Srđan Srdić, rođen u Kikindi 1977, diplomirao je u Beogradu na katedri za opštu književnost i teoriju književnosti, na kojoj kasnije završio i master studije. Trenutno na doktorskim studijama na istom fakultetu. Urednik međunarodnog festivala kratke priče KIKINDA SHORT. Do sada se bavio kraćim proznim oblicima. Objavljivao u „Zarezu“, „Quorumu“, „Knjigomatu“, „Poljima“, „Povelji“, „Severnom bunkeru“, „Plastelinu“, „Litkonu“... 2007. godine dobio prvu nagradu na konkursu zrenjaninskog časopisa „Ulaznica“, u delu koji se odnosio na prozu. 2009. godine dobio nagradu „Laza Lazarević“ za najbolju neobjavljenu srpsku pripovetku. Od decembra 2009. godine autor izdavačke kuće „Stubovi kulture“, koja 2010 objavljuje njegov prvi roman „Mrtvo polje“.
27.05.13 Blic
Besnilo
Satori, Srđan Srdić
Srdićev junak je jedan u nizu suvišnih ljudi, postmoderni odjek Oblomova: Vozač mu je pseudonim, iako je previše apatičan da bi bilo šta vozio, a priroda osetljiva i knjiška, jer su mu sva iskustva posredovana umetnošću, bez autentičnosti. U neku ruku, njegovo biće nema izvorni oblik, već samo nakazne odraze; ono je dovršeno, iako nije imalo razvoja; pristajanjem na društvene kompromise (na školovanje, posao i porodicu), on samo ovlaš kamuflira sopstvenu neživost. Takvome junaku smelo darujući ulogu pripovedača, autor je objekat pretvorio u subjekat, primoravajući ga na kakvu-takvu inicijativu (što se, ne tako davno, i Pišti Petroviću dogodilo). Vozačevo putovanje po obodima neimenovane metropole (koja, zna se, podstiče identitete da isparavaju) nalikuje bajkolikoj avanturi najmlađeg carevog sina čiji se kušači, oličenja istorijskih zala, preobražavaju u sažaljenja dostojne pomagače i saradnike; za njega je, umesto princezine ruke i krune, spoznaja (ne)zaslužena nagrada: čitav svet je, da, Prokleta avlija, ali ne kao apsana oživljena pričanjem, nego kao kasarna u kojoj se neprestano urlaju naredbe i zvecka oružjem, dok čoveku priteranom uza zid ostaje samo unutrašnja praznina (napetost i besnilo). Zato Vozačeva introspektivna pustolovina ne vodi promeni sudbine.
Srdić će jednom, verovatno, biti veliki pisac; utoliko pre bi trebalo da beskompromisno, zašto da ne i floberovski manijakalno, teži savršenstvu. Otuda ovo stiropor-mračnjaštvo, ideološka zagriženost i nebrušene metafore, jednostavno, nisu dovoljni.
Vesna Trijić
