Semjuel Veber (1940) je američki filozof i jedan od vodec´ih mislilaca u disciplinama književne teorije i psihoanalize. Prevodio je Deridu i Adorna, a na njegovu misao – koja pokriva takođe i propitivanje tehnologije, pozorišta kao medija, Benjaminovog jezičkog polja, ali i redefinisanje i reartikulacije tradicionalnih medija – uticali su i Frojd i Lakan. Ponudio je nove smernice u Lakanovom zagonetnom ponovnom čitanju frojdovske psihoanalize, koja se dogodila pod uticajem francuskog strukturalizma. Značajan doprinos humanističkim naukama dao je tezom da je osnivanje određene institucije uvek zasnovano na činovima razgraničenja i isključivanja.
Pod mentorstvom Pola de Mana, stekao je doktorat iz komparativne literature na Univerzitetu Kornel 1971. Kao suosnivač i urednik časopisa Glyph, postao je jedna od ključnih ličnosti u zapadnom otkric´u bakhtinskog kruga. Profesor je na humanističkim studijama u Avalonu, kodirektor Pariskog programa kritičke teorije Univerziteta Nortvestern, kao i profesor u Evropskoj diplomskoj školi u Sas Feu (Švajcarska).
U bogatoj bibliografiji izdvajaju se naslovi: Freud-Legende: Drei Studien zum Psychoanalytischen Denken (1979), Institution and Interpretation (1987), Rückkehr zu Freud: Jacques Lacans Ent-stellung der Psychoanalyse (2000), Targets of Opportunity: On the Militarization of Thinking (2005), Benjamin’s Abilities (2008). U izdanju Fakutleta za medije i komunikacije prevedena je i obavljena knjiga Teatričnost kao medij (2018), provokativna i multidisciplinarna studija koja pruža alternative dominantnim narativno-estetskim pretpostavkama o pozorištu kao mediju.