Seksualnost i društvo kod pravoslavnih Slovena od X do XVIII veka

09.08.07

Iv Levin (Eve Levin) je profesor na Odseku za istoriju Univerziteta Kanzas, gde drži predavanja o ruskoj i balkanskoj istoriji. Njena studija „Seksualnost i društvo kod pravoslavnih Slovena od X do XVIII veka” (Cornell University, 1989) nakon bugarskog (1991) i ruskog prevoda (1999) konačno se nedavno pojavila i na srpskom (prevod Svetlane Samurović, izdanje „Karpos“). Knjiga je jedina takve vrste objavljena kod nas do danas i iscrpno se bavi institucijom braka, incestom, silovanjem, dozvoljenim i nedozvoljenim seksom sveštenika i laika itd, u predmodernim društvima pravoslavnih Slovena. Iv Levin je trenutno u Moskvi.

Predmet vaše studije su predmoderna društva Rusije, Srbije i Bugarske. Da li su možda sličnosti sa Rusijom prenaglašene? Na Srbe i Bugare je evidentniji uticaj Vizantije, posebno u strožem kaznenom pravu koje se odnosi na seksualne prestupe i društveni položaj žene...

– Gledano iz ove pozicije, mislim da sam prenaglasila sličnosti između kulturnih tradicija Srbije, Bugarske i Rusije. Ipak, mnogi tekstualni izvori su isti i slika o seksualnim kulturama koja se stvara na osnovu njih je da one blisko podsećaju jedne na druge.

Pravoslavni Sloveni pripadaju zapadnoj civilizaciji, ali jedna od vaših najprovokativnijih teza jeste da slovenska pravoslavna društva ne poznaju koncept „romantične ljubavi” koji se začeo u zapadnoj Evropi u srednjem veku. Šta je to zapravo bila „romantična ljubav” koju pravoslvvni Sloveni u to vreme nisu poznavali?

– Ideali „romantične ljubavi” spoj fizičkog izraza seksualnosti i emotivne povezanosti – čini se većini savremenih ljudi u toj meri „prirodnim” kao da su biološki urođeni ljudskoj vrsti. Oni se, međutim, pojavljuju u specifičnom istorijskom momentu, u 12. veku u južnoj Francuskoj, u „trubadurskoj” dvorskoj kulturi. Smatralo se da je ta „dvorska ljubav” predodređena za članove plemićke elite. Osim toga, ona je na početku predstavljana kao karakteristična za izvanbračne odnose. Dama i njen kavaljer, udvarač, bili su u braku sa drugima, te je tako njihova međusobna strast istovremeno bila i gorka i slatka, unapred osuđena na propast. Tek se kasnije, u ranom savremenom dobu, pojavila ideja da bi bračna veza takođe motla biti „romantična”. Sigurna sam da su neki predmoderni Sloveni imali bračne veze koje su bile emocionalno ispunjavajuće i fizički strasne. Kulturni ideali, međutim, postavljaju standarde na osnovu kojih se sudi o ponašanju i oni utvrđuju ono što stvarni muškarci i žene mogu da očekuju u njihovim intimnim vezama.

Slovenska pravoslavna društva nisu bila okrutna prema seksualnim disidentima kao društva na Zapadu. Malo je primera kamenovanja ili paljenja žena, ?apadni putnici su zapanjeni u kojoj meri se homoseksualnost toleriše u Rusiji. Da li su društva pravoslavnih Slovena zaista bila tolerantnija?

– Ne verujem da su društva pravoslavnih Slovena bila tolerantnija prema seksualnim prestupima u našem modernom razumevanju „tolerisanja”, koje podrazumeva spremnost da se odbace negativni sudovi. Društva pravoslavnih Slovena su bila, u stvari, veoma sklona osudi; ona su osuđivala većinu vidova seksualnog izražavanja, uključujući i one koje bismo danas smatrali sasvim bezazlenim. Pravoslavni Sloveni su, međutim, odabrali da mnoge forme seksualnog prestupa, koje su zapadna društva u tom periodu smatrala za izuzetno mrske, kažnjavaju veoma blago (na primer, homoseksualnost ili zoofiliju). Istovremeno, pravoslavni Sloveni su druge tipove seksualnih prestupa, kao što je ženidba između rođaka ili više ženidbi, smatrali za naročito uvredljive, iako se oni tada u zapadnoj Evropi obično uopšte nisu videli kao grešni. Prema tome, bolje 6i bilo da kažemo da su pravoslavni Sloveni za izvesne tipove seksualnog odstupništva pre bili umereniji, nego tolerantniji. Pravoslavni Sloveni su, uopšteno, više naglašavali pokajanje nego kažnjavanje.

U vašoj knjizi nije prenaglašen loš položaj žene u ovim srednjovekovnim društvima. Čak ste se kritički osvrnuli na Meri Dejli, rodonačelnicu feminističke teologije, iznoseći da feministkinje zaboravljaju da je i položaj muškaraca bio loš.

– Ja sam lično feministkinja i gajim velike simpatije za napore da se izgrade obrazloženja – politička, teološka, kulturna, biološka – za poboljšanje statusa žena u današnjem svetu. Ne mislim, međutim, da se taj cilj može postići iskrivljavanjem istorijskih svedočanstava. Tako što ćemo se fokusirati isključivo na negativnu ili isključivo na pozitivnu stranu. Feminističke aktivistkinje su prenaglašavale, i potcenjivale, podjarmljivanje žena u prošlosti. U prvom slučaju nadale su se da će inspirisati bes zbog maltretiranja žena koje se produžilo do naših dana. U drugom slučaju feministkinje su htele da stvore „upotrebljivu” prošlost – istorijske presedane za ulivanje snage ženama. Međutim, argumenti koji se zasnivaju na pogrešnoj interpretaciji prošlosti mogu se lako odbaciti i ne pružaju čvrstu osnovu za tvrdnje u korist ženskih prava danas. Interpretacija prošlosti sa više nijansi nije samo iskrenija u odnosu na istorijske dokaze, nego i nudi bogatstvo ljudskog iskustva na koje mi savremeni ljudi možemo da se oslonimo u konstruisanju naše budućnosti.

U Rusiji se za seksualne izgrede plaćana globa lokalnom vladici. Nije li je to neka vrsta indulgencije, plaćanje za iskupljenje greha?

– Novcem koji je davan crkvi zbog seksualnih prestupa nije se otkupljivao oproštaj za prekršaj. To je bio vid kompenzacije za društvo zbog štete načinjene društvenom poretku i javnoj pristojnosti, a takođe način da se plati za troškove episkopskog suda pravde. Pravoslavna crkva nije imala sistem indulgencija kao Rimokatolička crkva u poznom srednjem veku, gde su grešnici mogli da plate kaznu i u suštini kupe put za izlazak iz čistilišta. To bi teološki bilo nemoguće za Pravoslavnu crkvu koja nema koncept „čistilišta” kao mesta između pakla i raja. Međutim, praksa davanja „donacije” i primanje dokumenta, sa potpisom episkopa, koji obećava oproštaj od grehova bio je poznat u slovenskom i grčkom pravoslavnom svetu u 17. veku i kasnije. Grčki naučnik, školovan u Americi, Nikolaos Hrisidis pronašao je primere toga i u Grčkoj crkvi oni postoje do danas. Mogu li se ti dokumenti s pravom smatrati kao vrsta indulgencije? Pitanje je izazvalo dosta rasprave na konferenciji „Asocijacije za izučavanje istočnog hrišćanstva” pre dve godine. Pitanje zavisi od detalja: da li dokumenti obećavaju otpuštanje grehova koji još nisu počinjeni i ispovedani ili samo grehova koji su ispovedani ali ispaštanje još nije bilo izvršeno?

Domen seksualnosti je bio potpuno crkveni – ona je odlučivala o braku, srodstvu, razvodima, dozvoljenom i nedozvoljenom seksu (sa vrlo detaljnim propisima o izboru partnera, njegovom socijalnom statusu, vremenu i položajima seksualnog čina itd.), dok je država posredovala, kažete, jedino u slučaju silovanja.

– Državni i crkveni prioriteti u primenjivanju ponekad se nisu podudarali. Jedan od primera tog fenomena jesu brakovi između pravoslavnih vernika i nepravoslavnih. Crkvene starešine su obično žestoko osuđivale takve brakove, dok su ih svetovne vlasti često dopuštale ili su ih njihovi predstavnici čak i sami sklapali. Zbog razlike u državnim i crkvenim interesima, u modernom dobu je većina zapadnih država konačno odustala od primenjivanja crkvenih pravila i umesto toga prihvatila princip odvajanja države od crkve.

Razgovor vodio: D. Aničić