Savremena teorija države i prava

eljena u pet glava posle kojih sledi vid sintetičkog zaključka.
U Prvoj Glavi izlaže se istorija klasičnih političkih teorija koje započinju od Platona i Aristotela, prožimaju Rimsku teoriju države i prava, zatim Srednji vek i Renesansu, i završavaju sa Liberalnim političkim teorijama države, ustava i prava. Značaj proučavanja ovog šireg perioda je u ukazivanju razvojnih aspekata političke misli kroz vekove i donošenje zaključaka o nastanku i razvoju državno - pravne misli i svesti neophodne za fundiranje savremene društvene i političke filozofije i metodologije. Već iz Prve glave monografije možemo doneti ceo niz zaključaka o koncentrisanju teorije države i prava oko dva ili tri osnovna pravca, koji će dominirati u devetnaestom i dvadesetom veku.
U Drugoj Glavi monografije obuhvaćene su teorije koje počinju od perioda Francuske buržoaske revolucije odnosno od Berka i Bentama, nastavljaju sa kasnim liberalizmom B. Konstana i A. Tokvila, dalje daju presek klasične nemačke misli (Kant, Fihte, Hegel) i nastavljaju sa idejama Marksa, Lenjina i drugih modernih teoretičara dvadesetog veka. Među modernim misliocima šire teorijske misli u okviru socijalizma je uvršten Lasal koji je smatrao da se i u sferi napretka svesti može primeniti zaključivanje bazirano na dijalektici, koji je kao metod bio predmet neprekidnih osporavanja.

U ovoj glavi su predstavljene i ideje pozitivista (od O. Konta nadalje), a na pozitivno - pravnom teorijskom planu posebno misao Dž. Ostina, čija je teorija bila kritikovana od moderne pravne nauke i misli. Predstavljena je, nadalje i Veberova teorija razumevanja sa metodskim konceptom ”idealnih tipova”, kao i njegovi vidovi (tipovi) legitimiteta.

Posebno mesto u ovoj Glavi posvećeno je Kelsenu koji je na jednoj strani unapredio razumevanje nekih dimenzija države kao pravnog entiteta, a na drugoj strani uglavnom jednostranim filozofskim tumačenjima redukovao dimenzije misli o državi, pa i pravu. Među autorima koji su takođe obuhvaćeni analitičkim prikazom su i Niče, Čemberlen, kao i totalitaristi (Musolini i Hitler).
Pored klasičnih političkih teorija u ovoj Glavi su izložene i osnove ustavne pravne nauke i ustavne pravne metodologije i doktrine. U ovom delu posebno je dat osvrt na ustavna pravna i politička shvatanja na američkom tlu.

U Trećoj Glavi monografije razmotrene su one teorije koje dalje mogu razviti političku filozofiju i teoriju (u narednom razdoblju ovog 21. veka). Ove teorije se nadovezuju na ideje prosvetiteljstva, klasičnog i neoliberalizma (odnosno na Loka, Monteskjea, Konstana, Tokvila) i postavljaju u prvi plan pitanje pravde, i odnosa slobode, jednakosti i komunitarizma (zajedništva), kao bitnih vrednosti. Naglasak je dat na Dž. Rolsu i njegovom razumevanju pravde kao distributivne relativizovane kategorije. Posebno je ovde značajna ideja autonomnosti izbora i raspodele onih dobara koje ljudi u svojim konkretnim uslovima (na fer osnovama) slobodno biraju i koja su u razmeni predmet transakcije.

Četvrta Glava monografije nastoji da iz drugog ugla sagleda nastanak države i prava, što nije dosada tretirano u okviru literature političke i pravne filozofije. Primećeno je iz prethodnih glava monografije da je zanemarena međunarodna dimenzija nastanka države i da se do sada smatralo da je država nastala uglavnom dejstvom unutrašnjih razloga i pokretača. U delima Kara, Vajta i Morgentaua mogu se pronaći bitni razlozi za drugačija tumačenja, gde je za nastanak (i razvoj) bitno utvrđivanje teritorijalne granice države. ..

U Petoj Glavi monografije je najpre razmatrano pitanje definisanja države i državnog prava kao režima, a ne samo određenog skupa ustanova. Zaključci do kojih se došlo su upućivali na zasnivanje teorije države, koja bi se bazirala na dopunjenoj Opštoj teoriji sistema, koja uključuje nove hipotetičke principe. Analizom dometa primene teorije sistema, uvidelo se da nedostaje dijalektička protivrečnost kao bitan razlog dinamike, pa je onda i ova grupa principa dijalektike uključena u objašnjenja u okviru sistemsko - dijalektičkog prilaza. ..