Seksualni život moje ujne

U početku ne beše reč...

Flertovanje mi ne ide od ruke. Nikad mi nije ni išlo. Moja taktika iz tinejdžerskih dana nikad se nije promenila - ako ima muškaraca u blizini, digni visoko glavu, gledaj pravo ispred sebe, hodaj nehajno. Zavaraj. Ako doviknu za tobom, ne obraćaj pažnju. Nastavi dalje. Ako vam se pogledi sretnu u prepunom vozu u podzemnoj železnici, pogledaj dole, sa strane, gore, samo ne u njih. Nikad nemoj da se smešiš. Smešiti se znači biti ranjiv. Sresti njihov pogled i nasmešiti se, znači priznati da si zainteresovana - a zainteresovanost znači da su ti potrebni. Sačuvaj svoje osmehe za decu, mačiće i zalazak sunca iznad mora...

Ali - šta ako to, ipak, uradiš? Ako rizikuješ, i uz osmeh uzvratiš ispitivačkim pogledom? Pa, onda bi verovatno rekli: “O, ali ja sam gledao u veverice”, ili “Divio sam se mapi u vozu”, ili “Ja? Maštao sam o onoj drugoj devojci - tamo. O, ne, dušo - ne o tebi... Svakako ne o tebi.” Sam Bog zna pored koliko privlačnih, božanstvenih, divnih muškaraca sam prošla, otkad sam prvi put obukla brushaler. Stotina? Hiljada? Barem dvadeset, do trideset.

Kao i mnoge devojke moga vremena, odmalena su me učili da znam gde mi je mesto. Koje je bilo nisko. Isto tako, a za razliku od nekih devojaka, takođe su me učili da se ne izdvajam previše, da očekujem malo i budem zadovoljna onim što dobijem. Naročito u pogledu osećanja, a, svakako, u pogledu onoga što se zove ljubav. Ta reč te ostavlja bez ikakve zaštite. Ljubav je potreba. Ljubav je, od trenutka kad je osetiš, gubitak. Ljubav. Čudna i strana stvar u svetu mog odrastanja. Bilo je u redu da se ljubav koristi u uobičajenim frazama - kao u: “Volela bih još jedno” - i u redu da se koristi u: “Hvala ti, volela bih da dođem na tvoju zabavu”, ali inače nije bila česta reč. Svakako je niste koristili u javnosti, a bogami, ni privatno, u vezi sa ljudskom prirodom. “Volim ovu mačkicu. Njeno krzno je tako toplo...”, bilo je u redu. Mogla sam to da kažem pred svojom majkom, a da ona ni ne trepne. Da sam je pitala da li me voli, ili izjavila da je volim, verovatno bi pobegla glavom bez obzira.

Jednom sam rešila da isprobam tu reč: kad moja sestra nije htela da priča sa mnom duže od nedelju dana, sva u suzama otišla sam do majke, zarila lice u njenu kecelju i plakala i - svesna da sam na opasnom terenu - izjavila da ne znam šta sam uradila i da bih volela da se Džini ne ponaša tako zato što je ja toliko volim. Naravno da nisam. Hoću da kažem da nisam znala šta znači voleti.