Gordana Đilas je rođena 1958. godine u Nakovu, kraj Kikinde. Filozofski fakultet, grupa za Jugoslovenske i opštu književnost završila u Novom Sadu.
Objavila je knjige poezije Pred ogledalom (Matica srpska, Novi Sad, 1985), Gospodine, gospodine (Matica srpska, Novi Sad, 1989), Carski vrt (Društvo književnika Vojvodine, Novi Sad, 1996), Zvezda juga (Svetovi, Novi Sad, 2002), Usputna stanica (Braničevo, Požarevac, 2005), Učitelj sećanja (Novi Sad, autorsko izdanje, 2009) kao i knjige Šest poslenika Biblioteke Matice srpske (Biblioteka Matice srpske, Novi Sad, 1998), Mapa sveta Petrovaradinske tvrđave (sa B. Popržanom, N. Mamulom, Đ. Pisarevim, Novi Sad, Likovni krug, 2005), Bibliografija INDIS 1976-2009 (sa Svetlanom Vuković, Novi Sad, Fakultet Tehničkih nauka, 2010).
Priredila knjige Reči i vreme (izabrani tekstovi Milana Pražića, Biblioteka Matice srpske, Novi Sad, 2002), Otvoreni svet (izabrani prevodi Duška Vrtunskog, Biblioteka Matice srpske, Novi Sad, 2003) i Tribina mladih: 1954-1977 (sa N. Mamulom, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2004).
Priredila je i objavila preko pedeset selektivnih bibliografija savremenih srpskih pisaca.
Za knjigu Učitelj sećanja dobila je nagradu Pečat varoši sremskokarlovačke, 2010.
18.11.11
Večnost sačuvana u jeziku
Gordana Đilas
Za nedelju dana, na svečanom otvaranju 35. književnih susreta „Milici u pohode“, novosadskoj pesnikinji Gordani Đilas(1958) biće uručena nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja“ Zavoda za kulturu Vojvodine.
Priznanje je stiglo za knjigu poezije „Sećanje koje se nije dogodilo“ („Futura publikacije“, Novi Sad, 2011.), koja je odabrana kao najbolja među pedesetak poetskih naslova objavljenih u godini između dva susreta. To je njena sedma i semantički najsloženija knjiga poezije.
Gordana Đilas je kao bibliotekar-bibliograf u BMS priredila i objavila nekoliko stručnih knjiga, kao i preko pedeset selektivnih bibliografija savremenih srpskih pisaca.
Sa kakvim osećanjima ste primili vest o nagradi „Milica Stojadinović Srpkinja“?
- Vest o nagradi stigla je neočekivano, te je stoga primljena sa još većim intenzitetom. Bila sam ushićena i uzbuđena, navikla sam da su nagrađivani drugi, a kad sam malo porazmislila, shvatila sam koliko je lepo i važno i značajno da nagradom knjiga biva na poseban način osvetljena i doživljena, skrenuta je pažnja na nju, još će neko poželeti da je pročita, proširiće se krug čitalaca.
Ova nagrada je za mene i izuzetna čast jer nosi ime pesnikinje koja simboliše i ukazuje na kontinuitet stvaralaštva pesnikinja kod nas. Isto tako, i velika odgovornost ali i podstrek da istrajem i nastavim.
Za koga pišete poeziju, kome prvom pokažete pesmu?
- Ne razmišljam o tome dok pišem, reč je o stvaralačkom impulsu, jednoj koncentrisanoj i fokusiranoj energiji, koja mi pomaže da sve što se može iz života- prenese na jedan lepši i uređeniji nivo, kada postaje pesma. Želja mi je da uspostavim komunikaciju sa čitaocem pesme, da prenesem emociju i sliku pre svega, da o svakodnevnim i takođe nesvakodnevnim životnim činjenicama govorim na ovakav način, da ih iz sivog, beznačajnog, tugaljivog preobrazim u oblike; da budem iskrena koliko god je to moguće; da znam da dajemo kada se celi dajemo; da smo svi deo nekog toka koji ima svoj kraj; da meru svoga trajanja koliko god možemo ispunimo pozitivnom energijom, sve ostalo je usamljenost, tuga, nesporazum, nemogućnost, a ponekad i ne-želja za ostvarivanjem zadovoljavajuće komunikacije. Volim da u poeziji insistiram na jednostavnosti i čistoći jezika, a kada mislim da nisam u tome uspela, u poslednje vreme podelim utiske sa sinom, on mi pomogne da razrešim neku dilemu.
Kako vaša struka bibliotekara-bibliografa utiče na književno stvaralaštvo?
- Volim biblioteke i bibliotekarstvo, posebno bibliografiju kao jednu od bibliotekarskih disciplina, koja u vama razvija strpljenje, upornost, postupnost u radu, a i stalno ste na izvoru informacija, uočavate neke zakonomernosti, uzročno-poslednične veze, razvoj neke ideje. Bibliotekarstvo je disciplina sa svojim pravilima koja se moraju znati i primenjivati. Poezija, opet pruža bezbroj mogućnosti da se izrazite, ali ona zahteva stalnu brigu o rečima, negovanje čistote i lepote jezika i vi ste odgovorni i prema jednom i prema drugom, isto kao i kada kuvate, spremate kolače... Važno je samo jedno, da u svakom poslu koji radite date svoj maksimum, sve što možete.
Šta mislite o elektronskim knjigama? Čitate li takva izdanja?
- Elektronske knjige su postale stvarnost, i ta se činjenica ne može zanemariti. Ako se knjige čitaju, makar i elektronski, nemam ništa protiv.Doći će generacije koje će knjige čitati preko računara i za njih će to biti sasvim prirodno, možemo samo ići u susret tim promenama, prilagođavajući im se. Elektronske knjige tražim na računaru kada mi je potrebna knjiga, a nije mi pri ruci, iako još uvek više volim kada mi je knjiga u ruci.
Radmila Lotina
Beseda o Vrdničkoj vili
- Kada izgovorim ime Milice Stojadinović Srpkinje uvek prvo pomislim na to kako je za Vuka sakupljala srpske narodne pesme, ali istovremeno odrastala i sazrevala u tradiciji građanskih pesmarica, kao i u lektiri koju je čitala (Herder, Klopštok, Gete, Šiler, Balzak, Bajron, Žan-Žak Ruso), objašnjava Gordana Đilas. Ne može se zanemariti ni njena strast za istinom, a Andrić je napisao kako je strast za istinom najbolji izraz životne snage u čoveku i naročit oblik poštovanja samog sebe. Tu su i njene pesme posvećene zavičaju (Fruška gora u najširem smislu) kao i duboka i sveprožimajuća povezanost s prirodom.
Trenutno ponovo čitam poeziju Vrdničke vile, tekstove o njoj i pitam se šta se to promenilo od 1828. godine (kada je Milica rođena) i suštinski mislim da su promene veoma male. Doživljavam njenu poeziju kao samosvojan i osetljiv deo koji je uticao i doprineo da potonji pesnici baštine to iskustvo. To su izvori kojima se neprekidno vraćamo kada smo žedni ili kada stvaramo. Želja mi je da i ja dodam nešto tom izvoru, on je naša zaloga za večnost sačuvana u jeziku.
