šta nam možete reći o tom aspektu vaše djelatnosti?
Pored toga što smo zajednički radili na njihovim dramskim tekstovima, prenosio sam i sopstvena iskustva o radu na filmu i televiziji. Uvijek mi je bilo veoma važno da sa studentima uspostavim stalan dijalog o umjetnosti, društvu, politici, o svemu, da se jasno i razložno izjasne o onome šta nam se događa, da u njima probudim kritički duh. Trudio sam se da ih uvjerim kako je dramaturgija totalna disciplina koja podrazumijeva poznavanje mnogih drugih disciplina. Posljednjih godina taj sam dijalog sve teže ili uopšte nisam uspijevao da ostvarim. Možda je u pitanju generacijski jaz, po svemu pripadamo različitim dobima, a možda i odbijanje mladih da razmišljaju i govore o onome u čemu niijesu učestvovali, o jednom vremenu velikih manipulacija, demagogija, korupcije, mržnje i zločina. No, ta nezainteresovanost, ma kakvi joj povodi bili, vrlo lako se pretvara u pristajanje na sve ono loše što neko drugi čini i u vaše ime. Nemogućnost uspostavljanja dijaloga sa novim generacijama studenata veoma me je onespokojavala. Tako da sam nedavno penzionisanje, prestanak svog rada na fakultetu, dočekao sa olakšanjem.

Vujica OGNJENOVIĆ

26.11.08 Književni magazin

Isprve ovaj roman ostavlja utisak prejake intertekstualnosti.
Šta donosi drugo, i svako sledeće, čitanje? David nam nudi polifonu stvarnost koja nije realistički predvidljiva, a ni fantastička u domenu fantastičke književnosti. Nailazimo na double coding i u temi i u formi. U temi je kodirana priča - s jedne strane zaumna a sa druge simbolička, a u formi: roman može odati utisak malog zbornika različitih filozofija, pisan do pola vezano a od pola digresivno i fragmentarno.Kritičari ističu kabalistički misticizam. Sam autor je govoreći o svojim estetičkim izvorima za ovaj roman spomenuo jidiš književnost i hasidske priče. Međutim, to nema presudan uticaj za književno razumevanje jer ’’San o ljubavi i smrti’’ ima svoju osobenu panreligioznost koja ga izdvaja od eventualnih i evidentnih izvora. U prvom delu pratimo život rabinovog sina Jakova. Ime je dobio po starozavetnom Jakovu, koji je posle ’’rvanja sa Bogom’’ dobio ime Izrael (Izrailj). To ime u biblijskoj i univerzalnoj simbolici ima jako mesto. Načini kojima možemo doći do nje su mnogobrojni, a jedan od njih je: Izrael mora svuda da pođe, svuda da stigne, jer ga u svakom kutku sveta čeka po iskra Š’hine. Tako Isak Lurija, veliki učitelj kabale, objašnjava jevrejski galut (dijasporu) a celo njegovo učenje bilo je kao religijski odgovor na progon Jevreja iz Španije u 15.veku. I David uzima Lurijin mit o iskupljenju grehova. To je vrlo važan momenat jer ćemo u drugom delu romana videti kako se taj greh odrazio na istorijske događaje vezane za Jevreje. Tematika jeste jevrejska ali samo nominalno. Tematika koja tretira nadnaravno, mistiku i ludilo, sama po sebi je delikatna jer je tu tanka granica između kiča i književnovrednog. David je prevagao te dve strane i ostavio nam roman koji nas ne ubeđuje u čuda, već ih pripoveda kao sastavni deo uobičajnog življenja. Dok čitamo osećamo duh starovremenog ali ne izrabljenog ili već čitanog. Leksika koju koristi na primer u delu Prepisivač Tore ima zvuk onostranog, utoliko pre što koristi aoriste. Tu nalazimo tipične stilski markirane reči (pošast, čudotvorac, krasnopisac, arhanđel, volšeban, pali anđeli), što zaista podseća na duhovno štivo. Roman počinje citatom o razlikama među svetovima:’’Ispod zemlje se nalazi svet koji je isti kao i nad zemljom (...) Samo jednog tamo nema. Nema visokog neba iz koga bi trebalo da sevaju plamene munje, otkuda bi trebalo da sija sunce..’’ Podtekst ovog odlomka uvodi nas u priču o ovom svetu i njegovim varijetetima, jer taj svet nije monotono homogen već naprotiv, ali je pitanje na koji način ga otkrivamo.’’Zašto je Gospod načinio tako komplikovan svet, u kojem postoji više dimenzija: prošlost, sadašnjost i budućnost’’, pita se rabin. U starohebrejskom jeziku postoji ’večiti prezent’, odnosno nema morfološke razlike među vremenima. Tumači Biblije tvrde da je to simbolička svevremenska dimenzija.Iako autor kaže da roman ima samo priču a ne i poruku, čitaoci će shvatiti gde se krije njegova suptilna pretenzija da nam ipak saopšti nešto što nije tek puko slaganje događaja. Za Davida je dramaturgija jedna totalna disciplina koja podrazumeva poznavanje mnogih drugih. Primećuje se da je i književnost jedna takva, totalna, disciplina, a u njoj se to poznavanje širih okvira naziva intertekstualnost. Ta intertekstualna draž prikazuje se najpre u Kratkom romanu o ljubavi, gde imamo pozivanje na kabalu, i sentenciozne upade koji opet potiču ili iz Zohara (’’Ljubav je jaka kao smrt’’) ili iz univerzalnog shvatanja ljubavi kao mističkog iskustva. Nailazimo i na ontološka pitanja kao što su harmonija u svetu,dokazi o postojanju Boga, estetičke dileme (’’zar ružnoća i zlo nisu takođe od Boga?’’, a uzgred, Leon Jevrejin je u 16. veku mislio baš tako - da je dobro ono što je lepo, a ne obratno kao po platonovskoj etici lepote), refleksije o stvaranju sveta..Davidov junak pominje da su negdašnji talmudisti oprezno koristili jezik, jer se pogreškama u jeziku remeti ravnoteža. Mirjana Novaković u romanu Strah i njegov sluga postavlja sličnu zamku: svet je nastao jezikom i svako izvrtanje ga uništava. Davidov junak konstatuje ravnotežu ali se pita ima li u njoj neke zakonitosti. I Albahari u Pijavicama govori o haosu ’’koji nije lišen reda ali je taj red toliko zamršen da i pored najbolje volje ne možemo da ga shvatimo kao red’’. To je stav koji ne izlazi strogo iz judaizma i nanova nas odvlači na panteističku stranu.. Nataša Polovina citira ‘’smisao nije u onome što je jasno, očito i shvatljivo nego u skrivenom’’, i postavlja pitanje da li nas to pisac poziva da se bavimo onim neočiglednim. Prvi deo knjige ima sakralnu atmosferu: i ekspresivna leksika ali i situacije poput putovanja pod naročitim okolnostima, sa naročitim saputnicima, i napokon -Jakovljevo inicijacijsko venčanje sa mrtvom Rokele. Venčanje je u ovom slučaju neophodno,mitski dug, jer je, kako se kaže, ‘’neostvarena ljubav ravna je strašnom prokletsvu’’. Inače, u kabali obed i seksualni čin predstavljaju gotovo obredne radnje. U drugom delu, Kratkom romanu o umiranju, pred nama je drukčija stvarnost i samim tim - drukčiji jezik. Počinje citatom iz Volterovog Kandida, što je već nagoveštaj ‘profanijeg’. Volter ne ume da smesti zlo u Lajbnicov optimizam i zato je Panglos tako karikiran. No, Kratak roman o umiranju je roman o zlu i baš zato je Volterova sumnja dobrodošla. Pisan je na mahove dokumentarno, ali ta faktografija ima svoju funkciju u književnom. Srećemo autistično dečaka koji je samim tim čudan okolini, neadaptibilan, i koji polifoniju romana doslovice etimološki sprovodi: njegov život praćen je unutarnjim glasom koji ga vodi i koji je posebno bitan u izgradnji ovog lika. Dečak je od malena znao napamet 5 dela, i to: Spinozinu Etiku, Zohar, Knjigu o Jovu, Pesmu nad pesmama i Lekha dodi. Svako od njih je nosilac određene simbolike. Zohar i kabala, Spinoza koji je bio isključen iz jevrejske zajednice kao jeretik, pravednik Jov, Pesma nad pesmama koja je bila diskutabilna da li da se unese u biblijski korpus, i Lekha dodi, pesma koja se peva za Šabat. Dečak se javlja u ich-formi, gde kaže da ne ume izraziti svoje emocije i zato želi da vrišti. To je svakako simbol nečeg višeg od fonetske reakcije. Glas je zatočen u dečaku, ali i on u glasu,i u tome je tragika. Shizofreniju je pisac uneo kao ne toliko medicinski koliko nadčulni motiv. Posmatrati psihičke poremećaje kao još jednu stvarnost čini se da je to jedna od interpretacija. ‘’Ja sam možda glas Boga’’, kaže glas, i time negira da je egzaktno božji, da je uopšte siguran u svoju prirodu. On je možda glas Boga, ali ne mora biti. Demonologija ima svoje ravnopravno mesto. Otac tog autiste vodi razgovore sa doktorom nacistom i u tome nas pisac odvodi do arijevskog i sumanutog. Razgovor u salonu: moral i zakon jačih, vrlo efektni dijalozi. Strah od blizanaca se spominje na jednom mestu, opet ne slučajno,jer to može imati veze sa Mengeleovim eksperimentima – baš na blizancima. Blizanci su u mitu zastrašujući jer su razbili sklad jedinstva.U dečaku,i kasnije mladiću, Eriku Vajsu je jedinstvo razbijeno rascepom ličnosti, tj. Glasom.
Prikazuje se jeza rata činjenicama i knjiškim detaljima, a sve liči na kontrast nauke i okultnog.
Treći rajh je bio obeležen naučnom namerom stvaranja idealne nacije, a naučni argument je glasio: Jevreji su krivi jer vazda prisutni. Postojao je i izum za merenje pisustva Jevreja. Postoji dokument Organizacija Ministarstva kulture III Rajha a Ministarstvo nauke je implicitno bio sam Vermaht?
Epizoda Brod ludaka dolazi kao ilustracija celog drugog romana. Duševni bolesnici na brodu, i lucidno pitanje ‘’šta su oni, nenormalni, mogli da znaju o odnosima u svetu normalnih, o ratovima...?’’ Bogojavljenska noć, Erik- padavičar kao iz biblijskih parabola, požar na brodu, molitve, to je situacija u kojoj je došao kraj romanu, ali ono što nije završeno jeste taj drugačiji svet, jer Erikov Glas je ostao kao izdvojeni junak.
Ovaj roman je svojom kontemplativnom dinamikom započeo razgovor sa čitaocem. Događaji se nadovezuju i dopunjavaju međusobno. Ratno stradanje prikazuje više fenomen zla i metafizički greh, nego rat. Ovo nije parapsihološki roman jer ne daje odgovore, samo pregršt potpitanja o onome što se pod stvarnošću podrazumeva. Davidova kombinatorika liči na Peljevina, u smislu njegovog mešanja humanističkih oblasti i književnog pristupa, i ne dozvoljava jednosmerno tumačenje. Istorija i religija, obično i neobično, mnogo krajeva umesto jednog, i napokon –kao što kaže kabala- ‘’Tu gde stojiš, tu su i svi svetovi’’.
Sofija Zivkovic

09.06.08 Vijesti

„San o ljubavi i smrti“, novi roman Filipa Davida nedavno je štampan i u Hrvatskoj, u izdanju „Frakture“ (urednik Seid Serdarević). Roman je predstavljen na minulom zagrebačkom Sajmu knjiga, a već su objavljene brojne recenzije u vodećoj hrvatskoj štampi („Jutarnji list“, „Novi list“, „Slobodna Dalmacija“) iz pera poznatih književnih kritičara.
„San o ljubavi i smrti“ je, kako stoji u uredničkoj bilješci „Frakturinog“ izdanja, „magična knjiga, diptih sastavljen od „Kratkog romana o ljubavi“ i „Kratkog romana o umiranju“. „Kratak roman o ljubavi“ govori o mladome židovskom učenjaku Jakovu kojega u snovima opčinjava djevojka, njegova savršena druga polovica, te on tragajući za njom kroz svjetove živih i mrtvih, prolazi krajolicima istočne Evrope, družeći se s ljudima i demonima, da bi se na koncu sjedinio s njom u tajanstvenom obredu posmrtnog vjenčanja. „Kratak roman o umiranju“ prati čudesnu i čudnovatu sudbinu autista Erika Vajsa rođenog 31. listopada 1933, koji biva zatvoren u nacističku ustanovu za proučavanje paranormalnih fenomena, nakon rata završava u ludnici i naposljetku 1993. na metaforičnom i stvarnom brodu luđaka. U oba kratka romana zrcale se i prepleću religijsko, mistično, onostrano, filozofsko i povijesno iskustvo, a fantastično i realno prožimaju se na sasvim nov način. Magijska snaga Davidovih rečenica, istodobno jednostavnih i natopljenih erudicijom, s mnogo simbolike govori o najvećim pitanjima čovjekova postojanja, ljubavi i smrti“, zaključuje se u uredničkoj bilješci uz riječi da je Filip David „na malo stranica i bez velikih riječi ostvario antologijski roman.“
Ana Jerković u „Slobodnoj Dalmaciji“ povodom Davidovog romana je napisala da su fenomeni erosa i tanatosa aktuelni u romanu “San o ljubavi i smrti”, i da ova knjiga: „tretira ljubav na filozofski način, onu pravu iskonsku ljubav koja nije površna, kratkoročna i nagonska. Filip David u prvom dijelu svojeg diptiha pokazuje razumijevanje i upućenost u zakonitosti i mistično značenje otkrivanja ljubavi prema osobi koja potiče ljubav prema svim ostalim bićima, ljudima, prirodi i Bogu.“U recenziji objavljenoj u „Novom listu“, koju je napisao Zdravko Zima, navodi se da je i filozof Oto Vajninger, naginjao izričitom dualizmu, objašnjavajući da se jedan dio ljudskog bića sastoji od božanstva, a drugi od haosa, te da su Jevreji duboko obilježeni dvojnošću.
„Ako bi“, navodi Zima, „karakter Davidovih proza trebalo ilustrirati s dvije riječi, bile bi to san i sjena. Dakako, pri tome se ne misli na rekreativnu funkciju sna nego na san kao posrednik simbola: proročanskih, šamanskih, telepatskih, vizionarskih i drugih. U mnogim tradicijama i kulturama sjena je druga priroda bića, a svijet Davidove književnosti ponaprije se doima kao svijet sjena ili u krajnjem slučaju kao kraljevstvo živih koje se obrće u pandemonij mrtvih.... Lavirajući tankom i delikatnom granicom na kojoj se dodiruju dokumentarnost i fikcionalnost, snaga činjenica i punina mašte, David je stvorio prozu koja je nadmoćna recentnim blockbusterskim vjetrovima upravo u mjeri u kojoj je od njih neopozivo odustala.“
Podsjetimo, roman “San o ljubavi i smrti” objavljen je prošle jeseni u izdanju “Lagune” i bio je u Srbiji u više anketa proglašen za knjigu godine, a mnogi su prije proglašenja dobitnika Ninove nagrade u Davidovom romanu vidjeli glavnog favorita. Međutim, Davidovom romanu “San o ljubavi i smrti” bio je onemogućen izbor među pet romana u uži izbor za Ninovu nagradu i mimo dotadašnje prakse i pravila u uži izbor su izdvojena samo četiri, umjesto pet romana. Ovakva odluka primljena kao svojevrstan skandal, pa je tako na konferenciji za štampu povodom dodjele Ninove nagrade profesor i kritičar Ljubiša Jeremić postavio pred svima pitanje kako je moguće da najbolja knjiga godine nije ušla ni u uži izbor. U više od pola vijeka dugoj tradiciji dodjele Ninove nagrade, nije bilo slučaja da se laureati osvrću na svoje konkurente. Dragan Velikić, koji je tu nagradu dobio za „Ruski prozor“, na dodjeli nagrade je rekao da je roman „San o ljubavi i smrti“ Filipa Davida zaslužio to priznanje. Predsjednik žirija za dodjelu Ninove nagrade, Milan Vlajčić je rekao kako Davidova knjiga „može da stane uz bok najboljim knjigama Danila Kiša" i da Velikićev i Davidov roman “nadilaze sve ono što je u posljednjih petnaestak godina bilo ukrašeno Ninovim odličjem”.

V. OGNJENOVIĆ

17.04.08 Vreme

piše: Teofil Pančić
Jedna starica prošaputa: "Mi smo rat izgubili kada nam tako umiru deca. Daj bože da je zadnji stradao. Ali, naopako, nije." Otac žrtve naglas zaplaka. "Postaviću sinu spomenik, samo ne znam šta da na njemu napišem." Invalid pokuša da ga uteši: "Šta ćeš, stari. Rodili smo se u pogrešno vreme." Otac podigne glavu, u očima mu suze. "Nije vreme pogrešno, nego ljudi."
Za pisce koji pišu malo, ali dobro, obično se kaže da "pišu samo kada imaju šta da kažu". Tja, ne zvuči li ovo kao nenamerna uvreda? Nekako ispada da takav pisac zapravo baš i nema ništa posebno da kaže, čim mu se takva potreba ukazuje tako retko... U stvarnosti, je reč o nečemu sasvim drugome: pitanje "količine" i "učestalosti" naprosto je stvar individualnog spisateljskog naboja i temperamenta, i otuda je vrednosno sasvim neutralno.
Siguran sam da bi Filip David "imao šta da kaže" i tokom ovog svog dvanaestogodišnjeg književnog intermeca, no razlog tome što je toliko vremena proteklo između dveju njegovih proznih knjiga naprosto je fakat da je takav, maksimalno proređen kreativni ritam adekvatan njegovom načinu i književnom senzibilitetu, i to ne treba ni mistifikovati ni nipodaštavati.
Knjiga San o ljubavi i smrti zapravo je celina oštro presečena nadvoje, kaogod LP ploča sa A i B stranom: Kratak roman o ljubavi može se shvatiti kao svojevrsni istorijski "prolog" Kratkom romanu o umiranju, uronjenom u strahote dvadesetog veka; međutim, neće pogrešiti ni onaj ko kaže da se druga, "B" celina može shvatiti kao appendix prve, kao svojevrstan rasplet, kao ovaploćenje zlogukog proročanstva kojim se okončava prva. U celosti, dakle, San o ljubavi i smrti funkcioniše kao uistinu srećan spoj dva naizgled sasvim nepovezana dela; ovo ume da se pokaže kao zamorna spisateljska proizvoljnost kojom se od dve novele na silu pravi roman, i moram priznati da sam se pribojavao da je to i ovde slučaj. Na sreću, Filipu je Davidu uspelo ono što inače nije nimalo lako: da bezbrojnim finim i suptilnim nitima, na jednom nivou višem i "sudbinskijem" od fabularnog, ove dve naizgled nezavisne celine uobliči u dojmljivi amalgam, da ih "pusti" se fino i precizno prožmu tako da se u čitalačkoj svesti teško više mogu razdvojiti.
Glavni je junak Kratkog romana o ljubavi Jakov, učeni sin rabina Davida Kaminera, mladić koji se u nekoj ne sasvim precizno lociranoj epohi (cca osamnaesti vek) potuca širokim prostorima Austrougarske carevine, od Poljske i Galicije preko dobrog dela srednje Evrope sve do "pograničnog grada Zemlina", u kojem će – dok sa druge strane reke i porozne granice nadire kuga – se susresti sa svojom Sudbinom, i u kojem će ostaviti svoje kosti, neshvaćen, čak prezren od Niščih... Zapravo, ne: pravi Jakovljev susret sa sudbinom odigrao se znatno ranije, u snu u kojem se zaljubio u nepoznatu mladu ženu, za kojom je krenuo tragati kao za jedinom stvarnom nedostajućom polovinom sopstvene ličnosti, i koju će, gle, naći i, ugledati; ali, Rokele, reb Melehova kći, za života jurodiva zarad slične potrage, dve godine već je mrtva. Tu, na tom mestu, gde bi cinična i nepopravljivo postmoderna pop-kultura današnjice napravila nekakav serijal o zombijima ili nešto slično, Filip David, unekoliko inspirisan starim hasidskim pričama, ali i literaturom braće Singer, ispisuje lirski, onirični romančić o ljubavi kao vrhunaravnom principu, koji jedini ima moć "šetanja" kroz svetove. Jakov će, ne bi li zadobio ruku reb Melehove kćeri, krenuti u daleki podunavski Zemlin sa pismom koje je zdvojni otac uputio osobito glasovitome rabinu, da ovaj prizove Sud istine, onaj koji obavezuje i žive i mrtve, i presudi: može li dati svoju mrtvu kćer živome proscu – to jest, ako je ona mrtva i ako je on živ, i ako to u ovome slučaju nešto uistinu znači? I presuda će stići, i biće pravedna, mada će za Jakovljev zemaljski život stići kasno. Zemlinski će rabin naposletku reći: "Ajaoj nama. Nismo prepoznali pravednika. Otišao je sa ovoga sveta, a nismo ga prepoznali. Pravednici su temelj sveta. Kada ode neki od pravednika, svet izlazi iz ravnoteže. A to znači da možemo očekivati velike nesreće i stradanja, katastrofe mnogo veće od onih koje nam se sada događaju".
Kratak roman o umiranju jeste, dakako, dostojna slika ispunjenja rabinovog predskazanja. Njegov je glavni protagonista Erik Vajs, dete autistično, a istovremeno obdareno posebnim moćima, rođeno u Banatu one godine kada je Demon zavladao Berlinom i celom Nemačkom, sa namerom da spali sve što mu se suprotstavi, ali i sve što mu se naprosto ne dopada. Njegova će ga posebnost otrgnuti i od najbližih, ali će zato privući pažnju nacističke demonske mašinerije, opsednute i nadljudskim i podljudskim, alergične samo na ljudsko... Ideologija koja snažno odbacuje Drugačije i namenjuje mu istrebljenje, istovremeno je Drugačijim, zaumnim, oniričnim i mističnim i fascinirana, pokušavajući da ovlada njime, da ga upregne za svoje ciljeve. Erik će Vajs biti jedan od onih nad kojima će Ludi Naučnik (gle, još jedan potencijalno popkulturni lik!) sprovoditi svoje eksperimente; za razliku od mnogih, on će to preživeti. Ali se ciklus nesreća tu neće okončati, jer spasa neće biti ni u novoj "oslobodilačkoj" državi i ideologiji, ni u sebičnoj Crkvi, i sav će taj nesortirani istorijski bagaž nekako neumitno dovesti do kataklizme konca dvadesetog veka: Erika Vajsa na koncu zatičemo na jednom apokaliptičnom balkanskom "brodu ludaka" iz 1993, i njegov će se život zaokružiti u epicentru jedne nove omraze i nove pomame.
A onaj otac dobro kaže: "nije vreme pogrešno, nego ljudi". Sve drugo su tek izgovori. Filipu Davidu izgovori za ovaj roman nisu potrebni: ovo je knjiga čestito "starinskog" etičkog senzibiliteta, ispisana nesumnjivo modernim načinom i tempom. Ako do nove treba da prođe još dvanaest godina, čekaćemo.

11.04.08 NIN

Dve činjenice presudno utiču na čitanje i razumevanje novog, dvanaest godina čekanog proznog ostvarenja Filipa Davida. To je, najpre, njegova zagledanost u onostrano i čulima nedostupno, a onda i svojevrsna “dvostrukost”, odnosno formalna, ali i ne samo formalna, “kišlovskijevska” razdeljenost na “Kratak roman o ljubavi” i “Kratak roman o umiranju” kao komplementarne strane iste, objedinjujuće zamisli, nagoveštene zajedničkim naslovom knjige.
Pa u kakvoj su vezi kratki romani o Jakovu Kamineru i Eriku Vajsu, tj. starovremenski intonirana, romantična pripovest o nahočetu koje se zaljubljuje u mrtvu devojku iz sna, i ona znatno oporija, o autističnom dečaku posebnih mentalnih sposobnosti koji svojim životom na čudan način premošćuje vreme od pojave nacionalsocijalizma do balkanskih ratova našeg doba? Sasvim je moguće da najkraći i najjednostavniji odgovor na ovo pitanje nudi već početni deo prvog romana u kojem jedan od junaka dokona o “snu koji se naziva život”, prizivajući time, a u dosluhu s naslovnom sugestijom knjige, onu jednako drevnu i savremenu viziju ljudskog postojanja kao fenomena metafizičkog “duplog dna” bez konačnih i nedvosmislenih spoznaja. A ako se život zaista vidi kao san ili opsena, onda, naravno, posebnu težinu mora imati i misao o tome da je svaki čovek onda zapravo tek “delić yinovske iluzije koja se... umnožava do u beskonačnost”.
Prikazujući, međutim, svoje glavne junake, Jakova i Erika, kao neprepoznatog pravednika i u izvesnom smislu povlašćenog, ali žrtvovanog jurodivog, pisac Sna o ljubavi i smrti naznačio je, čini se, u isti mah i obrise jedne dalekosežne, moralno zasnovane slike sveta koja nadilazi izvorni, tradicijski varirani koncept metafizičkog agnosticizma i upućuje na neku vrstu parabolične naporednosti između dveju pripovesti i onoga što bi one trabalo da znače čitaocu u polju etičkih predstava. Čitana u tom ključu, dva kratka romana unutar korica ove knjige tvore zapravo paradigmatična “poglavlja” iste, pesimistički opominjuće priče, pri čemu bi “Kratak roman o ljubavi” trebalo da predstavlja svojevrsni primer onog početnog “izokretanja” i kvarenja sveta zahvaljujući kojemu “zlo počinjeno na zemlji utiskuje svoj beleg na duh sveta”, a “Kratak roman o umiranju” istorijski ilustrativan primer (1933–1945–1993) nezaustavljivog izlivanja toga zla koje svoj tamni vrhunac dostiže u završnoj alegoriji “broda ludaka” kao apokaliptične arke koja odabrane “vojnike armije mrtvih” može da odnese još samo s onu stranu yinovske iluzije zvane život.
Prepuštajući se simetrijskim čarima parabole i alegorije, kao i ceo niz naših savremenih proznih pisaca koji, stiče se utisak, na taj način pokušavaju da unesu makar poredak razumevanja u aktuelni metež, Filip David se verovatno najuočljivije oslanja na jevrejsku, osobito judaističku tradiciju, skoro ravnopravno crpeći simbole i motive iz Tore i Kabale, ali ne samo iz njih, nego, recimo, i iz hasidističkih predanja, stvarajući na taj način gustu mrežu aluzija, pastiša, preinačenih ili prividnih citata. Isto tako, u svom drugom, istoriografski konkretizovanom delu Davidov pripovedni diptih bezmalo očekivano zahvata i veliku traumu holokausta, ali je, kao i pomenuti set konfesionalno određenih tematskih jedinica i sklopova, nadograđuje uvođenjem drugih tradicija, odnosno njihovih pripovedno oživotvorenih nosilaca i predstava.
Posmatrana u tom svetlu, i pomenuta bolna tema istrebljenja Jevreja, ili pak njihovog pokrštavanja (epizoda s parohom i napuštenom decom), pojavljuje se kao zlokobna ali zakonomerna posledica razvoja iste one unutrašnje logike kojoj je u imaginativnoj rekonstrukciji ove knjige podložna cela nepisana i pisana povest, kontrastivno sažeta u životnim sudbinama nesvakidašnjih junaka koji imaju hebrejsko poreklo, ali su zapravo široko raspoznatljive figure “zarobljene u klopci svoje uobrazilje” i utoliko više nezaštićene i izložene sveobuhvatno prikazanoj stihiji sveukupnog civilizacijskog izvitoperavanja.
Stoga bi San o ljubavi i smrti, uprkos posebnom kulturološko-tradicijskom ruhu, možda naposletku ipak valjalo čitati kao neohumanistički inspirisanu, dakle u krajnjoj liniji univerzalnu priču nepoverenja u istoriju kao ljudsku tvorevinu, ali zato poverenja u lepotu kao čovekovu trajnu fascinaciju i čežnju. Od mogućnosti saživljavanja sa ovakvim gledanjem na svet, koji nova knjiga Filipa Davida nudi i u izvesnom smislu zahteva, umnogome zavisi i krajnji utisak o njoj.


Tihomir Brajović

13.02.08 Polja

Dvanaest godina nakon objavljivanja romana Hodočasnici neba i zemlje, novi roman Filipa Davida – San o ljubavi i smrti – dočekan je s nestrpljenjem, kao jedan od najvažnijih književnih događaja godine. Već prve stranice ovog romana, sastavljenog iz dve celine – Kratkog romana o ljubavi i Kratkog romana o umiranju, otkrivaju da Filip David nije napustio prostore fantastičnog, čudesnog i oniričkog, koji u njegovoj prozi nikada (pa ni u ovoj knjizi) nisu u funkciji oneobičavanja svakodnevnih i običnih stvari (kao što je to slučaj, recimo, kod Zorana Živkovića), nego pre služe premošćavanju jaza između prošlosti i budućnosti, između saznatljivog i nesaznatljivog. A kada se traga za duhovnim centrom gravitacije, svaki jaz je dubok.
U vremenu kada čovek više ne razmišlja u simbolima (jer danas živimo u sasvim drugačijim „šumama“), najčešći način predstavljanja jednog književnog dela kao višeslojnog i višeznačnog jeste identifikovanje i markiranje religioznih ideja, motiva i simbola utkanih u tkivo teksta. U slučaju romana San o ljubavi i smrti ovo bi, verovatno, bilo najjednostavnije rešenje, pogotovo ako se ima u vidu prethodno Davidovo interesovanje za religiozne (kabalističke, gnostičke, hrišćanske...) motive.
Ipak, čitalac ne mora biti naročito upućen u tajna učenja drevnih Hebreja da bi ustanovio kako Kratak roman o ljubavi počiva na osnovnoj kabalističkoj ideji – ideji o dvojnosti – koja čitav univerzum objašnjava sjedinjavanjem dve suprotnosti, muške i ženske sfere. Shodno tome, u ovoj priči o Jakovu i Rokele, misao o ljubavi artikuliše se u koordinatama kabalističkog učenja o sferi ljubavi, kao jednoj od deset sfera, ali zapravo, prvoj koju može spoznati ljudski um. Stoga piščeva propratna objašnjenja i elaboriranja nekih glavnih načela jevrejskog religioznog učenja, kojima se, takoreći, dešifruje osnovna ideja romana (i to baš ona za koju se na početku čini da će po svaku cenu ostati šifrovana), pomalo opterećuju pripovedanje o tragalačkom putovanju mladog Jakova, koje po svemu predstavlja mitsku avanturu ispričanu u tradiciji pikarskog romana. Nesumnjiva pripovedačka veština, brzo smenjivanje epizoda i česta promena pripovednih obrazaca, lako će zamaskirati piščevo „nepoverenje“ prema sposobnosti simboličkog mišljenja svog čitaoca, ukidajući mu mogućnost da nešto pročita između redova.
Tako nas, na primer, Kraljevska palata, jedna od dve priče inkorporirane u Kratak roman o ljubavi, u svakom slučaju značajna za kompoziciono sagledavanje romana u celini, mora uveriti da pisac nema nameru da išta prepusti slučaju. Pripovedajući o „kraljevskoj palati“, mestu „gde su sadržana sva kabalistička znanja i gde su pohranjene neke od najvećih tajni“, Davidov junak Tobijas Hercl kao da priča o ovom romanu: [...] treba znati da se u takvom prividnom odsustvu svakog smisla sakriva u stvari pravi i potpuni smisao. Jer smisao nije u onome što je jasno, očito i shvatljivo nego u zagonetnom i skrivenom.
Da li nam to pisac preporučuje da se, čitajući njegov roman, bavimo onim što nije očigledno? Pa, zašto da ne? Ili, volterovski rečeno: „Ah, najtajanstveniji od svih svetova, gde si?“
Spajanje, pretapanje i prelivanje različitih svetova (stvarnog i nestvarnog, vidljivog i nevidljivog, razumljivog i nerazumljivog, ozbiljnog i neozbiljnog), nagovešteno već samim naslovom knjige, u kompozicionom smislu ostvareno je kroz svojevrsnu simetriju između odgovarajućih likova, motiva i događaja u prvom i drugom delu romana. Za čitaoca ne predstavlja posebnu zagonetku ni ideja o ljubavi kao sponi koja vezuje te različite svetove („dušu sa telom, muškarca sa ženom, život sa smrću“), budući da mu pisac sa svojim objašnjenjima i tu velikodušno priskače u pomoć.
Pa ipak, ako se složimo da put do suštine uvek vodi preko jedne ključne reči, neka za potrebe ovog putovanja ka smislu ta reč bude „granica“.
„Granica“ se spontano nameće kao zajednički imenitelj za sve nivoe i slojeve značenja romana: Jakovljevo putovanje u potrazi za umrlom Rokele, s kojom namerava da se venča na „onom svetu“, inicijacijski je čin, kao, uostalom, i sama svadba; Galicija, u kojoj se dešava radnja Kratkog romana o ljubavi, bila je granično područje tokom čitavog svog postojanja; brod na kojem će se 1993. godine naći glavni junak Kratkog romana o smrti, ukazuje na ideju o prostoru i vremenu bez uporišta. Dekompozicija prostora i vremena, negiranje utvrđenog poretka u univerzumu i nemogućnost spoznaje granica između ljudskog i demonskog, imaju, dakako, svoje obrazloženje u večnim istinama zapisanim u Tori i Talmudu, što Filip David ne propušta da istakne.
Pripovedačka strategija zasnovana na eksperimentisanju formom, a ostvarena u pekićevskom maniru kombinovanja različitih vidova citatnosti (moto, pravi i lažni citati, parafraze...), u ovom romanu zanimljiva je kao vid uspostavljanja relacija sa književnim uzorima, pre svega sa onima koje pisac pronalazi u jidiš tradiciji. U Kratkom romanu o ljubavi posebno je interesantno Davidovo eksplicitno vezivanje za roman Izraela Jošue Singera Josje Telac. Citiranjem jednog odlomka iz Singerovog romana, s jedne strane, stvara se privid dokumentarnosti (opisujući hasidsku zajednicu, David se poziva na Singera kao na pisca „čije je svedočenje pouzdano“, navodeći čitav pasus iz romana Josje Telac); s druge strane, ovaj citat predstavlja samo signal koji otkriva da je svet Davidovog romana, zapravo, nastao u rukavcima priče Izraela Jošue Singera, a da su njegovi junaci izronili iz atmosfere Singerovog romana, ili su čak iz njega pozajmljeni, kao što je to slučaj sa likom reb Meleha. Stvaranjem fuzije u kojoj se likovi iz ova dva romana mešaju, relativizuje se ideja o koherentnosti i konačnosti sveta jednog književnog dela, pa su ličnosti iz ovih romana, čak i kao književni junaci i činioci jednog književnog teksta – na granici svetova.
Dok radnja Kratkog romana o ljubavi u osnovi počiva na religioznim motivima, drugi deo romana prednost daje istoriji: u Kratkom romanu o umiranju događaji se precizno datiraju, nedvosmisleno upućujući na značajne datume XX stoleća. Među junacima ovog kratkog romana ima i istorijskih ličnosti (jedan od njih je, recimo, Edmund Foster, čuveni nemački psiholog za koga se smatra da je „stvorio“ Adolfa Hitlera). „Istorija“ je, prema tome, samo jedan od svetova, svet za sebe, koji nema nikakve veze sa „stvarnošću“.
A u Kratkom romanu o umiranju „stvarnost“ bi bila (nesrećna?) sudbina Erika Vajsa, autističnog dečaka iz malog banatskog mesta, koji je tokom Drugog svetskog rata zloupotrebljavan u nacističkim eksperimentima. „Istorija“ se ovde potpuno odvaja od „stvarnosti“ kada postane jasno da i priča o Eriku Vajsu ima svoju pozadinu. Za razumevanje ovog kratkog romana, naime, ne može biti irelevantna činjenica da je ime njegovog glavnog junaka – Erik Vajs – takođe i pravo ime čuvenog mađioničara (i špijuna, kako će „istorija“ kasnije utvrditi) Harija Hudinija, mađarskog Jevrejina, koji je pod pseudonimom živeo u Americi. Na tu vezu direktno upućuje epizoda u kojoj se Erik Vajs, kao dečak, sreće sa mađioničarem Danteom (pravo ime u romanu mu je Hari), u trenutku koji će se ispostaviti kao jedan od ključnih u Erikovom životu. Mnogo godina kasnije, kada dospe na brod koji prevozi ratne izbeglice i raspuštene duševne bolesnike, neko iz podivljale mase Erika će nazvati „špijunčinom“. Erik Vajs rođen je 31. oktobra 1933. godine, što može biti važno zato što je iste godine Adolf Hitler došao na vlast, ili zato što je 31. oktobra (samo 1926. godine) umro Hari Hudini.
Premda zasnovan na pretpostavci o „istoriji“ kao o jednom sasvim nepouzdanom svetu (koji je za čoveka neshvatljiv, uprkos tome što ga je, na neki način, sam stvorio), Kratak roman o umiranju nije bez religioznih aluzija. Roman zatvara poglavlje Brod ludaka, čija se radnja dešava 1993. godine, na Bogojavljenje. Verovanje vezano za hrišćanski praznik koji slavi manifestaciju Boga na ovom svetu, na „brodu ludaka“ „preformulisano“ je u skeč u režiji opšteg ludila i histerije. U tom skeču autistični Erik Vajs odjednom simbolički zamenjuje figuru Isusa Hrista, a trojica zlobnih šaljivdžija Svetu trojicu. Tako kolektivno ludilo stavlja pod znak pitanja dve najveće potvrde epifanije za koje hrišćanstvo zna.
„Brod ludaka“, motiv vezan za legende o brodovima kojima su se u srednjem veku gradovi oslobađali bolesnih i ludih, u Snu o ljubavi i smrti jedna je od metafora preko kojih Filip David problematizuje odnos pojedinca i društva, individualnosti i kolektiviteta, ali i pitanje ludosti kao inicijacijske mudrosti. Stari, dobri način da se postavi uvek aktuelno (nikad aktuelnije) pitanje: „Ko je tu lud i autističan?“
Na kraju, okvir ovog romana je san, što nas, prirodno, vraća na ono Ničeovo (pa kasnije i Jungovo) stanovište da u snovima prolazimo kroz celokupnu misao dosadašnjeg čovečanstva. U tom smislu, San o ljubavi i smrti Filipa Davida predstavlja hrabar (a ponegde čak i uspeo) pokušaj da se, kroz potragu za drugim, paralelnim svetovima, otkrije nešto i o dinamici psihe.
Ništa, naravno, nije jednostavno kada se radi o arhetipima, i Filip David to zna. Nema sumnje da pisac, morfološki gledano, „drži konce u rukama“ (jer u ovom romanu „sve ima svoje zašto“), gotovo u potpunosti uspevajući da formu romana učini analognom ideji o paralelnim i skrivenim svetovima. No, u težnji da čitaoca učini što aktivnijim, i u svakom trenutku spremnim da odgoneta zagonetno, piscu se potkrade i poneka „tajna“ koja je samoj sebi svrha. Matematičkim rečnikom govoreći, Filip David je Snom o ljubavi i smrti potvrdio da zna da sastavlja jednačine, ali ovde, izgleda, ima viška promenljivih.
To ne znači da uloga „tumača snova“, u koju se čitalac uživljava čitajući ovaj roman, ne pruža izvesno zadovoljstvo, pogotovo kada je u pitanju Kratak roman o umiranju. Naprotiv. Ali, svet jednog književnog dela tajanstven je po sebi. Svet ovog romana, čini se, u pojedinim segmentima pretenduje da bude „najtajanstveniji od svih svetova“, i to je njegovo pravo. Samo, nije sve što je tajno i zagonetno istovremeno i duboko.

Nataša Polovina

15.12.07 Politika

Povodom izlaska iz štampe novog romana „San o ljubavi i smrti“, autor Filip David je, između ostalog, izjavio i da se danas ne može pisati onako kako se pisalo sedamdesetih, kada je on počinjao, kao ni onako kako se pisalo pre raspada Jugoslavije.
Uz mogući zaključak da bi na početku trećeg milenijuma dakle trebalo pronaći novi književni izraz, pomenuta vest mogla bi ponekoga asocirati i na onu staru ali zanimljivu, sasvim je moguće i izmišljenu, anegdotu. Sada već davnih godina, na jednom kongresu pisaca, Eli Finci saopštava kako se danas ne može pisati onako kako se pisalo pre toliko i toliko godina, jer voz do Zagreba ne putuje onoliko dugo koliko je nekada putovao, već stiže mnogo brže. „Da“, „odgovara mu Ivo Andrić, „ali žena bebu u stomaku još uvek nosi devet meseci“.
Filip David dalje objašnjava kako je odabrao da u novom romanu preko fantastike stigne do savremenosti i tim postupkom moguće razrešava ovu Ivo-Eli dilemu.
Tema bira pisca
Filip David u „Snu o ljubavi i smrti“ nenametljivo spaja dva romana: „Kratak roman o ljubavi“ i „Kratak roman o umiranju“, iako su oni tematski sasvim različiti. No, njegov perfektan stil i neverovatan pripovedački dar, koga smo se za ovih dvanaest godina proznog čekanja zaista zaželeli, u novom romanu dostižu vrhunce i Davidovo delo izdvajaju i svrstavaju u sam vrh ovogodišnje, ili pre višegodišnje domaće književne produkcije. Pre svega zato što Filip David novi roman piše lako, brzo, tečno, vidljivo i mnogostruko, jeste: baš sa onim atributima pod rukom koje je Italo Kalvino smatrao neophodnim za pisanje dobre knjige u tom novom dobu. Negde u svojim dnevničkim beleškama Filip David je naveo ove Kalvinove reči razmišljajući o jednom drugom piscu.
Već nakon nekoliko prvih rečenica romana „San o ljubavi i smrti“ svakom će čitaocu biti jasno vidljiva ta Davidova laka spisateljska ruka, jednostavno pripovedanje i brzo napredovanje kroz priču koja je višeslojna i više nego mnogostruka. Nad svakom od njegovih poglavlja koja su ispisana potezom majstora kratke priče (dok voz juri dva puta pročitati umetnutu pripovetku „Prepisivač Tore“!) čitalac će se, ukoliko to želi, moći zaustaviti i nad svakom od glava zamisliti, te povući one paralele i razbiti onu metaforiku koja mu se nepretenciozno nudi.
Kada je 1964. godine Filip David objavio svoju prvu zbirku priča „Bunar u tamnoj šumi“ poznati književni kritičar Branimir Donat je napisao kako je očigledno da je „mladi pisac pod uticajem oniričke literature i hebrejske mistične tradicije“. Ne odbacujući Donatov sud, Filip David je tek mnogo leta kasnije napomenuo da tada „gotovo ništa nije znao o Kabali i bliskim mističnim doktrinama“, ali da ga je zapažanje uglednog kritičara zainteresovalo za tu vrstu spisa. Dakle, tek nakon što je knjigu napisao. To ide u prilog onoj isto staroj tezi da pisac ne bira priču, već da tema prvo bira pisca. „Tako je kabalistička literatura“, rekao je Filip David, „zahvaljujući književnom kritičaru pronašla mene“. Upravo nju – kojom pisac sada i bukvalno vlada – srećemo u „Snu o ljubavi i smrti“, pogotovo u prvom romanu koji otvara knjigu.
U „Kratkom romanu o ljubavi“ Filip David nam opisuje potragu Jakova za Rokele, ženom koja ga je opčinila. Posmrtno venčanje koje će uslediti nakon pikarskih avantura glavnog junaka završiće priču „zasnovanu“ na kabalističkoj ideji o snu kao jednom od mogućih svetova. Junak luta Istočnom Evropom do Zemuna, tragajući za mrtvom devojkom kojom želi da se oženi, u bajkovitoj atmosferi koja stvarno i nestvarno stavlja u istu ravan. Filip David, odlično poznajući kabalističko učenje, te jevrejsku tradiciju i istoriju, uverljivo pripoveda o putu svoga junaka, i to prozirnim, kristalno jasnim jezikom koji je sasvim očišćen i pedantan.
Roman o umiranju
Nakon što je na kraju prvog romana najavio velike nesreće koje će zadesiti svet, Filip David započinje svoj drugi roman – drugi deo „Sna o ljubavi i smrti“. Ovoga puta to je i tematski i sižejno sasvim drugačija priča o autističnom dečaku Eriku Vajsu koji se rađa u banatskom gradiću 1933. godine i koji pod naletom nacizma tokom rata završava u nemačkim monstruoznim naučnim istraživanjima. Kao sasvim drugačiji, Erik Vajs, junak drugog romana sa naslovom „Kratak roman o umiranju“, žrtva je lekara Nemca koji ispituje šta se može stvoriti od dece koja su obdarena, ali i drugačija. Nakon toga Filip David odvodi priču u sasvim neočekivanom pravcu i ka sasvim neočekivanom epilogu. Nakon niza peripetija, ispripovedanih iz više različitih perspektiva i kroz usta mnogo pripovedača, Erik Vajs će se naći na „Brodu ludaka“ 1993. godine, čime će pisac završiti onu svoju ideju o fantastici koja će dotaći stvarnost.
Zapravo najveći domet Davidove knjige – kojoj bismo inače mogli zameriti jedino na suviše brzom prelasku preko pojedinih odličnih epizoda koje su naprosto tražile nešto više prostora, pogotovo u drugom delu – biće ta neprekidna igra između stvarnog i nestvarnog, između sna i jave, između živog i mrtvog, između fantastike i stvarnosti – stvarnosti koja nikada nije tako strašna kao kada čitalac na kraju romana shvati da jedina njegova uteha – „radilo se o fantastici“ – zapravo i nije bila nikakva uteha. Fantastično je bilo stvarno, a stvarno je bilo strašno.

Mića Vujičić

10.12.07

Prva rečenica izdavačkog blurba na poleđini knjige San o ljubavi i smrti glasi: “Prvi roman uglednog autora posle dvanaest godina!” I zbilja, prošlo je već dvanaest godina od tiskanja prvog izdanja Davidovih Hodočasnika neba i zemlje. Taj je roman onomad objavila sarajevska izdavačka kuća Bosanska knjiga, a vrijedi ga se ovdje prisjetiti barem iz dva razloga. Prvi se tiče lokalne književne infrastrukture, odnosno svojevrsnog apsurda da su važni južnoslovenski autori pred kraj rata i neposredno nakon njega objavljivali svoje knjige u Sarajevu, dok je danas takvo što skoro pa nemoguće. Drugi je razlog činjenica da je David (1940.) književnu reputaciju stekao zapravo kratkim pričama te da mu je San o ljubavi i smrti tek drugi roman. Već i forma Sna o ljubavi i smrti otkriva nam zapravo short story majstora: roman se sastoji iz dva dijela međusobno dobrano različita. Prvi dio zove se Kratak roman o ljubavi, a drugi Kratak roman o umiranju. Sastavnice Sna o ljubavi i smrti – “kratki romani” – jednako su duge (ili kratke) tj. imaju po osamdesetak stranica svaka, no njihova sličnost (makar površinska) tu uglavnom završava.
Kratak roman o ljubavi telegrafskim bi sinopsisom nekog filmofila možda podsjetio na film Tima Burtona Corpse Bride. Priča o ljubavi Jakova i Rokele spaja svjetove živih i mrtvih. Smještena u Srednju i Istočnu Evropu, u onaj svijet između Kijeva i Minhena što je nestao u dimu krematorija; smještena u vrijeme još živih carevina (ruske, austrijske, osmanske), no bez eksplicitnog datiranja, priča je to što na skoro klasičan način i oživljava (prek)jučerašnji svijet i poigrava se sa konvencijama fantastične književnosti. Svijet ovog romana nekako logično izvire iz svijeta Davidovih kratkih priča. Ovo na vrlo amblematičan način sugerira i jedna “postmodernistička” caka: inkorporiranje antologijske Davidove priče Prepisivač Tore u tekst Kratkog romana o ljubavi. Kombiniranjem pikarskih elemenata i vješto ulančanih folklornih epizoda što podsjećaju na neke Singerove stranice, pa i na pojedine detalje Jergovićeve Rute Tannenbaum, David je ispisao lako čitljiv, a opet višesmislen tekst. Toj višesmislenosti naročito doprinosi Davidovo odlično poznavanje kabale te jevrejske tradicije i historije. Kad se glavni protagonist Jakov na kraju nađe u Zemlinu (Zemunu), na granici, poneki čitatelj neće odoljeti da dijelove posljednjeg poglavlja ne čita i ponešto alegorijski. (“Njihova odeća, njihov jezik, njihove pesme, sve je proisticalo iz mešanja rasa i vera.”) Ipak, Kratak roman o ljubavi više je jogijevski nego komesarski, bliži je metafizici nego historiji. Na samom kraju, nakon što je priča o Jakovu i Rokele već ispričana, epiloški se navještava “dugi niz nesreća koji će uskoro zadeseti svet”. O nekima od tih nesreća govori i Kratak roman o umiranju, drugi dio Sna o ljubavi i smrti.
Kratak roman o umiranju može pak na prvi pogled, da ostanemo kod filmofilskih referenci, podsjetiti na X-Men Bryana Singera. (Eto opet jednog Singera!) Erik Vajs, autistični dječak rođen 31. 10. 1933. godine u Banatu, za vrijeme drugog svjetskog rata biće žrtvom bizarnog nacističkog manipuliranja naukom. Nacisti će, naime, otvoriti instituciju za smještaj djece koja “odskaču”: i one posebno nadarene i one sa posebnim potrebama i one “sa posebnim i čudnim sklonostima”. Ni nacistički slom neće, međutim, malom autisti donijeti bolje dane: poslije zlopaćenja u socijalističkoj Jugoslaviji, Erik Vajs će dočekati i njezin krvavi ratni raspad. Kratak roman o umiranju je precizno datiran: za sva je poglavlja (izuzev uvoda i epiloga) već u samim njihovim naslovima jasno precizirano vrijeme radnje: 1933, 1945. i 1993. godina. Ovaj se dio Sna o ljubavi i smrti može čitati kao politička alegorija, naročito poglavlje smješteno u 1993. godinu (naslovljeno – Brod ludaka). Autističnog Jevreja koji je preživio holokaust poludjela rulja u ovom poglavlju ubija – zato što je obrezan. (“Opkoliše ga sa svih strana” (...) ‘Svucite mu pantalone’ – ču se glas iz mase. ‘Sigurno nije naš!’ Odmah se nađe nekolicina da to sprovede u delo. Svukoše pantalone čoveku koji se uopšte nije opirao. ‘Obrezan je!’ – pobedonosno uzviknu onaj koji je prvi uspeo da ga na silu svuče. Nešto poput huka prođe masom. (...) Svak je hteo da priđe i udari ga rukom, nogom. Udarci su pljuštali, a on samo instinktivno podiže ruke da zaštiti glavu od udaraca.“)
U formi se dva “kratka romana“ – kako smo već kazali – dosta razlikuju. Prvi je pisan iz perspektive “sveznajućeg pripovjedača”, a u njegov se iskaz tek na dva-tri mjesta “ubacuju” priče sporednih protagonista. U drugom se dijelu, međutim, radikalno miješaju diskursi: nekoliko pripovjedača, pseudodokumentarni pasusi (pisma, članci iz novina, itd.), specifični “unutarnji monolozi”. Naslovi i podnaslovi poglavlja u drugom dijelu također potcrtavaju njegovu razliku u odnosu na prvi dio.
Kundera je često pisao o važnosti originalne forme za roman, a San o ljubavi i smrti bez sumnje udovoljava tom zahtjevu. Ljubav i smrt (ili umiranje) u naslovu romana podsjećaju na lajtmotive Kišove Enciklopedije mrtvih. Takva vrsta antagonističkog para u naslovu ne predstavlja, međutim, ništa novo u Davidovom opusu. Uz nebo i zemlju iz naziva njegovog prethodnog romana, valja nam spomenuti i ime jedne Davidove knjige priča – Zapisi o stvarnom i nestvarnom. Roman San o ljubavi i smrti također je priča o stvarnom i nestvarnom te nadasve o njihovom preplitanju u čudesnom svijetu književnosti.

Muharem Bazdulj

20.10.07 Danas

O prožimanju svetova
Vladimir Arsenić
Dvanaestogodišnje čekanje na novu proznu knjigu Filipa Davida u potpunosti se isplatilo. Ne samo da su čitaoci dobili dva romana u jednom, već je San o ljubavi i smrti (Laguna, 2007) sigurno jedna od najboljih knjiga koja se u ovdašnjoj književnosti pojavila u poslednjih nekoliko godina. Jevrejski misticizam, književnost na jidišu, šekspirovska atmosfera, (D. M.) tomasovski hrabra forma samo su neke od odlika koje izdižu Davidov roman visoko iznad uobičajenog proseka srbijanske proze.
Prvi roman ovog diptiha nazvan je Kratak roman o ljubavi. U njemu se opisuje neobična ljubav mladog Jakova prema umrloj jurodivoj devojci Rokele. Prvi njihov susret odvija se u snu, koji je prema kabalističkom učenju samo jedan od mogućih svetova. Posle tog susreta Jakovljeva opčinjenost mrtvom devojkom postaje tolika, da on od njenog oca zahteva dozvolu da je oženi. Rokelin otac, reb Meleh, postavlja pred zaljubljenog mladića zadatak po čijem će ispunjenju dati dozvolu za ovo neuobičajeno venčanje. Opis Jakovljevog putovanja iz Poljske ka Ugarskoj, pravi je pikarski roman koji svoje uzore pored Don Kihota, Pikvikovog kluba i ostalih dela iz svetske književne baštine, nalazi u tradiciji jidiš književnosti Šaloma Alejhema, Isaka Baševisa Singera i drugih. Pored pikarske tradicije koja na kraju romana biva, u bukvalnom smislu te reči, transcendirana, u Kratkom romanu o ljubavi može se naći i nekoliko izvanrednih hasidskih priča, poput onih koje je svojevremeno skupljao Martin Buber.
Kratak roman o umiranju pripoveda životopis Erika Vajsa, autiste. Mladi dečak Erik, po dolasku nacista na vlast biva kao zamorče uključen u ekperimentalno izučavanje paranormalnih fenomena u jednom banatskom dvorcu. Zajedno sa grupom dece koje predvode dečak i devojčica blizanci (u čijim likovima prepoznajemo odraze onostrane ljubavi između Jakova i Rokele), Erik učestvuje u armiji obespravljenih i izmučenih, koja se bori za opstanak posle raspada Trećeg rajha. Blizanci se kasnije pojavljuju na kraju romana, u trenutku kada se raspada još jedna država, i kada zbog svoje različitosti Erika ubijaju.
Način na koji su ova dva romana spojena u celinu, podseća na hrabre rezove u romanesknoj formi koje je u svom romanu Beli hotel primenjivao D. M. Tomas. Kod Davida nije, dakako, reč o psihoanalizi, ali je podjarmljivanje i stavljanje u službu ekstraliterarnih obrazaca, u ovom slučaju jevrejskog misticizma (neki će reći da psihoanaliza i nije ništa drugo, ali o tome nekom drugom prilikom) i kabalističkog učenja o prožimanju svetova, pomoglo da se približe dve naizgled različite pripovesti. Prava ljubav, kao i mogućnost drugačijeg života, ostvarivi su samo u nekim savršenijim svetovima, odnosno naš je svet odavno lišen autentičnosti dve najveće životne misterije: ljubavi i smrti.
Ipak, ono po čemu se San o ljubavi i smrti izdvaja, jeste svežina narativne strategije primenjene u svakom od njih. Odavno se pripovedači ne usuđuju da slobodno fabuliraju (to posebno važi za Kratak roman o ljubavi, za koji biste poželeli da je duži), da puste da ih priča vodi, da istovremeno budu opušteni i strogi u izrazu. Lutanja mladog Jakova i naizgled haotična biografija Erika Vajsa, ispripovedana kroz mnoštvo različitih perspektiva, odaju utisak razularene narativnosti, onog dobrog duha pripovedanja, koji već dugo vapi za slobodom.
Poput jednog od najboljih pripovedača današnjice, njujorškog Jevrejina Pola Ostera, Filipu Davidu polazi za rukom ono što bi trebalo da predstavlja vrhunac u umetnosti romana. Njegov roman, dakle, ukupnošću svoje fabule i likova nešto znači. Drugim rečima, siže je oslobođen preteranog esejiziranja, nametanja određenog (političkog) stava i ostalih suvišnih pripovedačkih intervencija. Ako se prisetimo stare novokritičarske razlike između pripovedanja i prikazivanja, Davidov roman svakako spada u retke primere romanesknog prikazivanja.
Filip David nije nov pripovedač u ovdašnjoj književnosti, ali je njegov roman obnovio veru da se može pisati potpuno slobodno, sveže i razdragano, čak i kada se govori o stvarima nepoznatim ovdašnjem čitaocu. Za razliku od Pijavica Davida Albaharija, jevrejski misticizam u delu Filipa Davida deluje zanosno i životonosno, zato što se njime udahnjuje vetar u jedra pripovedačke veštine. San o ljubavi i smrti, bez obzira na svoj mračan završetak, čini ono što neki roman u srbijanskoj književnosti odavno nije učinio - izmamljuje osmeh na lice, istovremeno vas terajući da stavite prst na čelo.

19.10.07 B92

David je rekao da je roman, koji je došao posle pauze od 12 godina, tokom koje je bio veoma zauzet pisanjem eseja, studija, filmskih scenarija ("Bure baruta", "San zimske noći", "Optimisti"...) i svojim pedagoškim radom na Fakultetu dramskih umetnosti, sačinjen iz dva dela koji mogu da se posmatraju kao dva zasebna romana.

Urednik edicije "Meridijan" Igor Marojević je istakao da je i njemu i "Laguni" čast što im je David poverio objavljivanje knjige jer smatra da je ona prvorazredni događaj u srpskoj kulturi.

Prema Marojevićevim rečima, prva priča u kojoj mladi i učeni Jakov traga za voljenom ženom kroz svetove živih i mrtvih, kroz celu istočnu Evropu, bavi se temom ljubavi kao najsnažnijem ljudskom osećanju, a druga, u kojoj je glavni lik autistični dečak a zatim čovek Erik Vajs, govori o umiranju koje počinje samim činom rođenja.Marojević je prepoznao da te dve priče čine celinu pošto su obe posvećene patnji.

David, koji je do sada za svoj književni rad osvojio mnoga značajna priznanja, među kojima i Andrićevu nagrada za priču, a prevođen je na mnoge jezike, zahvalio je prvim "čitačima", među kojima su bili Mirko Kovač, Ibrahim Hadžić i Marojević, na sugestijama i najavio da će ovaj roman na proleće objaviti zagrebački izdavač "Fraktura".

Prema njegovim rečima, želeo je da kroz priču o autističnoj osobi pokaže da svi mi živimo u autističnoj sredini i mračnom vremenu.

David je konstatovao da se danas ne može pisati kao što se to radilo sedamdesetih kada je počinjao, kao ni onako kako se pisalo pre raspada Jugoslavije, već je odabrao da sada preko fantastike stigne do savremenosti.