Saputnik radikalnog mislioca

10.08.07

Uopšteno tumačenje globalizacije me podseća na ogroman, jeftin supermarket stvoren za ljude sa niskim prihodima. Bogati nikada neće ni nosem priviriti tu; oni su svesni tih razlika - kaže autor knjige “Saputnik radikalnog mislioca”.
Knjiga “Saputnik radikalnog mislioca” bugarskog pisca i esejiste Aleka Popova sadrži eseje iz perioda specifične tranzicije u Bugarskoj. U tom neobičnom, ponekad grotesknom svetu kulturnih interpretacija, paralelno opstaju bugarska književnost, Internet, pas Lajka, tursko kupatilo, Šredingerova mačka, utvara Mari Selest, Ćele kula u Nišu, izazovne art instalacije. Tekstovi Aleka Popova su protkani intelektualnom ironijom i vode ka neočekivanim filozofskim dubinama. Obiljem tema i ideja ova zbirka eseja podseća na nesvakidašnju enciklopediju sa zajedničkom tačkom gledišta i oslobođenim, neortodoksnim načinom na koji autor pokušava da sagleda svet kao kulturni artefakt.
“Saputnika radikalnog mislioca” u prevodu Marije-Joane Stojadinović objavila je “Geopoetika”. Isti izdavač je pre tri godine objavio roman “Misija London” Aleka Popova. U tom romanu Popov je kroz službenike bugarske ambasade u Londonu dao satiričnu kritiku bugarskih i balkanskih naravi.
Popov je rođen u Sofiji 1966. godine, gde je diplomirao na katedri za bugarsku filologiju. Školovao se i u SAD. Autor je zbirki priča “Druga smrt”, “Prljavi snovi”, “Ciklus kupusa” “Put ka Sirakuzi”, “Nivo za napredne”, romana “Misija London”, mnoštva radio drama, kao i scenarija igranih i dokumentarnih filmova. Dobitnik je prestižnih bugarskih nagrada za fantastiku, kriminalističku priču, najbolju proznu knjigu, nagrade časopisa “Clouds” u kojem je “Misija London” objavljena na engleskom jeziku kao i Nacionalne nagrade za dramaturgiju. Radio je u Nacionalnom muzeju književnosti i kao diplomata u
Londonu. Trenutno je direktor Doma dečje knjige, urednik časopisa “Rodna reč” i sekretar za štampu bugarskog PEN centra.

- Knjigom “Saputnik radikalnog mislioca” hteo sam da ispitam opšte stavove, mala zapažanja, provincijalni mentalitet i granice lokalnog konteksta – kaže Popov. – Knjiga sadrži eseje objavljivane u štampi u minulih sedam godina. To je neka vrsta hronike tranzicijskog perioda sa sopstvenom mitologijom, kulturnom i socijalnom dimenzijom, likovima, temama iz životnih stilova, paradoksa, itd.

U čak tri eseja pišete o ulozi pisca. Koliko je danas u Bugarskoj vidljiva razlika između zapadnog i istočnoevropskog tipa pisca, koji je bio tako očit u doba komunizma?

- Smatram da postoji očit jaz u mentalitetu. Bugarski pisci novije generacije su nezavisniji – obično se uzdaju u sebe i ne drže se autoriteta. Oni su svesni kreativnih mogućnosti šireg i bogatijeg konteksta posle komunizma; oni znaju jezike (uključujući moderni bugarski sleng!) i dovoljno su orijentisani na evropski kontekst. U stvari veoma su slični svojim kolegama sa Zapada. Međutim, oni i dalje imaju drugačiju socijalnu pozadinu i iskustva, što im daje različite tačke gledišta. Verovatno su više skeptični, čak i cinični.
I naravno, postoje i oni koji su zaleđeni u prošlosti. Tu se radi više o načinu razmišljanja nego o godinama. Veliki broj te patetične “nostalgične inteligencije” se prilepio za vrednosti i koncepte iz 19. veka, zatvoreni i odbojni prema “stranim uticajima”, radije voljni da služe vladajućoj opciji nego da se bore protiv njih. Izgleda da su uvek za institucionalno odobravanje. Mislim da je svuda isto tako u Istočnoj Evropi. Najsmešnija stvar je što obe generacije lakše mogu razgovarati sa svojim “kopijama” iz drugih zemalja, nego međusobno.

Pisanje u ime naroda i pisac i savest – to je takođe jedna značajna tema o piscu u postkomunizmu. Kakav je vaš stav o tome?

- Gledano uopšteno esej je žanr koji pretpostavlja da treba da ulije nešto od mudrosti ili morala drugima, ali zapravo ja nikada nisam pisao u ime ljudi ili u njihovu korist. Smatram da je to pomalo staromodan način razmišljanja. Šta to može da znači ljudima danas? Postoji toliko različitih ljudi. I oni govore toliko različitih jezika. Ono što sam ja pokušao da učinim to je da sa čitaocima podelim moje lične vizije, mišljenja i verzije sveta, a ne da ih štitim. Pokušavam da kroz likove uhvatim glasove drugih i njihove tačke gledišta, te da ih kritički istražim. Posebno sam skeptičan prema etiketama koje se dopadaju ljudima.

Vaša zapažanja o budućnosti knjige i novom jezičkom poretku su veoma interesantna. Možete li nam navesti neke od primera?

- Jezici se stalno menjaju, mnogi od njih čak i nestanu. Ja ne mogu proreći kakva budućnost može biti, ali i dalje verujem da bi ljudi trebalo da imaju pravo da se izražavaju na sopstvenom jeziku. To je stvar zadovoljstva i dostojanstva. Međutim, potrebno je brinuti o tome da se, kao prvo, mora podržati jezik kroz književnost. Nijedan jezik ne može opstati bez književnosti. Književnost je koncept jezika. Ono što primećujem je da je većina u EU svesna koliko je ta odluka značajna. U drugu ruku, ja nisam opsednut jezikom – najbolje stvari opstaju. U svim aspektima tome doprinosi i prevod. Prevod je najveća umetnost diplomatije! Ja sam uvek skeptičan kada književnost ograniči sebe jezikom.

O jeziku i njegovoj univerzalnoj ulozi pisali ste u eseju “Vrata smrti i univerzalni jezik zemlje”. Kao dobru ilustraciju za to naveli ste nišku Ćele kulu.

- To je zapravo ono o čemu govorim. Mesta poput Ćele kule imaju sposobnost da otvore kanale komunikacije nadmašene u svakom pojedinom jeziku. Zato što tu postoje neki univerzalni principi skriveni iza svakog jezika: možda su to neke dublje strukturalne sličnosti kao što Čomski tvrdi. Kao pisca više me interesuje to nego da igram igre unutar jezika i sa jezikom.

U eseju “Blagostanje Zapada plaćeno je deficitom Istoka” kažete da je posle hladnog rata Zapad imao osećaj samouverenosti, te da je sada došlo vreme da se plate računi. Koji?

- Vidite, mora da postoji neka mudrost u svem tom iskustvu kroz koje smo prošli, neko pronicljivo znanje, inače to bi bilo samo veliko gubljenje vremena, života i energije. Ali ko zna, možda je baš tako! To je jedna od mogućih verzija o svetu koji je srušen. Ali upamtite da to nije izolovana verzija. Zapad i Istok se ogledaju jedan u drugom. Oni su veoma blisko povezani. Oni su korišćeni kao protivteža sveta. Zbog toga je neizbežno da će Zapad takođe proći kroz duboku tranziciju, kao posledicu njegove pobede. Oni su to znali od samog početka i zbog toga su protiv volje podržali te promene u praktičnom roku. Ali naravno nisu ništa drugo mogli već da prihvate to kada se dogodilo!

Kako književnost može pomoći jednom društvu u tranziciji, kako utiče na taj proces?

- Zapravo ne može. Ako društvo ostane zatvoreno u svome sitnom svakodnevnom životu, onda tu nema pomoći. To je samo jedna opcija koja nedostaje kada je najpotrebnija. Mislim da su uopšteno književnost i kultura sposobne da stvore jedinstvenu vrstu fiziološke ugodnosti u društvu u toku teških vremena. Ona poboljšava integritet društva. Ali može pomoći individualcima isto tako da prevaziđu očaj, nizak stepen samopoštovanja i u osnovi potrošački mentalitet koji je neizbežno usledio sa promenama u Istočnoj Evropi. Književnost ide iza etiketa, klišea i stereotipa i dozvoljava individualcima da slobodnije dišu. Ona razvija kreativnost i hrabrost. Međutim, ljudi su se odlučili za drugu strategiju.

Kako vidite istočnoevropske zemlje pod senkom globalizma? Šta će se desiti sa nacionalnim obeležjima?

- Nisu samo istočnoevropske zemlje “pod senkom globalizma”, isto je i na Zapadu. Ali nacionalni identitet je nešto što se menja tokom vremena. On ne bi trebalo da bude zaleđen u vremenu, jer, znate, pre ili kasnije i ledenom dobu dođe kraj... Na čudan način globalizacija čini ljude lukavijim prema sopstvenom poreklu i spremnijim da odbrane svoje jedinstvene prepoznatljivosti. To je normalna reakcija; ljudi postaju svesni onoga što jesu tek onda kada to izgube. Što je bogatije društvo, veća je briga o tome. Uopšteno tumačenje globalizacije me podseća na ogroman, jeftin supermarket stvoren za ljude sa niskim prihodima. Bogati, zapravo nikada neće ni nosem priviriti tu; oni su svesni tih razlika. Po mom mišljenju globalizacija nije potpun i organski proces; on teče po različitim socijalnim nivoima, sa osobenim karakteristikama.

Kako obični Bugari pokušavaju da se prilagode Zapadu i da postanu deo ujedinjene Evrope. Da li je taj proces razbio mnoge iluzije?

- Qudi su imali iluzije na početku tranzicije. Sada su ih izgubili. Sada su skeptičniji nego ikad. Ono što očekuju je vrsta vladavine zakona koja će biti uvedena pod pritiskom EU. Nisam siguran koliko su oni sami spremni da doprinesu tom procesu. To je u stvari poslednja i najčešća iluzija – da će neko drugi doći i odraditi njihov posao.
Zapravo, integracija tog dela Evrope je čak štoviše preloman zadatak za EU. To je test kojim se mogu dokazati univerzalne vrednosti iza kojih oni stoje: da li će oni uočiti da li se radi o kraju daljnih uvećanja ili je reč o početku smanjenja.

Koliko je Bugarska danas konzumersko društvo?

- Kao i svuda u Evropi. Možete li mi pokazati barem jedno društvo koje se zasniva na nekim drugačijim principima, ako izuzmemo nekakve alternativne manjine? I čak oni postepeno razvijaju neku vrstu ilegalne potrošnje koja često vodi ka mejnstrimu. To je realnost – svako pokušava nešto da vam proda. Naročito vođe! I ljudi kupuju neprestano sve što im uliva nadu na tom putu i ispunjava unutrašnji ponor dosade. A to se nikada neće desiti.

Nedavno vam je u Bugarskoj objavljen novi roman.

- Ima ga u bugarskim knjižarama pod naslovom “Crna kutija”. To je priča o dva brata koji su izgubili svog oca u Americi, pred kraj promena u Istočnoj Evropi. Iako niko od njih nije video njegovo mrtvo telo oni duboko u sebi gaje sumnje u to da li je on zaista mrtav? Kako se to desilo? Zašto? I posle 15 godina odgovori počinju da izbijaju na površinu.
To je priča o ličnom odrastanju i potrazi za mišljenjem posle obmana i klišea, nastalim u postkomunističkoj realnosti. U ovom romanu ja sam se ličnije približio temi nego u romanu “Misija London”. U stvari on se temelji na stvarnim činjenicama. Ali knjiga je ostala smešna – sadrži dosta crnog humora, apsurdnih situacija, preokreta i neizvesnosti.


Vujica Ognjenović

07.12.07 NIN

Nije nikakva mudrost nego je očiglednost da tranzicija menja istočnoevropski svet, i da se ta promena na sasvim određen način ogleda i u književnosti, srpskoj koliko bugarskoj i svim ostalim. Neobičan i pažnje vredan primer narečene očiglednosti predstavlja knjiga kratkih eseja “Saputnik radikalnog mislioca” savremenog bugarskog pisca Aleka Popova, poznatog onom (manjem) delu naše čitalačke publike koja nije podlegla bestselerskoj euforiji po izvanstandardnom romanu “Misija London”, studiji “naših” i “njihovih” naravi i predrasuda. Delom na istom tragu, ali u drukčijoj formi, Popov u “Saputniku radikalnog mislioca” tematizuje i preispituje vrlo složen i protivrečan, stihijni splet znakova i okolnosti koje karakterišu današnji svet.
Kraj ideologije i ideologizacija svakidašnjice, stalno naizmenično razvijanje i razbijanje najrazličitijih stereotipa i modela ponašanja, teret okamenjenog nasleđa i neizvesnost perspektive, dominacija tržišnih principa i “nevidljive ruke” Adama Smita koja integralizuje planetu, nevolje očuvanja posebnosti prilikom priključenja evropskoj zajednici i, naročito, kako pisati i šta pisati u takvom okruženju, i šta pisanje danas zapravo jeste u svim zemljama sveta koje ne govore velikim jezicima, neka su od pitanja koja Popov na stranicama svoje knjige duhovito postavlja, ne trudeći se, upravo na način njemu svojstvene, relaksirane, kozerske esejistike da na njih apodiktički odgovori. Važnije od toga je uočavanje bitne crte, začudnog ili ekscentričnog detalja koji nas vodi uverenju da je današnji život, naročito u tranziciji, fragmentarniji i policentričniji nego ikada pre, ali, takođe, da je odsustvo saglasnosti o bilo čemu moguće neutralizovati jednim jedinim, neumoljivim kriterijumom, srpski rečeno – parama. Volja tog kriterijuma ne samo da nadvladava sve ostale, nego ih surovo potčinjava i funkcionalizuje, počev od malih, pojedinačnih, svakodnevnih budžetskih taktika do strategija globalne svetske politike. Pisanje i književnost našeg doba kolateralno potvrđuju tu činjenicu. Književnost je danas, kako primećuje Alek Popov, odvojena od politike taman kao što je crkva odvojena od države, i zato je u istočnom svetu manje važna nego pre dvadesetak godina, ali je na pomolu, dodao bih, nova veza, brak metafizike i banaka. Izgleda čudno, ali nije, uostalom, zar gotovo sve što se donedavno smatralo protivprirodnim u međuvremenu nije postalo samo jedna od mogućnosti, boljih ili gorih, nećemo sad o tome.
Tranzicioni korektiv, nazovimo to tako, ogleda se u “Saputniku radikalnog mislioca” Aleka Popova najmanje dvojako, i u onom o čemu se govori i u načinu kako se govori. Hajdemo prvo to drugo. Sama forma eseja koju Popov izabira mahom je oslonjena na novinske žanrove primenjenog tipa (zapis, kolumna, komentar), ukratko, na onu vrstu tekstova najčešće nastalih po narudžbini, i u tranziciji ustaljenih kao oblik kreativne proizvodnje sa jasnim pravilima (kratko, atraktivno, efektno, duhovito, sa poželjnom montažom atrakcija, polemično i provokativno), a što će, dabome, biti na odgovarajući način honorisano. Sasvim u drugom planu ostaje naučni ili kvazinaučni esej koji je bio idealom u veku ideologije, i podrazumevao je učen, ne svima dostupan govor, strategiju ketmana i stalno klizanje rubom (ne)dozvoljenosti, te, strogo uzev, i nije bio previše čitan, pa tako i bez šireg javnog uticaja, što je sasvim pogodovalo porecima unutar datog ideološkog konteksta. U tranziciji se, međutim, snažno razvija figura “opinion makera”, onog koji pliva i niz i uz struju, potvrđuje i protivreči, postavlja dijagnozu i propisuje terapiju, i to iskustvo blisko je Popovu, s tim što je, razumljivo, momenat literarizacije kod njega izraženiji. Pomalo paradoksalno, reklo bi se da se u tranziciji esej vraća svojim montenjevskim i bekonovskim korenima, odnosno da “beži” od naučne strogosti. M-da, sa ideologijom otišle su i razne metodologije. Dozvoljeno je sve, osim jednog – biti dosadan.
A tek izbor tema! Popov piše po principu naslova jedne publikacije, popularne u mojoj mladosti, kada se čitalo sve jer je štampanih stvari bilo malo: “300 čuda, magazin za svakog”. Danas štampanih stvari, novina, časopisa, nedeljnika i knjiga (plus internet, vizuelni mediji i muzika) ima toliko da se pučanstvo čovečanstva polagano kreće ka novom analfabetizmu. I u tom i takvom okruženju treba biti srpski koliko bugarski koliko drugi istočnoevropski pisac, treba opstati u vladavini stereotipa da je prirodno uvoziti, prevoditi i prodavati bestselersko đubre sa velikih jezika, a sasvim neuobičajeno biti preveden na te jezike, jer, ako ćemo pravo, šta tu ima da se prevodi. Alek Popov u “Saputniku radikalnog mislioca”, koji je na srpski lepo prevela Marija-Joana Stojadinović, ne prenebregavajući uticaj najbolje bugarske satirične tradicije (Aleko Konstantinov, Jordan Radičkov i drugi), piše o tranzicionim sudarima najrazličitije formiranih stavova i predubeđenja, o ljutoj paprici i paradajzu, o Bušu i Sadamu, o knjizi u kompjuterskom dobu, o transformacijama jezika, o mitu Evrope, o masovnoj kulturi, o Lajki, o Britni Spirs, o vadičepu, o Ćele-kuli, o politici i erotici, ukratko, o svemu što mu se učini vrednim i (ne)običnim, taman kao da sklapa kakav haotični, vickast i lucidan katalog najrazličitijih mogućih tranzicijskih fenomena. Ali se u toj igri, na sreću, ne iscrpljuje. Smisao ne izmiče, nego se pomalja, deo po deo i obrt po obrt, pa za rezultat imamo baš zanimljivu, čitljivu i pametnu knjigu u kojoj će svako ko misli o sopstvenoj tranziciji pronaći poneku rečenicu koja će mu zazvučati kao da ju je sam napisao. Imam jednu: “Osnovni problem bugarskog pisca je što je on bugarski pisac.” I kod mene isto.


Mihajlo Pantić

24.06.07 Danas

Tuga i razum, Josif Brodski
Rusika, 2007.
prevela Neda Nikolić Bobić

Ova knjiga poslednja je knjiga eseja Josifa Brodskog, objavljena nekoliko nedelja pre njegove smrti. U knjizi su su sabrani eseji napisani u periodu života Brodskog (od 1986. do 1996), kao nastavak prethodne zbirke, koja se na spskom jeziku pojavila pod nazivom Udovoljiti senci, a koja obuhvata eseje pisane od kraja sedamdesetih do kraja osamdesetih godina dvadesetog veka. Sam Brodski tvrdio je da je u slučaju kad veliki pesnik počne da piše prozu, to uvek dobitak za prozu. Ispostavilo se da se ovo odnosilo i na njegov slučaj. U besedi povodom dobijanja Nobelove nagrade za književnost (1987), koja je takođe uneta u delo Tuga i razum, Brodski kaže da je "knjiga sabesednik pouzdaniji od prijatelja ili voljene žene", da je pesma "produkt uzajamne usamljenosti pisca i čitaoca", da u "pravoj tragediji gine hor, a ne pojedinac", kao i da je "ruska tragedija u stvari tragedija društva u kome je literatura bila prerogativ manjine: čuvene ruske inteligencije". Tuga i razum sabira tekstove u kojima Brodski analizira svoje omiljene pesnike, Frosta, Hardija, Rilkea, a drugi deo čine njegovi autobiografski spisi, zapisi sa putovanja, kao i besede sa koledža i univerziteta gde je pesnik predavao. Jedan od eseja posvećen je i omiljenom pesniku i prijatelju Brodskog, Stivenu Spenderu, koji Brodski počinje opisom ulaska na teritoriju Britanije. Kada carinik pita pesnika da li je u Englesku došao zbog posla ili zadovoljstva, Brodski odgovara :"Gde biste smestili sahranu". Sam Brodski smatrao je da, ako nas "umetnost i uči nečemu, uči nas izolovanosti ljudskog življenja", kao i da je "estetika majka etike", a da "nečitanje rezultuira propadanjem društva do onoga nivoa kad ono pada u kandže demagoga ili tiranina". Ovo delo, čije je objavljivanje višestruko važno za našu kulturu, istinski je plod "čuda i truda" i dokazuje da je tačna misao jednog američkog pesnika koji kaže: "Život dobar, a književnost bolja".


Saputnik radikalnog mislioca, Alek Popov
Geopoeotika, 2007.
prevela Marijana - Joana Stojadinović

Alek Popov savremeni je bugarski pisac koga je naša čitalačka publika upoznala preko romana Misija London (roman o raskrinkavanju diplomatije - sam Popov bio je diplomata u Londonu). Saputnik radikalnog mislioca je njegova knjiga eseja. Popov je autor koji je uvek bio u dijalogu sa simbolima masovne kulture, a ove tekstove odlikuju humor, ironija, satira, ubojitost i smelost da se do kraja secira realnost koja nas više ne okružuje, već - opkoljava. Ovo delo nastajalo je tokom sedam godina, perioda kada je Bugarsku preplavilo talas tranzicije. U tom neobičnom, ponekad i grotesknom svetu kulturnih interpretacija, Popov nam govori o bugarskoj literaturi, svetskoj književnoj sceni, psu Lajki, utvari Mari Selest, Ćele kuli u Nišu, graničnim prelazima, izazovnim art instalacijama... Saputnik radikalnog mislioca zbirka je tekstova napisanih čitljivo, živo i duhovito , u stakato i nervoznom ritmu vremena u kome su i nastali, a koje je - vreme sadašnje. Vodeći bugarski pisac očito nije samo odličan romanopisac, već i esejista.


U postelji sa demonom, Erika Džong
Alnari 2007.
prevela: Ljiljana Petrović

U postelji sa demonom memoarska je knjiga Džongove i predstavlja nastavak njenih sećanja sa polovine života - Straha od pedesete. Iako je prvi roman, Strah od letenja, zauvek ostao knjiga po kojoj se Džongova prepoznavala u javnosti, njena memaorska proza, ipak je ponajbolje što je ova spisateljica, inače doktor književnosti na Kolumbija univerzitetu, napisala. U postelji sa demonom delo je nastalo u momentima kada je sama Džongova bežala od pisanja fikcije i pisala memoarsku prozu o samom pisanju kao životnom pozivu, "putritanskim korenima američke kulture", deci savremenog sveta "koja su umorna od svih tih informacija koje pokušavamo da im ulijemo u glavu, a kojima je, zapravo, potrebno da sanjaju i da maštaju". Pišući i procenjujući sopstvene knjige, Džongova kaže:"Kad se osvrnem na svojih osam romana, koliko sam do sada napisala, zaključujem da u njima nisam ubila dovoljno ljudi. Smrt je sredstvo za pospešivanje radnje".U ovoj knjizi Džongova piše o svojim bivšim ljubavima, seća se susreta sa važnim ljudima američke i svetske kulture, ali se ne libi i da prepičava svoje snove (u jednom zavodi Bila Klintona) ili da opisuje iskustva kada se suočila sa zavisnošću od alkohola. I ovoga puta Džongova pripoveda duhovito, zabavno i - mudro, slaveći ne samo umetnost, već i sam život.


Mojim najdražim prijateljima, Patriša Volk
Samizdat B92, 2007.
prevela Mina Krsmanović

Patrišu Volk naša je čitalačka publika upoznala preko izvanredne knjige memoarske proze, Porodične gastronomije, a ovo je njen prvi roman objavljen na srpskom jeziku. Pred nama je prava njujorška knjiga - inteligentna, zabavna, duhovita, brza, pitka. Na kraju nas čeka i jedan lukavi preokret. Ovo je, pre svega, roman o prijateljstvu. Naime, dve junakinje romana, Neni i Elis, spojene su poslednjom željom i testamentom njihove zajedničke prijateljice Roberte, koja je umrla tri nedelje pre toga. Roberta im je ostavila strastveno pismo jednog tajanstvenog ljubavnika, zaključano u bankovnom sefu... Rezultat je dvostruki portret u duplom ogledalu, zasnovan na detaljima iz pikarske svakodnevice. Moto ovog romana je misao Toma Stoparda: "Sreća je ravnoteža. Balansiraj celom težinom". Možda je ponajbolje ovu knjigu definisao onaj američki kritičar, koji je primetio da je ovaj roman Patriše Volk - proslava ženskog prijateljstva.

Sanja Domazet

07.06.07 Vreme

Osnovni problem bugarskog pisca je što je on bugarski pisac. Ako želimo da budemo iskreni, priznaćemo da je to ontološki problem, što će reći – nerešiv, osim pomoću nekih metafizičkih okolnosti... Kada sam počeo da pišem, ni na kraj pameti mi nije bilo da ću postati bugarski pisac. Naime, tada sam jednostavno škrabao razvratne pričice po školskim sveskama ne razmišljajući na kom jeziku to radim. Kad sam shvatio da sam postao bugarski pisac, bilo je već kasno...

Jedna mi je ugledna ex-YU književnica nedavno pričala kako je na nekom evropskom književničkom prelu upoznala Bugarina Aleka Popova. I, znate kako to već biva kad se okupi brojna piščad na jednom mestu, uz vino i meze: uglavnom se ogovaraju kolege. Elem, kad god bi se povela reč o nekom piscu kojeg nije čitao, Alek bi Popov, kaže moja sagovornica, promptno priupitao: "Is he/she funny?" Nju je to blago iritiralo, ja nalazim da je sasvim simpatično, a i posve u duhu književnosti ovog danas internacionalno najpoznatijeg bugarskog beletriste (uzgred, s teorijom Bugari danas "u svetu" mnogo bolje stoje: Julija Kristeva – koja, doduše, piše i prozu – Cvetan Todorov, Marija Todorova...). Alek Popov (r. 1966) autor je pet zbirki priča – ponešto od toga razasuto je koekude po srpskoj književnoj periodici – i u Geopoetici 2004. izdatog romana Misija London, urnebesno duhovite i lucidne priče iz tranzicionog diplomatskog miljea, o Bugarima/Balkancima kao onom poslovičnom, prazilučkom i napadno nezgrapnom "evropskom Drugom", kontrastiranom sa decentnim – naravno, i manipulativnim – okruženjem prestonice Britanske imperije (v. "Vreme" br. 709)... Čovek bi očekivao da se, u međuvremenu do novog romana, Geopoetika odluči za izbor iz Popovljeve proze, ili za neku pojedinačnu zbirku priča, ali umesto toga dobijamo zbirku eseja. Naizgled sasvim nekonvencionalno rešenje, ali i Popov je posve nekonvencionalan esejista; ako mu treba tražiti makar i daleke srodnike, tek zarad lakše čitalačke orijentacije, onda bi to mogao biti još jedan srpski ekskluzivac Geopoetike, Rus Aleksandar Genis: kao što pesnik peva i u prozi, tako ova dvojica pripovedaju i u esejistici... Uostalom, savremeni esej i jeste bogomdani prostor kreativne slobode (ništa manje nego roman!), a sad, druga je stvar što to još niko nije (do)javio mnogim našim klinički dosadnim Katedrašima i sličnim titularno-gnjavežnim fiškalima i ovrhovoditeljima.

Na stotinu i šezdesetak strana Saputnika radikalnog mislioca Popov je sabrao četrdesetak esejističkih dragulja izvorno ispisivanih u vidu novinskih i(li) časopisnih kolumni, negde od poznih devedesetih pa takoreći do juče. To će reći da je Bugarska u kojoj ovi tekstovi nastaju zemlja koja je ostavila za sobom ne samo sve kontroverznije "komunističko nasleđe" nego i one najživopisnije prizore, retoriku i zablude "tranzicije" i usmerila jedra čvrsto ka "Evropi" – za koju će se svi konsenzualno pretvarati da tačno-znaju-šta-je – mada joj i dalje niko baš ne garantuje da će tamo i pristići, i da će joj se, uostalom, vrata Utopije vaistinu i otvoriti (kao što lepo vidimo u kafkijanskoj skaski o Bugarinu zauvek zatočenom pred misterioznom kapijom Evroraja...). Otuda su mnogi od ovih tekstova posvećeni "bugarskoj situaciji", ali ne u nekom dnevnopolitičkom ključu, koji bi ovdašnjem čitaocu verovatno bio nezanimljiv; Popov je odveć pronicljiv da se (po)troši na to. Umesto toga, Popov se bavi bugarskom pričom kakva je i "nama" prilično prepoznatljiva i bliska, baš kao i piščevo vehementno razmatranje posthladnoratovske pometnje u odnosima – ne samo političkim i ekonomskim; ponajpre kulturalnim, vrednosnim, svetonazornim! – evropskog Istoka i Zapada, potom projekcije "bugarskog nacionalnog identiteta" (koji se, gle, možda najudobnije ugnjezdio u paradajzu, ili možda u ljutoj papričici, koju su, avaj, u Evropu doneli tamo nekakvi Indijanci...), kao i pozicije današnjeg bugarskog pisca/intelektualca u svetu koji je nekako nahero globalizovan, reklo bi se prilično jednosmerno...

Šarajući po globusu kao pravi, jelte, "radikalni mislilac", kako sebi ironično tepa, Popov uočava zamke i paradokse "sajber-paradigmi", popkulturnih kultova, savremenih mitova (tinejdžeri, "antiglobalističke" internet-cake...) ili političkih događaja (Sadamovo bekstvo i skrivanje u Tikritu, Britni Spirs & Noam Čomski, Lajkin hladni svemirski grob...), ili pak ispisuje fragmentarne putopisne crtice, poput one iz "postseptembarskog" Njujorka.

Naravno, pošto je – rekao bi Kišon – "kod kuće uvek najgore", Popov se tu nekako ipak najviše i razgoropadi. Pišući o onom neiskorenjivom činovničkom "štrojenju" književnosti, Alek P. zapisuje i ovo: " Skloni smo da nazadovanje u kulturi čitanja objašnjavamo prisustvom televizije, videa, interneta, kompjuterskih igrica, ali je nesporno da je prva klica otuđenja posejana upravo u školi. Tragično je ostareo lik bugarske književnosti koji se projektuje u svest mladih ljudi. Stalno, kao u košmarnom snu, isplivava krezuba silueta babe Ilijce koja se grčevito drži za mitski kolac na obali nabujalog Iskara i ne može da ga izvuče, taj prokleti kolac, već tolike godine? Titanik je potonuo, pronađena je kvantna mehanika, počele i prestale da se dime peći Aušvica, Džon Atanasov je izmislio kompjuter, Kristo spakovao Rajhstag, a Ilijca se i dalje bori sa kocem koji nikako da iščupa i prepliva reku moderne da bi prešla na drugu obalu." Bog te, kao da Bugarima školske programe pravi neki brkati "srpski domaćin"! Uostalom, sve je to manje-više isto, papričica ovamo, papričica onamo, još ako je sira i paradajza, eto nam i šopske salate, najčvršćeg vezivnog tkiva na ovom delu Balkana! I o njoj će Alek, naravno, imati šta da kaže... Popovljeva tekstualna salata hranjiva je i mirisna; taman dok je izedemo, ovaj će pisac valjda da nam servira i glavno jelo koje se, čujem, uveliko krčka u Sofiji...

Teofil Pančić