Srebrna magla pada

01.04.18 Polja

Pisanje ako je valjano (...) samo je drugi naziv za razgovor.
Lorens Stern
Ova knjiga sastoji se u neku ruku od više knjiga, a naročito od dve.
Hulio Kortasar
Iako konvencije žanra nalažu da se prednost dâ piscu i knjizi o kojoj se namerava kazivati, dozvoliću sebi mali intimistički zaokret. Nadam se da će ispovedno kazivanje kojim nameravam da otpočnem osvrt na roman Srebrna magla pada opravdati činjenica da je podstaknu to, naravno, samim romanom, kao i moja namera, pa i pokušaj da intimni, odnosno estetski doživljaj koji mi je donelo čitanje romana donekle poopštim uz (ne)milost teoretisanja. Elem, prvi čitalački susret sa romanom bio je dinamično i vrtoglavo iskustvo – iskustvo koje je u pojedinim trenucima sezalo u teskobna i onespokojavajuća stanja, da bi povremeno bivalo ozareno energijom poleta i vitalističkim impulsima. Ili, sažeto kazano – partija šaha tokom slobodnog pada. Čitajući roman i doživljavajući (mada u ovom slučaju bilo bi opravdano posegnuti i za glagolom preživljavajući, ali ću se suspregnuti od pretencioznosti bar u uvodom pasusu) različita emotivna stanja i psihosomatske reakcije, tekst je uporno bivao korak-dva ispred mene. Ili pak tik iza mene, dišući mi u teme, kao u zasedi. Upravo tako. Nizale su se stranice, prikazana predmetnost mi je uporno izmicala, ostajući u nekakvom hipnotičkom, pa i somnambulnom procepu – ili sam ja ostajala u procepu, nespremna u prvi mah za sve ono sa čim roman suočava, šta ogoljava, koje granice prekoračuje. Međutim, od prvog čitalačkog trena bila sam u potpunoj vlasti jezika Srebrne magle..., njegov jezički salto mortale, čiji učinci sežu do same nutrine bića, jedan je od najdubljih doživljaja tokom čitanja ovog romana. Jezičko iskustvo romana bih najradije opisivala van konceptualnih ili kategorijalnih okvira. U tom slučaju bih govorila o njegovim leksičkim i sintaksičkim prelomima, iščašenjima, ponornicama, erupcijama, sečivima, oblinama, o jeziku koji izbija dah poput udarca u stomak i koji miluje poput toplog poljupca u čelo. Reč je o pisivom tekstu, tekstu koji je moja muka, moje zadovoljstvo, i, onaj presudni, a tako redak, korak dalje, uživanje. Prigodom romana Srebrna magla pada doslovno se mogu ponoviti Adornove reči kazane za Kafkinu prozu – od nekadašnjeg navodno bezinteresnog posmatrača on traži očajnički napor; njegovi tekstovi postavljeni su tako da između njih i njihove žrtve ne ostaje konstantan razmak, nego joj oni do te mere diraju afekte da se mora bojati kako će ispričano naleteti na nju kao lokomotiva u najnovijoj trodimenzionalnoj filmskoj tehnici. Valjalo bi, uostalom, sačiniti i jednu tipologiju „implicitnih čitalaca“ Srdićevih tekstova (pojedini od njih bi, verujem, bili dostojni kak ve L’Anthologie de l’humour noir).
Primećeno je da literatura Srđana Srdića i posebno Srebrna magla pada zahteva strpljivog, upornog i koncentrisanog čitaoca, pa i čitaoca uzornih čitalačkih kompetencija. Međutim, pre bih rekla da Srdićeva književnost, ponajviše, iziskuje otvorenog čitaoca, čitaoca spremnog na rizik, spremnog na samoizlaganje i samoogoljavanje, čitaoca spremnog za nesanicu. Čitaoca spremnog da kroči u lavirint bez jemstva da će uspeti da uhvati nit koja će ga izvesti napolje. Tkanje, odnosno mreža, nameće se kao metafora koja može da posluži i kao pojmovni ekvivalent poetičkih stožera Srebrne magle. Dehijerarhizovana i otvorena struk tura dela, cirkularna struk tura bez konvencionalnih linearnih zapleta evocira Esherove petlje kao svoje poetičke ishode; mreža ne funkcioniše samo kao svojevrsna narativna mapa, već i kao egzistencijalni prostor, dvostruko kodiran – kao virtuelna relanost, prostor suodnosa između likova, koji se umnožavaju u svojim virtuelnim i narativnim iden titetima, bez uporišta i konačišta; ali i mreža kao znak egzistencijalnog usuda, kao zamka ili klopka iz koje likovi nastoje da se pričanjem, raz/govorom međusobno izbave, a roman pamti drevnost svog antropološkog okvira i čina pričanja kao sučeljavanja sa smrću u njenim mnogoputim pojavnostima, vid bekstva, teskobnog pregovaranja i katartičkog uzmicanja. Sudar čitaoca i teksta, ulazak čitaoca u tekst ili teksta u čitaoca, Srdić provocira eksperimentalnim i transgresivnim narativnim postupcima i formama, pozivajući ga na interakciju brojnim tekstualnim strategijama. Moći i nemoći dijaloga i komunikacije, u društvu inače opsednutom komunikacijom, ali ne i njenim etičkim učincima, nije samo opsesivna tema romana Srebrna magla pada, već je dobila i svoju autopoetičku artikulaciju. Raz/govor likova, pisanje kao dijaloški čin i forma, pokušaj je da se raščauri otuđeno sopstvo, da se probije solipsizam subjekta, da se ostvari susret (Begegnung) i postigne razumevanje (Beziehung), rečeno pojmovnikom Buberovog Ja/Ti odnosa. Višeslojnu komunikativnu, odnosno apelativnu funkciju vrši i pripovedanje u drugom licu. Deiktičke zamenice su i mesta identifikacije i mesta poroznih identiteta, ontoloških nestabilnosti, fluidnih identiteta, identiteta u stalnom procesu razmene i zamene, pucanja i sabiranja. One su pak i čvorne tačke u romanesknom svetu redukovane referencijalnosti, koja dodatno nijansira obeskorenjenost likova i njihove još fluidnije karakterizacije u kojoj je naročito vlastito ime kao oznaka identiteta refleks krize. Ti je ogledalo ja i vice versa, ti je povod sa samoogoljavanje, autonaraciju, ti je mesto upisa, ali raslojenog subjekta, ono je prazno mesto koje i čitaoca poziva na upis, jedna od najsugestivnijih romanesknih metalepsi (valja spomenuti i autofikcionalizaciju Srđana Srdića i intermedijalne smernice, muzičke sugestije kojima otpočinju pojedini segmenti), koje mu ne da da se ogluši.
Interakcija se ispostavlja kao osa oko koje se sabiraju distorzični, asocijativni, izlomljeni i nekoherentni narativni segmenti. Nekonzistentnost duguju i odustajanju od tradicionalnih narativnih kompetencija, (sve)znanja, postojanosti, te otvorenosti za pripovedne ne pouzdanosti, mimikrije i krivotvorenja. Međutim, dijalogika romana u nastajanju, možda najpodesnije deskriptivne odrednice Srebrne magle..., u pojedinim segmentima i hiperteksualnih naznaka, vrtoglave, precizno osmišljene i projektovane narativne kombinatorike i hibridnih pripovedačkih ukrštanja ne gradi se na liniji (postmodernističkog) ludizma i zagonetanja provokacije radi, nije suštinski autoreferencijalne svrhovitosti, odnosno rezultat narcisoidne autocentične samodovoljnosti, epistemološke skepse i suspenzije smisla.
Složena, odnosno ambivalentna struktura Srebrne magle tvori se ukrštanjem postupaka i različitih narativa specifičnih za „govornu prozu“ (talk fiction, Ajrin Kakands). Predstavljanje se povuklo u korist govora, dominira diskurs dramatizacije junakove (junakovih) psihe (psiha) i emotivnih elementarnosti, junakove traumatizovane psihe, te logika nelinearne i afektivne naracije majstorski (nije slučajna aluzija) svedoči, (auto)poetički osvedočava, može biti, romaneskno sidrište – traumu i meandriranje oko traumatskog kao neiskazivog, a sveprisutnog. Trauma, odnosno traumatični događaj čije natrune čitalac poput mrvica skuplja zalazeći sve dublje i dublje u šumu, oblikuje govor junaka, selekciju događaja o kojima se kazuje, a koja ne može da se povinuje kognitivnim opravdanjima jer izmiču racionalnom poimanju. Otuda se i gube konture i jasne granice između sećanja, vizija, košmara, prošlosti i sadašnjosti. Narativne linije nisu amimetične, već se mimetički princip ostvaruje u korelaciji sa amnezijom, izolacijom, utrnulošću, odnosno realnošću traume koja je van empirijske kauzalnosti i hronotopičnosti, a koju tek čitalac treba da prepozna kao traumatski narativ. Otuda su i brojni formalni, pripovedački i tipografski postupci – narativne lakune i elipse, temporalne nesaglasnosti, diskontinuirana paginacija – tragovi koji pozivaju čitaoca na saučestvovanje.
Jer, svedočenje traume je, kako nas opominje psihoanaliza, ne samo lični, već i društveni čin. Čin koji zahteva Drugog kako bi se trauma/priča eksternalizovala i koja se može desiti tek uz hermeneutičko saučešće (prisustvo i empatija) Drugog. U slučaju Srebrne magle... to svedočenje, svedočenje koje se utemeljuje u po-etici razgovora, etosu koji priziva u svoje okružje i eros u koji se sliva kao krajnji saznajno-smisaoni horizont i njegova puna mera, ali i opstanička nada, jeste i vid kritike savremene civilizacije čije opsesivno ogoljavanje privatnog i intimnog, govora o ličnom i intimnom, ide ka njegovoj vulgarizaciji, negiranju, simulaciji, komercijalizaciji, te anesteziranju i ukidanju minimuma čovečnosti, ali i želje, žudnje za drugim. Reč je o kritici koja je lišena povišenog tona, agitacijskih efekata, ubojitih targetiranja, verbalnih dvoboja i odmazdi; ona je utisnuta u psihodramu junaka i iz nje proističe, bivajući time i pregnantnija.
Narativnim strategijama i intertekstualnim slojevima i natuknicama roman Srebrna magla pada priziva u svoje okružje bogatu romanesknu tradiciju čija su dva junaka istaknuta epigrafima ovog teksta. Simulacija pisanja romana koja je, takođe, jedna od poetičkih okonica knjige Srebrna magla pada, podsetila me je na fragment iz jednog romana Itala Kalvina sa kojim bih zatvorila ovaj osvrt, ali možda i otvorila neke buduće, komparativne dijaloge (možda i privukla potencijalne čitaoce): „Eto koliko si se od jučer promijenio, ti koji si vjerovao da ti je draža knjiga koja je nešto čvrsto, opipljivo i jasno definirano, pa se može uživati bez opasnosti, nego životno iskustvo koje čovjeku uvijek izmiče, jer je isprekidano i proturječno. Znači li to da je knjiga postala oruđe, komunikacijski kanal, dodirna točka?“ Srdićev roman jeste upravo to, lapidarno kazano – tačka koja spaja isprekidana i protivrečna iskustva njegovih likova i nas, čitaoca, i kao i svaki dodir, nije bezopasan. Ali je vredan rizika. Baš kao i ljubav čiju vrednost i smisao Srdićev roman imanentno-poetički najdublje svedoči.

Žarka Svirčev