Zabluda o Bogu

10.01.15 City magazine

Zamislite da autor nekog teksta zahteva da mu se povinujete, iako nema potvrdu da je to što je napisao tačno. U današnjem svetu, niko ne bi podržao takav stav, ukoliko nije reč o religiji. Najveće religije sveta vekovima počivaju upravo na glorifikaciji potpuno nepotvrđenih teza, koje se ne smeju dovesti u pitanje.
U knjizi Zabluda o Bogu oksfordskog profesoraRičarda Dokinsa (Heliks je posle duže pauze objavio peto izdanje ove knjige) nalazi se podatak da je papa Pije X izračunao koliko će dana nesrećni smrtnici provesti u čistilištu. Dužnost katolika bila je da papino mišljenje prihvate kao istinito. Druge „istine“ mnogo su važnije, jer se više bave ovozemaljskim nego zagrobnim životom i snažno utiču na kreiranje mišljenja. Zahvaljujući Bibliji, skoro polovina Amerikanaca veruje da je bog stvorio ljude pre samo deset hiljada godina, dok pojedini muslimani, zahvaljujući Kuranu, misle da je u redu ubiti čoveka zbog crteža proroka.
Uprkos tome, predstavnicima religije dozvoljeno je da kritikuju medije, obrazovni sistem, zdravstvo, politiku... Ako im je to zabranjeno, onda se ističe da su povređena osećanja vernika. Za to vreme, pravo na povređenost zbog protivustavnog upliva religije u sva polja društveno-političkog delovanja sistematski se ignoriše do zabrinjavajućih razmera. Zaboravlja se da vera može da cveta do ritualnog poteza rukom kad god autobus prođe pored crkve, ali ne i do postavljanja s mukom izdejstvovane sekularne slobode na žrtveni oltar. Dokins zato veru u boga smatra štetnom i osporava svaku tezu za koju bi se moglo pomisliti da joj ide u prilog. Od argumentacije Tome Akvinskog, do modernih kreacionističkih pseudodokaza i indoktrinacije dece, on piše o svemu što je u sprezi s hrišćanstvom i, donekle, islamom, stvarajući knjigu koja je s pravom proglašena ateističkom Biblijom.
Drugim rečima, razumno obrazlažući tabuizirane teme, perfekcionistički opravdana Zabluda o Bogu ruši vrata filozofskog religijskog manastira na koja je pre Dokinsa retko ko pokucao. Ljudima koji Bibliju smatraju svetom, on postavlja logično pitanje: ako zbog nje osporavate pravo na abortus, zašto onda ne kamenujete i preljubnike, ili ne odlučite s kim će kćerka da vam se venča, ukoliko je pre toga ne prodate u roblje? Hrišćanska sveta knjiga otvoreno favorizuje i takve postupke.
Dokins time dokazuje da vernik postaje produhovljena i dobra osoba tek kad zdravorazumski, a ne verskim zanosom, odluči šta će iz bućkuriša svetih spisa da prihvati, a šta ne. U suprotnom, može se opravdati ubistvo karikaturiste, zbog karikature. Pre opravdanja, trebalo bi se zapitati da li se zaista vredna ideja može poljuljati satiričnim perom? Ako su večnost i istina na strani vernika, zašto se oni toliko plaše preispitivanja i kritikovanja vere?

03.11.07 Danas

Aleksej Kišjuhas
Ričard Dokins po drugi put u Srbiji! Prvi put, beše to čuveni Sebični gen (1976) u srpskom izdanju iz 1979. godine. Ovih nedelja, smederevski Heliks objavljuje Zabludu o Bogu - prevod Dokinsove popularne, kontroverzne, snažno inspirativne i bezmerno značajne The God Delusion (2006). No, krenimo redom.
Ričard Dokins je uticajni evolucioni biolog i oksfordski profesor na (za njega osnovanoj) katedri za Razumevanje nauke u javnosti. Sve njegove studije su međunarodni bestseleri, delom i zbog fantastičnog literarnog stila - Dokins je jedan od retkih naučnika koji redovno dobija i čisto književne nagrade. Već su pisane knjige o njemu (Ričard Dokins: Kako je naučnik promenio način na koji mislimo) i smeštaju ga među prva tri najznačajnija intelektualca današnjice (ostala dvojica su Čomski i Eko). Uz sve to, Dokins je i beskompromisno glasni ateista. A upravo o takvom se ateizmu u Zabludi o Bogu i radi.
Osnovni cilj Zablude o Bogu jeste smelo i zapanjujuće uspešno pobijanje hipoteze da postoji bog. Nije ovde reč o bradatom starcu koji sedi na oblaku (ili varijacijama na temu) - ni ozbiljni teisti ni ozbiljni ateisti, kada kažu bog ne misle na dotično(g). Reč je o pobijanju hipoteze da postoji nadljudska, natprirodna inteligencija koja je sa namerom isplanirala i stvorila kosmos i sve u njemu, pa i nas same.
Nakon što sistematično pobija sve osnovne teološke argumente o postojanju boga, od Tome Akvinskog naovamo, Dokins pristupa detaljn(ij)oj analizi najozbiljnijeg argumenta među njima - tzv. argumenta o neverovatnosti. Naime, od kompleksnosti ljudskog oka preko ptičjeg krila do pčelinjeg plesa - sve su ove stvari zaista odviše neverovatne da bi bile proizvod slučaja. Otud, prirodno je biti u iskušenju da se zaključi kako su one dizajnirane ili kreirane od strane nekog tvorca. Pa ipak, ovo je zamka. Hipoteza o tvorcu takođe ne objašnjava ništa, jer samo budi novo pitanje - ko je onda stvorio tvorca? Drugim rečima, bog takođe nije verovatan, jer on bi sam morao biti još složeniji od ovako fantastično složenog sveta. Omiljeni argument kreacionista, onaj o neverovatnosti, ovde je fantastičnim manevrom upotrebljen upravo protiv hipoteze o tvorcu. Hipoteza o bogu time zapravo navlači zastore, sputava a ne pruža odgovore na dobra pitanja o svetu i prirodi. Srećom, od Porekla vrsta, odnosno od 1859. godine, imamo odgovor na problem neverovatnosti, to jest na problem kompleksnih struktura svuda oko nas i u nama samima. Taj odgovor glasi: gradualna evolucija prirodnom selekcijom. Jer, nasuprot popularnom stavu, evolucija na pogon prirodne selekcije zapravo je sama antiteza slučajnosti. I hipoteza o slučajnosti i hipoteza o bogu padaju na ispitu (ne)verovatnoće. Sam bog je odviše neverovatan da bi postojao. Istovremeno, on je i savršeno nepotreban (od)kada imamo elegantnije, sofisticiranije i, najvažnije, istinito objašnjenje ovog problema, poduprto hiljadama i hiljadama dokaza. Ovo je osnovna linija Dokinsovog argumenta.
Tehnički, nemoguće je dokazati da bog ne postoji i ovoga je Dokins svestan. Međutim, logički je nemoguće dokazati i da ne postoje Odin, Zevs, Perun, Manitu, vilenjaci, karakondžule ili Deda Mraz. Samim tim, strogo tehnički, moguće je biti jedino agnostik spram ovih bića. Međutim, ovakva beda agnosticizma ne vodi nas nigde (osim ako nismo na kursu iz formalne logike). U realnom životu, mi smo vrlo tvrdi ateisti po pitanju Apolona ili Deda Mraza, iako njihovo nepostojanje ne možemo dokazati. Jer, spomenuti statistički argument - da je sasvim neverovatno da oni postoje - sasvim nam je dovoljan da bismo bili ateisti spram, recimo, Zevsa ili vilenjaka. Isti argument «radi» i na hipotezi o bogu. Dokinsovim rečima, svi smo mi ateisti kada je reč o većini bogova u koje je čovečanstvo ikada verovalo. Neki od nas samo su otišli i malo dalje.
Naredni delovi knjige posvećeni su ostalim dilemama i pitanjima u pogledu (a)teizma. Veoma značajan deo studije odnosi se na moral, tj. (lažno) pitanje «zašto biti dobar, ako nema boga?». Kako demonstrira Dokins, poreklo morala nije u svetim knjigama, već je moral (iz evoluciono dobrih razloga) ugraviran u naše ponašanje. U religioznim dogmama postoje sentence koje se drastično kose sa današnjim etičkim kanonima. Čim smo toga svesni, mi unapred posedujemo aparat arbitraže između dobra i zla. Uostalom, slab je to moral ukoliko mu se podvrgavamo jedino da bismo se, zarad sudbine sopstvene zadnjice nakon smrti, ulizivali bogu. Autor se bavi i pitanjem porekla religije i veoma je inspirativno tumači kao nuspojavu pojedinih evoluciono adaptivnih mehanizama. Posebna ironija je što upravo teorija evolucije predstavlja okvir koji objašnjava i poreklo same religije. Vešta je i autorova eksplanacija temeljnog razlikovanja strastvenosti ateista i religijskog fundamentalizma, kao replika mnogima koji će se istrčati sa relativističkim stavom da je i ateizam neka vrsta religiozne strasti. Dokins je ubedljiv i u objašnjenjima zašto je hipoteza o bogu, osim što je neistinita, istovremeno i opasna. Ona pruža iluziju o životu na nebu i samim tim je opako upotrebljiva za sejanje smrti na zemlji. Čitava istorija, ukljujući i odvijajuću, svedok je toga.
I konačno, pored zabluda o bogu, Dokins predstavlja i zablude o ateizmu. Nije reč o hladnom, ciničnom pogledu na svet bez svrhe i smisla. Naprotiv, racionalno pristupanje stvarnosti, upravo nam (raz)otkriva ovaj svet umnogome fantastičniji nego što nam je to imaginacijom moglo pasti na pamet. Živi svet je nastajao milijardama godina, a ne jednu sedmicu. Vrste su se pojavljivale, gasile, dominirale i povlačile u istinitoj storiji, spektakularnijoj od religiozne fikcije. A život koji ne računa na život posle smrti zapravo je hrabriji, radosniji i vredniji življenja.
U svom projektu odbrane i promocije ateizma, Dokins svesno upotrebljava metodologije i političke programe pokreta za ljudska prava druge polovine dvadesetog veka: program podizanja svesti (pozajmljen od feministkinja) i program izlaska iz plakara (pozajmljen od homoseksualaca). Dokins poziva na senzitivizaciju javnosti povodom kršenja dečjih prava u vidu verske edukacije i nametanja religijskog mišljenja od strane roditelja u detinjstvu - dobu kada su ljudska bića posebno lakoverna i ranjiva na zablude. Dok poziv ateistima da izađu iz plakara predstavlja poziv na (is)korak ka oslobađajućem saznanju da se ateizma ne treba stideti i da u svojoj poziciji nisu usamljeni. Britansko izdanje knjige poseduje i spisak ateističkih organizacija kojima se ljudi mogu obratiti za podršku. Jedna od najznačajnijih ideja Zablude o bogu glasi: biti ateista je moguće i biti ateista je ponosito.
Današnji svet je duboko uronjen u religijsko mišljenje. Pod plaštom tolerancije, demokratije i pluralizma, religija se provlači sa jeftinim ulaznicama. I nanovo seda u prvi red. Samim tim, Dokinsova knjiga je potrebna i zadivljujuća oda racionalizmu, skepticizmu, nesputanom kritičkom promišljanju - naporu da se svet razjasni, a ne zamulja slabim odgovorima na dobra pitanja. Rečima Pena i Telera: ako ova knjiga ne promeni svet, nadrljali smo!

22.10.07 B92

Izdavačka kuća Heliks objavila je knjigu "Zabluda o Bogu" – svetski bestseler oksfordskog profesora, zoologa i filozofa nauke Ričarda Dokinsa – koja je odmah po objavljivanju prozvana ateističkom biblijom.
U deset poglavlja ove knjige Dokins analizira sve aspekte religije.

Autor insistira na tome da se pitanje postojanja Boga mora tretirati kao bilo koja druga naučna hipoteza. Držeći se tog principa, argumentovano, duhovito, otvoreno, direktno i logično, osporava sve argumente u prilog postojanju Boga i pokazuje da kreacionistička ideja „inteligentnog dizajna“ – tvrdnja da su današnja živa bića, pa i same ćelije, previše složeni da bi nastali prirodnim procesom, evolucijom – ne zadovoljava osnovne kriterijume prihvatljivosti za nauku i zdrav razum.

„Zamislite svet bez religije. Zamislite da nema bombaša samoubica, da se nije dogodio 11. septembar...da nije bilo krstaških ratova, lova na veštice...izraelsko-palestinskih ratova, srpsko-hrvatsko-muslimanskog masakra, da nije bilo progona Jevreja kao Hristovih ubica, nemira u Severnoj Irskoj, ubistava zbog ukaljane časti, da nema teleevanđelista u šljaštećim odelima i s natapiranom kosom koji pelješe lakoverne ljude (‘Bog želi da dajete dok vas ne zaboli’). Zamislite kako nema talibana koji dižu u vazduh drevne statue, javnih pogubljenja zbog bogohuljenja, bičevanja žena čiji je zločin što su pokazale delić svoga tela“.

Na takvo razmišljanje Dokins želi da podstakne čitaoce u "Zabludi o Bogu", i zato je ona namenjena svima – i vernicima i ateistima, jer svi tragaju za istinom o našem poreklu i smislu, samo što polaze sa suprotnih pozicija.

Izdavačka kuća Heliks osnovana je 2005. godine sa ciljem da srpsko tržište knjiga obogati najboljim svetskim naslovima iz oblasti popularne nauke. Čitaoci Heliksa mogu da uživaju u delima pisaca koji imaju dar da formalni jezik nauke pretoče u uzbudljivo štivo što se s lakoćom čita i razume. Ričard Dokins, Brajan Grin, Mičio Kaku, Karl Segan, Met Ridli, Stiven Pinker, Džon Gribin, Pol Dejvis i mnogi drugi poznati autori čine stvaralačku bazu čija će dela Heliks objaviti na srpskom jeziku.

Naredne dve knjige koje će se uskoro pojaviti u izdanju Heliksa su "Elegantni kosmos", knjiga o najaktuelnijim tokovima u fizici napisana na prijemčiv i zanimljiv način, i "Čovek koji je previše znao", biografija začetnika računarstva, Alana Tjuringa, slavljenog kao heroja Drugog svetskog rata zbog dešifrovanja ozloglašene nemačke šifre Enigma, proganjanog zbog svog seksualnog opredeljenja.

21.07.07 Politika

Dokins veruje da u svetu bez religija ne bi postojali ni bombaši samoubice, ni napadi jedanaestog septembra, ni krstaši, ni lov na veštice, ni progoni Jevreja kao „ubica Hrista”, niti sukobi u Severnoj Irskoj, Indiji ili Palestini

Nije čest slučaj da antireligiozna rasprava nedeljama bude jedna od najprodavanijih knjiga u SAD, a Ričardu Dokinsu je upravo to uspelo delom Zabluda o Bogu (Richard Dawkins, The God Delusion, Bantam Books, 2006, 406 str.).
Dokins je zoolog po struci i jedan od najznačajnijih evolutivnih biologa današnjice. Rođen je 1941. godine. Diplomirao je i doktorirao na Oksfordu. Bio je profesor na Berkliju, a onda se vratio na Oksford, gde je profesor i danas. Svetsku slavu je stekao knjigom Sebični gen (The Selfish Gene, 1976), a za njom su usledile mnogobrojne knjige, eseji i studije. U anketi časopisa Prospekt proglašen je za jednog od trojice najuticajnijih svetskih intelektualaca (tu su još Umberto Eko i Noam Čomski).

Zabluda o Bogu nije iznenađenje. Posredi je nastavak Dokinsovog dugogodišnjeg sukoba sa svim religijama (naročito uživa da raskrinka kreacioniste). „Vera je jeftin izgovor da ljudi ne moraju da misle i procenjuju dokaze”, izjavio je, kao i: „Većina ljudi, pretpostavljam, misli da vam je neophodan Bog da biste objasnili postojanje svemira i, naročito, postojanje života. Oni su u zabludi, ali naš obrazovni sistem je takav da mnogi toga nisu svesni.”

U ovoj knjizi Dokins polazi od premise da je hipoteza o postojanju Boga hipoteza kao i svaka druga – dakle, podložna ispitivanju – te se religiozni ljudi ne mogu sakrivati iza rečenice: „Vi morate da poštujete moja religiozna uverenja”, što u prevodu znači: „Ne smete da kažete ništa protiv”. Ispitivanje autora dovodi do dve poruke. On pokušava da uveri čitaoca da su religije pogrešne, nepotrebne i opasne. Takođe, želi da ohrabri ateiste: „Ne morate da se izvinjavate zato što ste ateisti. Naprotiv, to je nešto zbog čega treba da budete ponosni, jer ateizam skoro uvek ukazuje na zdravu nezavisnost uma.”

U prvom delu knjige Dokins se bavi poreklom religija, njihovim nezasluženim položajem u društvu, kao i odnosom nauke i religije.

Evolucija je, naravno, u središtu Dokinsove pažnje. On podrobno opisuje kako samo prirodno odabiranje može logično da objasni razvoj života, korak po korak. S druge strane, za „hipotezu o Bogu” ne samo što ne postoji ni jedan jedini dokaz, već neminovno dolazimo do pitanja: „Kako je stvoren Bog koji je bio sposoban da stvori čitav svemir?”

Autor, takođe, analizira „dokaze” o postojanju Boga, od Tome Akvinskog i Anselma do današnjih dana, i zaključuje da oni ne dokazuju ništa. Posebno objašnjava teizam, deizam i agnosticizam, i sve ih odbacuje.

Zbog čega se naučnik toliko bavi religijom? Zato što smatra, i to potkrepljuje primerima, da današnja društva trpe veliku štetu zbog nečeg iracionalnog i konfuznog, nepoduprtog bilo kakvim dokazom, napisanog pre više hiljada godina. „To nije bezopasna besmislica, već opasna besmislica”. Religije podstiču oružane sukobe, stvaraju atmosferu licemerja i fanatizma, guše individualnost i indoktriniraju decu, čime produžavaju začarani krug. Dokins veruje da u svetu bez religija ne bi postojali ni bombaši samoubice, ni napadi jedanaestog septembra, ni krstaši, ni lov na veštice, ni progoni Jevreja kao „ubica Hrista”, niti sukobi u Severnoj Irskoj, Indiji ili Palestini. Teleevangelisti ne bi ljudima prevarom uzimali novac, a talibani ne bi uništavali Budine statue. Uzrok je odlično primećen, ali zaključak je suviše optimističan. Svet bez religija bi sigurno bio lepši od postojećeg sveta, ali Dokins potcenjuje geopolitičke razloge za sukobe. Bojim se da bi jedna grupa ljudi, u nedostatku religije, pronašla drugačiji izgovor da ubija drugu grupu ljudi.

U drugom delu knjige Dokins se mahom bavi moralom, i taj je deo bolji i ujednačeniji od prvog.

Na osnovu mnogobrojnih zlokobnih citata iz Biblije, Dokins pokazuje da ta knjiga nije, i ne sme biti, osnova današnje moralnosti. Takođe, objašnjava koji su evolutivni razlozi doveli do toga da ljudska rasa razvije altruizam, i time ubedljivo odgovara na poznato pitanje: „Ako nema Boga, zašto su ljudi dobri?”

Autor čitavo poglavlje posvećuje neveseloj sudbini dece u zagrljaju religija. Pita se kako dete može biti proglašeno „hrišćanskim” ili „muslimanskim” kada deca nisu sposobna da donesu takve vrednosne sudove. „Nije li uvek zloupotreba dece kada im pripišete verovanja za koja su suviše mala da ih procene?” Da stvar bude još gora, „hrišćanstvo i islam uče decu da je slepa vera vrlina”, a to je podloga za budući ekstremizam.

Kakvo je rešenje? Deci ne treba nametati nijednu ideologiju, već ih podučavati kritičkom razmišljanju i omogućiti im da jednog dana sami izaberu put kojim će ići.

Da li Dokins pruža kontratežu religiji? Da. U poslednjem poglavlju knjige on govori da utehu i inspiraciju možemo naći u nauci, umetnosti, humanizmu, u ljubavi prema ovom životu i prema prirodi. „Znanje da je ovo jedini život koji imamo čini ga dragocenim.” Na osnovu naučnih saznanja predočava nam sliku svemira koja je maštovitija, čudnija i lepša nego u bilo kojoj religiji.

Posredi nije samo dobro napisana i argumentovana knjiga, već i preko potrebna knjiga u vreme kada širom sveta, a naročito u delovima Azije i delovima SAD, religiozni fundamentalizam napada zdrav razum i ljudska prava. Ovo delo bi bilo osveženje u našim knjižarama, punim drugorazredne mistike i pseudonaučnih knjiga.

Veselin Marković