Seni zaboravljenih predaka

Govoraše tako ona; i čeznuh
da mrtve majke zagrlim duh.
Trired probah da dodirnem
njenu sliku, ali trired ona
skliznu pored ruku mojih,
kao sen, kao san.

Homer,

Odiseja


Uvod


Imali smo mnogo sreće. Podizali su nas roditelji koji su ozbiljno
shvatali svoju odgovornost da budu jake karike u lancu pokolenja.
Može se reći da je potraga na kojoj se zasnivaju informacije ove knjige počela u detinjstvu, kada su nam bile pružene bezuslovna ljubav i zaštita prilikom suočavanja sa stvarnim nedaćama. To je drevna praksa kod sisara. Nikada nije bilo lako. U savremenom ljudskom društvu čak je i teže. Sada je toliko opasnosti, a tako mnogo
ih je bez presedana.

Sama knjiga započeta je u ranim osamdesetim, kada je suparništvo između Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza dostizalo potencijalno sudbonosnu prekretnicu – 60.000 nuklearnih
bojevih glava nakupljenih radi zastrašivanja, iznuđivanja, iz gordosti i straha. Svaka nacija veličala je sebe i ocrnjivala protivnike,
koji su ponekad prikazivani kao niži od ljudskih bića. SAD su potrošile deset biliona dolara na hladni rat – dovoljno da se kupi sve
u zemlji, osim tla. U međuvremenu, infrastruktura je doživljavala
slom, prirodna okolina je pustošena, demokratski proces je podriven, nepravda je carevala, a nacija je iz vodećeg kreditora pretvorena u vodećeg dužnika na planeti. Kako li smo se našli u ovoj nevolji, pitali smo se. Kako da se izbavimo? Možemo li da se izbavimo?

I tako smo stali da proučavamo političke i emocionalne korene
trke u nuklearnom naoružanju – što nas je vratilo do Drugog svetskog rata, koji je, naravno, vukao poreklo od Prvog svetskog rata, koji
je bio posledica uspona države-nacije, što vodi direktno do samog
nastanka civilizacije, koja je nusproizvod pronalaska poljoprivrede
i pripitomljavanja životinja, a ovo se iskristalisalo kroz veoma dug




period u kome smo mi, ljudska bića, bili lovci i sakupljači. Usput
nije bilo nikakve oštre deobe, nikakve tačke za koju bismo mogli reći:
Evo korena naše zle sudbine. Pre no što smo postali svesni toga, gledali smo prve ljude i njihove pretke. Događaji iz dalekih doba, mnogo pre postanja ljudi, jesu kritični, zaključili smo, za razumevanje
klopke koju naša vrsta, čini se, samoj sebi postavlja.

Odlučili smo da se zagledamo unutar sebe, da ponovo pređemo
onoliko važnih okuka i krivina evolucije sopstvene vrste koliko
možemo. Sklopili smo jedno sa drugim sporazum da ne odustanemo, kuda god nas potraga odvela. Godinama smo učili jedno od
drugog, ali ni naši lični politički pogledi nisu istovetni. Postojala
je šansa da će jedno od nas, ili oboje, morati da se odrekne nekih
uverenja koja smo smatrali suštinskim. Ali ako bismo uspeli, makar
i delimično, možda bismo razumeli mnogo više od pukog nacionalizma, trke u nuklearnom naoružanju i hladnog rata.

Sada kad završavamo ovu knjigu, s hladnim ratom je gotovo.
Ali nekako se ne osećamo bezbedno. Na središte pozornice probijaju se nove opasnosti, a stare i poznate se nanovo nameću. Suočeni smo s veštičjim kotlom etničkog nasilja, povampirenog nacionalizma, nesposobnih vođa, neodgovarajućeg obrazovanja, pore-
mećenih porodica, propadanja prirodne okoline, izumiranja vrsta,
demografske eksplozije i s milionima koji nemaju šta da izgube.
Potreba da shvatimo kako smo dospeli u ovakvu zbrku i spoznamo
način da se iz nje izvučemo deluje hitnija nego ikad.

Ova knjiga okrenuta je dubokoj prošlosti, koracima koji su u
našem postanju bili najbitniji za naše formiranje. Kasnije ćemo
pokupiti ovde razmotane konce. Put nas je vodio do spisa naših
prethodnika u ovoj potrazi, do dalekih epoha i drugih svetova, kroz
brojne discipline. Trudili smo se da imamo na umu aforizam Nil-
sa Bora: „Jasnoća kroz širinu“. Ali potrebna širina ume da bude
pomalo zastrašujuća. Ljudi su podigli visoke zidove da razdvoje
grane znanja suštinske za naš zadatak – razne nauke, politike, vere,
etike. Tragali smo za malim vratima u tim zidovima, a ponekad
smo pokušavali da ih preskočimo ili prokopamo prolaz ispod njih.
Osećamo potrebu da se izvinimo zbog svojih ograničenja. Sasvim
smo svesni neadekvatnosti sopstvenog znanja i sposobnosti razlučivanja. A opet, takva jedna potraga nema šanse da uspe ukoliko se



zidovi ne probiju. Nadamo se da će, tamo gde smo mi poklekli,
drugi biti podstaknuti (ili izazvani) da učine više.

Ono što se spremamo da kažemo izvedeno je iz otkrića mnogih
nauka. Podstičemo čitaoca da ostane svestan nesavršenosti našeg
sadašnjeg znanja. Nauka nikada nije završena. Ona se kreće kroz
uzastopne približnosti, primiče se sve više i više potpunom i preciznom razumevanju Prirode, ali nikada ga ne doseže sasvim.
Činjenica da je u prošlom veku*
bilo toliko velikih otkrića – čak i
u poslednjoj deceniji – jasno pokazuje da još imamo daleko da idemo. Nauka je uvek podložna raspravama, ispravkama, doterivanju,
mučnim ponovnim razmatranjima i revolucionarnim uvidima.
Bilo kako bilo, deluje kao da je sada poznato dovoljno toga da se
mogu rekonstruisati neki ključni koraci koji su doveli do nas i
pomogli da postanemo ono što jesmo.

Na našem putovanju sreli smo mnoge koji su nam velikodušno
podarili svoje vreme, stručnost, mudrost i ohrabrenje, mnoge koji
su pažljivo i kritički pročitali ceo rukopis ili neki njegov deo. Rezultat je bio otklanjanje nedostataka, ispravka činjeničnih grešaka ili
tumačenja. Posebno zahvaljujemo Dajani Akerman; Kristoferu
Čibi, Istraživački centar Ejms, NASA; Džonatanu Kotu; Džejmsu

F. Krouu, Odeljenje za genetiku Univerziteta Viskonsin, Medison;
Ričardu Dokinsu, Odeljenje za zoologiju Oksfordskog univerziteta; Irvenu de Voreu, Odeljenje za antropologiju Univerziteta u Harvardu; Fransu B. M. de Valu, Odeljenje za psihologiju Univerziteta Emori i Istraživački centar za primate Jerks; Džejmsu M. Debsu Mlađem, Odeljenje za psihologiju Državnog univerziteta
Džordžija; Stivenu Emlinu, Odsek za neurobiologiju i ponašanje
pri Univerzitetu Kornel; Morisu Gudmanu, Odeljenje za anatomiju i biologiju ćelije Medicinskog fakulteta Državnog univerziteta Vejn; Stivenu Džeju Guldu, Muzej uporedne zoologije Univerziteta u Harvardu; Džejmsu L. Guldu i Kerol Grent Guld, Odeljenje za biologiju Univerziteta Prinston; Lesteru Grinspunu,
Odeljenje za psihijatriju Medicinskog fakulteta u Harvardu; Hauardu E. Gruberu, Odeljenje za razvojnu psihologiju Univerziteta
Kolumbija; Džonu Lombergu; Nensi Palmer, Centar za štampu i
*
Devetnaestom. (Prim. prev.)



politiku Šorenstin Baron pri Fakultetu državne uprave Kenedi,
Univerzitet Harvard; Lindi Obst; Vilijamu Provajnu, Odeljenje
za genetiku i istoriju nauke Univerziteta Kornel; Dvejnu M. Rambou i E. Sju Sevidž-Rambo, Centar za istraživanje jezika Državnog
univerziteta Džordžija; Dorion, Džeremiju i Nikolasu Seganu; Dž.
Vilijamu Šopfu, Centar za studije evolucije i porekla života Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu; Mortiju Silsu; Stivenu
Soteru, Institut Smitsonijan; Džeremiju Stounu, Federacija američkih naučnika; i Polu Vestu. Mnogi naučnici poslali su nam za
objavljivanje priređene primerke sopstvenih radova. K. S. takođe
zahvaljuje svojim prvim učiteljima bioloških nauka, H. Dž. Mileru, Sjualu Rajtu i Džošui Lederbergu. Razume se da nijedan od
pomenutih ne snosi krivicu za neotklonjene greške.

Duboko smo zahvalni svima koji su pratili ovaj rad kroz razne
njegove verzije. Za briljantnost u bibliotečkom istraživanju, transkripciji, održavanju kartoteke i još mnogo toga dugujemo posebnu zahvalnost asistentkinji E. D. Karen Gobreht i administrativnoj asistentkinji K. S. Elinor Jork. Takođe zahvaljujemo Nensi
Birn Strakman, Dolores Higareda, Mišel Lejn, Loren Muni, Grejemu Parksu, Debori Perlstin i Džonu P. Volfu. Izuzetni kapaciteti bibliotečkog sistema Univerziteta Kornel predstavljali su presudan izvor za stvaranje ove knjige. Osim toga, ne bismo je mogli
napisati bez pomoći Maraje Fardž, Džulije Ford Dajmond, Lizbet
Kolakši, Mejmi Džouns i Leone Kamings.

Zadužili su nas Skot Meredit i Džek Skovil iz Književne agencije Skota Meredita, zbog velikodušnog ohrabrivanja i podrške. Srećni smo što su Seni sazrele u vreme kada je En Godof bila urednik;
takođe zahvaljujemo Hariju Evansu, Džoni Evans, Nensi Inglis,
Džimu Lambertu, Kerol Šnajder i Semu Vonu iz Rendom hausa.

Volter Enderson, glavni i odgovorni urednik časopisa Parade,
omogućio nam je da svoje ideje predstavimo najširoj mogućoj publici. Rad s njim i starijim urednikom Dejvidom Kurijerom bio je
nepomućeno zadovoljstvo.

Ova knjiga pisana je za široki krug čitalaca. Zarad jasnoće,
pokatkad bismo neku misao naglasili više puta, ili u različitim kontekstima. Pokušali smo da ukažemo na kvalifikacije i izuzetke.
Zamenica „mi“ korišćena je ponekad da označi autore ove knjige,



ali obično za ceo ljudski rod; kontekst bi trebalo da otkloni svaku
nedoumicu. Za one koji bi želeli da kopaju dublje, reference na druge radove, popularne ili tehničke – date u kurzivu – nalaze se na
kraju knjige. Tamo su i dodatni komentari, beleške i razjašnjenja.
Fascinantni film Sergeja Paradžanova*
iz 1964. dao nam je naslov,
iako ova dva dela inače imaju malo sličnosti.

Što se tiče suštinskog nadahnuća i pojačanog osećanja hitnje, u
godinama pripreme ove knjige postali smo roditelji Aleksandre
Rejčel i Semjuela Demokritusa – voljenih imenjaka naših nezaboravnih predaka.

Karl Segan
En Drajan,

06/01/92
Itaka, Njujork

*
.i.i ....... .....i., ...... ......... .........., 9.
jan. 1924 – 21. jul 1990. god. (Prim. prev.)

Prolog


DOSIJE
NAHOČETA



Videvši tek života mali deo, željni smrti,
ljudi se uzdignu i odlete kô dim, uvereni
samo u ono sa čim su se sreli... Pa ko će
onda da spozna celinu?

Empedokle,

O prirodi1

Ko smo mi? Odgovor na ovo pitanje
nije tek jedan od zadataka, nego je
Zadatak nauke.

Ervin Šredinger,

Nauka i humanizam2

Beskrajno silno crnilo tu i tamo ozari slabašna tačka svetlosti
– koju, pošto se približimo, prepoznajemo kao moćno Sunce, što bukti termonuklearnom vatrom i zagreva mali okolni prostor svemira. Vaseljena je gotovo u potpunosti crna praznina, a opet,
broj sunaca je zapanjujući. Neposredna okruženja ovih sunaca samo
su beznačajan delić ogromnosti Kosmosa, ali mnoga, možda i većina tih veselih, svetlih, blagih područja oko zvezda popunjena su svetovima. Samo u galaksiji Mlečni put možda ih ima stotinu milijardi – ni preblizu, niti predaleko od lokalnog Sunca oko koga kruže u
nemom gravitacionom odavanju počasti.
Ovo je priča o jednom takvom svetu, možda ne previše različitom od mnogih drugih – posebno priča o bićima koja su se razvila
na njemu, a pre svega o jednoj vrsti.
Samo da bi preživelo milijarde godina posle nastanka života,
biće mora da bude otporno, sposobno i da ima sreće: usput su vrebale tolike opasnosti. Oblici života istrajavaju tako što su, na primer, strpljivi, ili proždrljivi, ili žive sami i kamuflirani, ili imaju
brojan porod, ili su strašni lovci, ili su u stanju da odlete na sigurno, ili su vešti plivači, ili se ukopavaju, ili prskaju škodljive, ošamućujuće tečnosti, ili se vešto ugrađuju u sâm genetski materijal drugih bića, toga nesvesnih; ili tako što su slučajno odsutni kada naiđu
grabljivci ili kada reka bude zatrovana ili kad ponestanu zalihe hrane. Bića koja nas posebno zanimaju bila su, ne tako davno, društvena
do besmisla, bučna, svadljiva, živela su po drveću, bila sklona zapovedanju, pohotna, promućurna, koristila su alatke, imala produženo detinjstvo i nežan odnos prema mladima. Jedna stvar je vodila
drugoj, i u tren oka, njihovi potomci namnožili su se po čitavoj planeti, pobili sve suparnike, razvili tehnologije sposobne da preobraze




svet, i postali smrtna opasnost za sebe i mnoga druga bića s kojima
dele svoj mali dom. U isto vreme, otisnuli su se u susret planetama
i zvezdama.

Ko smo? Odakle dolazimo? Zašto smo ovakvi a ne nekako drugačiji? Šta znači biti čovek? Jesmo li sposobni, ako se javi potreba, za
korenitu promenu, ili nas mrtve ruke zaboravljenih predaka guraju u nekom pravcu koji je, bio dobar ili loš, izvan naše kontrole?
Možemo li promeniti sopstveni karakter? Jesmo li u stanju da poboljšamo svoja društva? Možemo li ostaviti deci bolji svet od onog
koji smo nasledili? Možemo li ih osloboditi demona što nas pro-
gone i ne daju mira našoj civilizaciji? Na duži rok, jesmo li dovoljno mudri da znamo kakve promene da napravimo? Može li nam
biti prepuštena sopstvena budućnost?

Mnogi umni ljudi plaše se da su nas naši problemi prerasli, da
smo, iz razloga koji se tiču same suštine ljudske prirode, nesposobni da se nosimo s njima, da smo se izgubili, da preovlađujuće političke i verske ideologije ne mogu da zaustave zlokobni dugoročni
trend razvoja ljudskih odnosa – zapravo, da su one doprinele tom
pravcu kroz krutost, nesposobnost i neumitno kvarenje koje je
posledica moći. Je li ovo tačno, a ako jeste, možemo li nešto učiniti u vezi s tim?

U pokušaju da razumemo ko smo, svaka ljudska kultura stvarala je svoj korpus mitova. Protivrečnosti u nama pripisuju se borbi između suprotstavljenih ali podjednako moćnih božanstava; ili
nesavršenom Tvorcu; ili, paradoksalno, buntovnom anđelu i Svevišnjem; ili čak, još neravnopravnijem sukobu između svemoćnog
bića i neposlušnih ljudi. Postojali su i oni uvereni da bogovi s tim
nemaju ništa. Jedan od njih, Nanrei Kobori, pokojni starešina hrama Blistavog zmaja, budističkog svetilišta u Kjotu, rekao nam je:

Bog je ljudska izmišljotina. Zato je priroda Boga samo
plitka misterija. Duboka misterija je priroda Čoveka.

Da su se život i ljudi pojavili stotinama, pa i hiljadama godinama ranije, mogli bismo znati najveći deo onoga važnog u vezi sa
našom prošlošću. Možda bi od nas bilo skriveno samo malo toga
značajnog o našoj istoriji. Naš bi se domašaj lako pružao do samog



početka. Umesto toga, vrsta nam je stara stotinama hiljada godina,
starost roda homo meri se milionima godina, primati su stari desetine miliona godina, sisari preko dvesta miliona, a život oko četiri
milijarde godina. Zapisi nas vraćaju samo milioniti deo puta od
nastanka života. Naši počeci, ključni događaji našeg ranog razvoja, nisu nam lako dostupni. Do nas nisu stigli izveštaji iz prve ruke.
Ne mogu se naći u živom pamćenju niti u analima vrste. Naša vremenska dubina bedno je, uznemirujuće plitka. Ogromna većina
predaka potpuno nam je nepoznata. Nemaju imena, lica, karakteristične crte. Nema porodičnih anegdota vezanih za njih. Ne mogu
se povratiti, izgubljeni su za nas zauvek. Poznajemo ih koliko i Ada-
ma. Kada bi vas neki predak od pre sto pokolenja – da ne pominjemo hiljadu ili deset hiljada – sreo na ulici raširenih ruku, ili vas
prosto potapšao po ramenu, biste li mu uzvratili pozdrav? Ili biste
pozvali policiju?

I mi sami, pisci ove knjige, imamo toliko kratak uvid u sopstvene porodične istorije da možemo jasno da zavirimo samo dve generacije unazad, maglovito u tri, i gotovo ni u jednu više. Ne znamo
čak ni imena – a kamoli zanimanja, zemlje porekla, životne priče

– svojih pra-pra-praroditelja. Najveći broj ljudi na Zemlji je, mislimo, na sličan način izolovan u vremenu. Za većinu nas, nikakve
zabeleške nisu spasle sećanja naših predaka, čak ni samo nekoliko
generacija unazad.
Ogroman lanac bića, ljudskih i ne-ljudskih, vezuje svakoga od
nas za naše najranije pretke. Tek najskorije karike obasjane su slabašnim snopom svetla živog pamćenja. Sve druge bačene su u razne
stepene tame, utoliko neprozirnije što su vremenski udaljenije. Čak
i one srećne porodice koje su uspele da vode brižljive zapise dosežu
ne više od nekoliko desetina pokolenja u prošlost. A opet, i pre sto
hiljada generacija, naši preci imali su prepoznatljivo ljudsko obličje, a epohe geološkog vremena pružaju se unazad pre njih. Za većinu nas, snop svetla napredovao je zajedno sa generacijama, i kako
se nova pokolenja rađaju, informacije o starima se gube. Odsečeni
smo od sopstvene prošlosti, odvojeni od svog porekla, ne usled nekakve amnezije ili lobotomije, već zbog kratkoće života i beskrajnih,
neizmernih pejzaža vremena što nas odvajaju od našeg nastajanja.

Mi ljudi smo kao novorođenče ostavljeno pred vratima, bez pisamceta koje objašnjava ko je, odakle dolazi, kakav teret nasleđenih




osobina i hendikepa možda nosi, ili ko bi mu mogli biti preci. Žudimo da zavirimo u dosije nahočeta.

Iznova i iznova, u mnogim kulturama, izmišljali smo utešne fantazije o svojim roditeljima – o tome kako su nas mnogo voleli, kakvi
su heroji i veći od života bili.3I kao što to siročići čine, ponekad smo
sami sebe krivili što smo napušteni. Krivica mora da je naša. Bili
smo previše grešni, verovatno, ili moralno nepopravljivi. Nesigurni, držali smo se tih priča, i najstrože kažnjavali svakog ko se usudio
da sumnja u njih. Bilo je to bolje nego ništa, bolje nego da priznamo
kako ne poznajemo sopstveno poreklo, bolje nego da priznamo da
smo ostavljeni, goli i bespomoćni, poput nahočeta na pragu.

Kao što kažu da se dete oseća kao centar Vaseljene, tako smo i
mi nekada bili ubeđeni ne samo u svoju središnju poziciju, već i u
to da je Vaseljena stvorena za nas. Ovo staro, ugodno zanošenje, ovaj
bezbedni pogled na svet krunio se pet vekova. Što smo bolje razumevali kako je svet sastavljen, manje smo morali da zazivamo Boga
ili bogove, a sve je dalja u vremenu i uzročnosti morala da bude
božanska intervencija. Cena za doba zrelosti bilo je odustajanje od
prekrivača sigurnosti. Odrastanje je vožnja toboganom.

Kada su, počev od 1859, naši koreni, kako je bilo predloženo,
mogli biti shvaćeni kao prirodan, ni najmanje mističan proces – za
koji nije potreban Bog ili bogovi – bolno osećanje izolacije postalo je gotovo kompletno. Po rečima antropologa Roberta Redfilda,
Vaseljena je počela „da gubi svoj moralni karakter“ i „postala ravnodušni sistem koji ne vodi brigu o čoveku.“4

Štaviše, bez Boga ili bogova i dežurne pretnje božanskom kaznom,
neće li ljudi biti kao zveri? Dostojevski je upozorio – oni koji odbacuju veru, ma kako dobronamerni bili, „završiće natapajući zemlju
krvlju“.5 Drugi su primetili da ovo natapanje traje još od zore civilizacije – i to često u ime vere.

Neprijatni izgled jedne ravnodušne Vaseljene – ili gore, besmislene Vaseljene – proizveo je strah, odbijanje, oguglalost i osećanje
da je nauka sredstvo otuđenja. Hladne istine našeg naučnog doba
mrske su mnogima. Osećamo se nasukano i samotno. Žudimo za
svrhom koja bi udahnula smisao našem postojanju. Ne želimo da
čujemo da svet nije napravljen za nas. Nismo zadivljeni moralnim
kodeksima što su ih smislili puki smrtnici; nama su potrebni oni
koji su došli odozgo. Oklevamo da prihvatimo svoje rođake. Za nas
su to i dalje stranci. Osećamo se posramljeno: najpre smo zamišlja-



li svog pretka kao kralja Vaseljene, a sada traže od nas da priznamo
dapotičemo od najnižeg među niskima – blato i glib i bića bez uma,
toliko sitna da se ne mogu golim okom videti.

Zašto se usredsrediti na prošlost? Zašto se uznemiravati bolnim sličnostima između ljudi i zveri? Zašto prosto ne gledati u
budućnost? Odgovor na ova pitanja postoji. Ako ne znamo za šta
smo sve sposobni – i to ne samo nekoliko slavnih svetaca ili zloglasnih ratnih zločinaca – onda ne znamo ni čega treba da se čuvamo,
koje ljudske sklonosti da podstičemo, a od kojih da zaziremo. Onda
nemamo pojma koji predloženi pravci ljudskog delanja su realistični, a koji su nepraktična i opasna sentimentalnost. Filozof Meri
Midžli piše:

Svest o tome da imam lošu narav ne tera me da je promenim. Naprotiv, trebalo bi da mi pomogne da je zadržim, primoravajući me da razlikujem svoju normalnu
zlovolju od moralne ogorčenosti. Moja sloboda, otud, ne
izgleda posebno ugrožena prihvatanjem, niti ikakvim
osvetljavanjem smisla mog lošeg temperamenta u poređenju sa životinjama.6

Proučavanje istorije života, procesa evolucije, kao i prirode drugih bića koja dele ovu planetu sa nama počelo je pomalo da osvetljava ranije karike u lancu. Nismo sreli svoje zaboravljene pretke,
ali počinjemo da osećamo njihovo prisustvo u mraku. Prepoznajemo im seni tu i tamo. Jednom su i oni bili stvarni koliko i mi. Ne
bismo bili ovde da ih nije bilo. Naše i njihove prirode nerazmrsivo su povezane iako nas, možda, razdvajaju eoni. Ključ za ono što
jesmo čeka nas među tim senima.

Kada smo počeli potragu za svojim korenima, koristeći metode i
otkrića nauke, bilo je to gotovo s osećanjem užasa. Plašili smo se šta
bismo mogli naći. Umesto toga, pronašli smo ne samo mesta već i
razloge za nadu, i to počinjemo da objašnjavamo u ovoj knjizi.

Dosije nahočeta je dug. Mi ljudi otkrili smo deliće, ponekad po
nekoliko uzastopnih strana, a ništa tako jasno kao kompletno poglavlje. Mnoge reči su zamućene. Većina je izgubljena.7




Ovde je, dakle, jedna verzija nekih od ranih stranica iz dosijea
nahočeta, izgubljena poruka koja je trebalo da se nađe uz njega na
kućnom pragu, nešto o našim počecima i zaboravljenim precima,
koji su centar ishodišta ove priče. Kao i većina porodičnih priča, i
ova počinje u mraku – tako davno i daleko, pod tako nepovoljnim
okolnostima, da niko ne bi pogodio kuda bi mogla odvesti.

Na putu smo da utvrdimo istoriju života, kao i stazu što je dove-
la do nas – kako smo postali ovo što jesmo. Prikladno je da počnemo od početka. Ili malo ranije.

Prvo poglavlje


NA ZEMLJI
KAO I NA NEBU



Koliko dugo su zvezde
polako bledele,
Svetlo lampe
prigušivalo se...

Nansen,

(748–834, Kina)1

Da bi se stvorila zemlja, rekoše „Zemlja“.
Izdigla se iznenada, kao oblak, kao magla,
stvarajući se, razmotavajući...

Popol Vuh: Knjiga Zora života naroda Maja2

Ništa ne živi večno, na nebu kao ni na Zemlji. Čak i zvezde
stare, raspadaju se i umiru. Umiru i rađaju se. Jednom je bilo
vreme pre no što su postojali Sunce i Zemlja, vreme pre dana i noći,
davno, davno pre no što je bilo ikoga da zabeleži Početak za one
koji bi mogli doći posle.
Bilo kako bilo, zamislite da ste bili svedok tog vremena:
Ogromna masa gasa i prašine brzo se sažima pod sopstvenom
težinom, vrti se sve brže, pretvara iz uskovitlanog, haotičnog oblaka u nešto nalik razgovetnom, uređenom, tankom disku. Njegovo tačno središte tinja mutnim višnjevim crvenilom. Posmatrajte odozgo,
iznad diska, tokom stotinu miliona godina, pa ćete videti kako središnja masa postaje sve belja i blistavija, dok, posle nekoliko neuspelih i nepotpunih pokušaja, ne brizne u sjaj, termonuklearnu vatru
koja se sama održava. Sunce je rođeno. Ono će verno sjati sledećih pet
milijardi godina – dok će materija u disku evoluirati u bića sposobna da rekonstruišu okolnosti njegovog postanja, a i sopstvenog.
Samo su unutrašnje oblasti diska, najbliže središtu, osvetljene.
Dalje od centra Sunce ne uspeva da prodre. Zaronite u dubinu oblaka da vidite kakva se to čuda tamo odvijaju. Otkrivate kako se
milion malih svetova vrti oko velike središnje vatre. Tu i tamo
nekoliko hiljada većih, koji uglavnom kruže blizu Sunca, mada su
neki i na velikim udaljenostima, sudbinski su predodređeni da se
pronađu, spoje i postanu Zemlja.
Obrtni disk, odakle se obrazuju svetovi, potpuno se sabrao iz
rasute materije što ocrtava ogromno područje međuzvezdanog vakuuma u galaksiji Mlečni put. Atomi i parčad koji ga čine predstavljaju naplavine galaktičke evolucije – ovde atom kiseonika stvoren iz helijuma u unutrašnjem paklu neke odavno mrtve džinovske




crvene zvezde; tamo atom ugljenika izbačen iz ugljenikom bogate
atmosfere zvezde u nekom sasvim drugačijem galaktičkom sektoru;
a sad i atom gvožđa oslobođen za stvaranje sveta moćnom eksplozijom supernove u još daljoj prošlosti. Pet milijardi godina posle događaja koje opisujemo, upravo ti atomi možda teku vašim krvotokom.

Naša priča počinje tu, u tom mračnom, uskomešanom, mutno
osvetljenom disku: onakva kakva se zaista odigrala, kao i ogroman
broj drugih priča koje su se mogle dogoditi da su stvari krenule
samo malo drugačije; priča o našem svetu i vrsti, ali takođe priča

o mnogim drugim svetovima i oblicima života osuđenim da ih
nikada ne bude. Disk vrvi od mogućih budućnosti.3
Većim delom svojih života zvezde sijaju pretvarajući vodonik u
helijum. To se događa pri ogromnim pritiscima i temperaturama,
duboko u njima. Zvezde se rađaju u Mlečnom putu već deset milijardi godina ili više – u nemerljivo velikim oblacima gasa i prašine. Gotovo celokupna posteljica gasa i prašine koja je jednom okruživala i hranila zvezdu brzo se gubi, bilo tako što je njen stanar proguta ili je izbljuje nazad u međuzvezdani prostor. Kada su malo
starije – ali i dalje govorimo o detinjstvu zvezda – može se razlučiti masivni disk gasa i prašine, gde unutrašnje putanje žustro kruže oko zvezde, dok se spoljne kreću dostojanstvenije i sporije. Slični diskovi opažaju se oko zvezda koje jedva da su izašle iz mladosti, ali sada samo kao tanušni ostaci samih sebe iz prošlosti – i to je
uglavnom prašina, gotovo bez gasa, svako zrnce prašine minijaturna planeta u orbiti oko središnje zvezde. U nekim od njih mogu se
razabrati mračne putanje bez prašine. Možda polovina mladih zvezda na nebu, masivnih kao Sunce, ima takve diskove. Starije zvezde nemaju ništa slično, ili bar ništa što smo trenutno u stanju da
utvrdimo. Naš sopstveni Sunčev sistem do današnjeg dana zadržava
vrlo tanušni prsten prašine što kruži oko Sunca, nazvan zodijački
oblak – kao koprenastu novu verziju ogromnog diska iz koga su
rođene planete.

Ova opažanja pripovedaju nam sledeću priču: zvezde su se obrazovale u grupama iz ogromnih oblaka gasa i prašine. Gusta nakupina materijala privlači okolni gas i prašinu, postaje sve veća i
masivnija, sve efikasnije uvlači materiju u sebe i kreće svojim
putem pretvaranja u zvezdu. Kada temperature i pritisci u njenoj



unutrašnjosti postanu dovoljno visoki, atomi vodonika – daleko
najobilnijeg materijala u Vaseljeni – sabijeni su i termonuklearne
reakcije otpočinju. Kada se to dogodi u dovoljno velikim razmerama, zvezda se zapali i okolna tmina je odagnata. Materija se pretvara u svetlost.

Oblak koji se urušava vrti se sve brže, biva spljeskan u oblik
diska, a grumenovi materije prikupljaju se – uzastopce u veličinu
čestica dima, zrnaca peska, kamenova, stena, planina, malih svetova. Zatim se oblak sređuje jednostavnom metodom pošto najveći
objekti gravitacijom privlače delove. Putanje bez prašine predstavljaju zone hranjenja mladih planeta. Kako središnja zvezda počne
da sija, ona odašilje i velike oluje vodonika da oduvaju čestice nazad
u prazninu. Možda će neki drugi sistem svetova, čija je sudbina da
nastane milijardama godina kasnije, u nekom dalekom kutku Mlečnog puta, dobro iskoristiti ove odbačene gradivne blokove.

Mislimo da u diskovima gasa i prašine što okružuju mnoge
susedne zvezde vidimo jaslice gde se svetovi, daleki i egzotični, akumuliraju i sažimaju. Svuda po našoj Galaksiji, ogromni, nepravilni, grudvasti, potpuno crni međuzvezdani oblaci urušavaju se pod
sopstvenom težom i začinju zvezde i planete. To se dešava otprilike jedanput mesečno. U vidljivom svemiru – sa čak sto milijardi
galaksija – možda se svake sekunde stvara stotina solarnih sistema.
U tom mnoštvu svetova, mnogi će biti jalovi i pusti. Drugi mogu
biti bujni i plodni, a na njima mogu rasti bića izvrsno prilagođena
nekolikim okolnostima, i mogu sazrevati i pokušavati da odgonetnu sopstvene početke. Univerzum je raskošniji nego što možete i da
zamislite.

Dok se prašina sleže, a disk stanjuje, sada već možete da razaberete šta se dole dešava. Ogromni dijapazon minijaturnih svetova kovitla se oko Sunca, svaki u malo drugačijoj orbiti. Strpljivo posmatrate. Epohe prolaze. Uz toliko tela koja se kreću tako brzo, samo
je pitanje vremena kada će se svetovi sudariti. Gledajući pobliže,
primećujete sudare bezmalo svuda. Sunčev sistem počinje usred
gotovo nezamislivog nasilja. Ponekad je sudar brz i čeon, a razor-
ne, iako bešumne eksplozije ne ostavljaju iza sebe ništa osim krhotina i delova. U drugim situacijama – kada su dva minijaturna sveta u gotovo istovetnim orbitama i sa gotovo istovetnim brzinama –




sudari su blago gurkanje; tela ostaju zajedno i stvara se veći, dvostruki minijaturni svet.

Epohu ili dve kasnije primećujete da raste nekoliko znatno
većih tela – svetova koji su imali sreće da izbegnu uništavajuće
sudare u svojim ranim, ranjivijim danima. Takva tela – svako uspostavljeno u sopstvenoj zoni ishrane – oru kroz manje minijaturne
svetove i proždiru ih. Ona su postala toliko velika da je njihova gravitacija smrvila sve nepravilnosti; ti veći svetovi su gotovo savršene sfere. Kada se minijaturni svet približi masivnijem telu, iako
nije dovoljno blizu da bi se sudario, on skrene; orbita mu je promenjena. Na svojoj novoj putanji može da se sudari sa nekim drugim telom, mrveći ga možda u paramparčad; ili završava vatrenom
smrću padajući u mlado Sunce, koje guta obližnju materiju; ili biva
gravitaciono izbačen u ledeni međuzvezdani mrak. Samo nekoliko
njih nalazi se u srećnim orbitama, i oni nisu niti pojedeni, niti razneseni, niti sprženi, niti prognani. Oni nastavljaju da rastu.

Preko određene mase, veći svetovi ne privlače samo prašinu, već
i ogromne struje međuzvezdanog gasa. Gledate kako se razvijaju,
kako svaki od njih na kraju poseduje veliku atmosferu gasovitog
vodonika i helijuma što okružuje jezgro od stenja i metala. Pretvaraju se u četiri džinovske planete, Jupiter, Saturn, Uran i Neptun.
Možete da vidite kako se pojavljuju karakteristične prugaste oblačne šare. Sudari kometa s njihovim mesecima šire elegantne, šarama prekrivene, raznobojne, kratkoveke prstenove. Komadi sveta
koji je eksplodirao okupljaju se opet nazad, stvarajući haotični,
polovnjački, heterogeni novi mesec. Dok gledate, telo veličine Zemlje zaore u Uran, obori ga na bok, tako da jednom u svakom obilasku orbite njegovi polovi bivaju upereni pravo u daleko Sunce.

Još bliže, tamo gde je disk gasa sada očišćen, neki od svetova postaju zemljolike planete, druga klasa preživelih u ovoj igri gravitacionog ruleta što uništava svetove. Konačno prikupljanje zemaljskih planeta ne traje više od sto miliona godina, otprilike onoliko
vremena u poređenju sa životom Sunčevog sistema koliko je prvih
devet meseci prema životnom veku prosečnog ljudskog bića. Krofnasta zona od miliona kamenitih, metalnih i organskih minijaturnih svetova – asteroidni pojas – preživljava. Bilioni ledenih minijaturnih svetova, komete, polako kruže oko Sunca u tmini iza najdalje planete.



Glavna tela Sunčevog sistema sada su obrazovana. Sunce sija kroz
providan međuplanetni prostor gotovo oslobođen prašine i zagreva i
osvetljava svetove. Oni nastavljaju da putuju i zanose se oko Sunca.
Ali ako pogledate još bliže, razabraćete da se događa dalja promena.

Nijedan od ovih svetova, podsećate se, ne poseduje sopstvenu
volju; nijedan ne namerava da bude u određenoj orbiti. Ali oni koji
se nalaze na pristojnim kružnim orbitama teže daljem rastu i napretku, dok će oni na vrtoglavim, divljim, ekcentričnim ili nemarno nakrivljenim orbitama naginjati tome da budu uklonjeni. Kako
vreme prolazi, zbrka i haos ranog Sunčevog sistema postepeno se
pretvaraju u sve uredniji, jednostavniji, ravnomernije razmaknut
i, za vaše oči, sve divniji skup putanja. Nekim telima suđeno je da
prežive, drugim da budu uništena ili prognana. Ovaj odabir svetova funkcioniše preko nekoliko izuzetno jednostavnih zakona kretanja i gravitacije. Uprkos dobrosusedskim odnosima uljudnih svetova, povremeno možete spaziti skandalozne nitkove među minijaturnim svetovima koji se kreću na putanji sudara. Čak i telo s
najpristojnijom kružnom putanjom nema garanciju da neće biti u
potpunosti uništeno. Da bi i dalje preživljavao, zemljoliki svet mora
da ima sreće.

Uloga nečeg nalik slepoj slučajnosti u svemu ovome bode oči.
Nije očigledno koji će minijaturni svet biti uništen ili odbačen, a
koji će bezbedno odrasti u planetu. Postoji tako mnogo objekata u
toliko komplikovanom skupu međusobnih odnosa da je vrlo teško
reći – isključivo na osnovu posmatranja početne konfiguracije gasa
i prašine, pa čak i pošto su se planete uglavnom obrazovale – kakva će biti konačna raspodela svetova. Možda bi neki drugi, dovoljno napredan posmatrač, mogao da predvidi njenu budućnost – ili
čak i da sve pokrene, kako bi se, milijardama godina kasnije, kroz
neki složeni i suptilni sled procesa, postepeno ostvario željeni
ishod. Ali to još nije za ljude.

Počeli ste sa haotičnim, nepravilnim oblakom gasa i prašine,
koji se kovitla i sažima u međuzvezdanoj noći. Završili ste sa elegantnim, dragulju sličnim Sunčevim sistemom, blistavo osvetljenim, gde su pojedine planete uredno udaljene jedna od druge, a sve
ide kao sat. Planete su lepo razmaknute, dolazi vam do uma, jer su
one koje nisu bile takve sada nestale.