Servantes u srpskoj književnosti

15.12.05 NIN

Svaka ovakva monografija ili sintetička studija o nekom velikom pesniku ili piscu svetske književnosti koja govori o tome kada se počelo sa njegovim prevođenjem kod nas i koliko je prevođen, kako su njegove poruke prihvaćene i kako su delovale i u kojoj su meri njegovi likovi postali bliski i nama, samim tim nam otkriva i puteve našeg duhovnog razvoja i pomaže da bolje razumemo neke naše osobenosti koje su nastale upravo kao rezultat ovakvog prožimanja. U ovom smislu je Pero Slijepčević, naš poznati germanist, nacionalni radnik i vanredni esejist, na primeru Fridriha Šilera detaljno prikazao koliko je u prvim decenijama XIX veka zapravo ovaj nemački pesnik doprineo duhovnom stasavanju našeg tada još sasvim mladog građanstva i ponovnom uključivanju našeg naroda u evropski krug kulture. Ovaj tek nastali srpski građanski stalež, kaže Slijepčević, vaspitava se isprva na Šilerovim pesmama o vrlinama, da bi zatim, u drugoj fazi, na Šilerovoj patriotskoj poeziji rasplamsao i svoje rodoljublje, a potom u trećoj fazi, učeći se na Šilerovim spisima o estetici, uzdigao i svoj ukus do tadašnjih evropskih merila, pa je i naša čitalačka publika postala sposobna da prihvati i razvije kult Bajrona, Šekspira i Hajnea, da prevaziđe sentimentalni verterizam i počne shvatati i Getea klasičara, pisca Fausta i Ifigenije, te da se okrene takođe, i ruskim pesnicima i piscima, Qermontovu i Puškinu, da posebno zavoli Turgenjeva. Tolstoja će prihvatiti pre Dostojevskog, koji kao da je u svom dubokom psihologizmu dugo ostao neshvaćen kod nas.

Pored pomenutih pesnika i pisaca, ovakve monografije i studije postoje takođe i o Žan-Žak Rusou i o francuskim klasicima, o Korneju, Rasinu i Molijeru, a u ovom smislu obrađeni su i Mickjevič, Petefi i Rilke, proučen je Dikens, a odgovarajuća istraživanja dosežu do Tomasa Mana, Maksima Gorkog i Šolohova. Ovim smo spomenuli samo neka najznačajnija imena i još smo daleko od detaljnog spisa ovakvih radova o recepciji velikih stranih pesnika i pisaca kod nas. No, nedostajao je ovakav obuhvatan rad o velikom španskom piscu, o Servantesu i o njegovom Don Kihotu, prvom modernom romanu u svetskoj književnosti. A ovo delo je već dugo prisutno kod nas, i to počev još sa Dositejem Obradovićem. Otkako se počelo sistematski proučavati delovanje ovog našeg velikog prosvetitelja, postalo je jasno da u lektiri na kojoj počiva njegova autobiografija “Život i priključenija” mora da je bila prisutna i knjiga o Don Kihotu, vitezu od Manče. A za ovo delo dobro je znao i Jovan Sterija Popović, no i ovaj naš pisac kao da je želeo da namuči istraživače i da ih natera da nagađaju u njegovom Romanu bez romana o podudarnostima sa nekom od situacija u Servantesovom Don Kihotu, sve dok im u sceni kada protagonist u ovom romanu, polazeći u potragu za pustolovinama, svom konju daje ime Don Kihotovog kljuseta. Tada stvar postaje jasna i Sterijino delo se otkriva zapravo kao parodija, koja je tada i vladajući literarni žanr u našoj književnosti.

Prvi prevod Don Kihota na srpski, 1895, sačinio je Đorđe Popović Daničar, nazvan ovako po časopisu “Danica”, koji je on izdavao i uređivao. Ovaj mladi Novosađanin, publicist, književnik i leksikograf, istaknuti pripadnik Omladine, kada je pristupio ovom poduhvatu, uopšte nije znao španski, već je prevodio preko francuskog, pa je na ovaj način učio španski i zapravo ga nikada nije ni naučio. Ali je zato sa puno oduševljenja, najviše preko “Danice”, radio na upoznavanju i popularizanju ovog velikog španskog pisca i njegovog dela kod nas. U duhu svoga vremena shvatio je Don Kihota kao komičnu figuru, koja se, jureći stalno za nekim idealima, suprotstavlja celom svetu i na taj način mora postati smešna. U ovom smislu Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Laza Lazarević i Radoje Domanović – naši prozni pisci – videli su u ovom romanu humorističko-avanturističko i satirično delo, dok su Laza Kostić, Mileta Jakšić, Stanislav Vinaver, Svetislav Stefanović i Radovan Zogović u svojim pesmama izražavali poštovanje zbog upornosti i istrajnosti ovoga viteza u neravnoj borbi koju je vodio. Na univerzitetu, međutim, Isidora Sekulić govorila je o Don Kihotu u rasponu žeđi za slavom i mašte, što ukazuje da se u ovim krugovima već znalo za Migela de Unamuna, filozofa, za njegov “kihotizam”, u kojem je video oličenu svu egzistencijalnu tragiku čoveka razapetog između htenja i mogućnosti, između emocija i intelekta, vere i razuma, kome ostaje jedino da žudnju za besmrtnošću prevlada kroz religiju ili agoniju.

Jasna Stojanović je sa obiljem prikupljenih podataka sistematski sređenih ispunila postojeću prazninu u naučnom zahvatanju recepcije Servantesa i njegovog junaka kod nas. Ali ona nas ujedno podstiče da razmislimo i o izuzetnoj aktuelnosti ovoga lika upravo kod nas. Svaka književnost se na svoj način postavlja prema likovima koji su postali svojina svetske književnosti i ona ih presađuje onako kako odgovara mentalitetu njene sredine. Kada je Žan-Žak Ruso istupio sa tezom da čovek treba da se vrati prirodi jer su ga civilizacija i život u gradu iskvarili, i naš Milovan Vidaković će svog “usamljenog junošu” takođe uputiti da pobegne iz grada u prirodu, u šumu, premda su gradovi u nas tada tek bili nastali, pa nije ni bilo potrebe da se beži iz njih. Zato ovakva motivacija deluje neprirodno. Naš usamljeni junoša uz to ističe svoje lepo građansko vaspitanje i on je patriota u građanskom duhu. Sa “ljubezni moj” pozdraviće šumskog čoveka Nikodima, na koga je slučajno naišao i pita ga nije li on možda njegov ujak Kraljević Marko, koga već dugo nije video, a čini mu se da mnogo liči na njega. “Nisam”, odgovara Nikodim, “ali sam ga dobro poznavao i sa njim mnogo čaša vina ispio.” A Laza Lazarević će pokušati da prenese Vertera u našu sredinu. Lepa je njegova istoimena pripovetka, ali ni u ovom slučaju lik nije nimalo ubedljiv. Da bi ga ipak nekako učinio bližim, on Janka, našeg Vertera, slika takođe sa dobrom dozom patriotizma. Na kraju, međutim, svi se slatko smeju. Jer ko bi u ovoj mladoj zdravoj sredini mogao uopšte da pomisli da bi se ubio zbog ljubavi. Ovo nikako nije odgovaralo mentalitetu ove sredine.

Sa Don Kihotom, međutim, stvari stoje drukčije. U ovom slučaju postoji neka izrazita srodnost sa karakterom ovog španskog viteza.

Dobrica Ćosić će u romanu Vreme smrti govoriti čak i o našem “nacionalnom donkihotizmu”, dok Danko Popović u svojoj Knjizi o Milutinu nigde poimence ne pominje Don Kihota, ali se ovaj lik nekako sam nameće za poređenje u svom razočaranom verovanju u ideale i u uzaludnom zalaganju. Kao poziv na identifikaciju sa Milutinom knjiga je postigla ogroman uspeh kod čitalaca. Ona je u tom trenutku spontano izražavala osećanja i misli koje su proizlazile iz kolektivnog shvatanja nacionalne sudbine. A Milutin je u pravom smislu Don Kihot kao lik Srbina u kontinuitetu HH veka sve do danas. Uvek se borio za neke umišljene ideale, vodio krvave ratove za oslobođenje porobljene braće, a posle je ispalo kao da ovi ovo oslobođenje uopšte nisu ni želeli, bar ne u većini. No, on se 1915. godine suprotstavio Londonskom ugovoru, koji mu je nudio Veliku Srbiju, ali bi u tom slučaju veliki delovi jugoslovenskog etnosa izgubili svoj nacionalni identitet, jer bi bili prepušteni potpunoj italijanizaciji. Klicao je 27. marta 1941. u samoubilačkom zanosu saveznicima uzvikujući “Bolje rat nego pakt!” i “Bolje grob nego rob!”, a mogao je da ćuti i zajedno sa Nemcima neko vreme da pljačka po Evropi, pa bi sada bio u Evropskoj zajednici. Nije trpeo okupaciju i u uslovima strahovitih odmazdi digao ustanak da bi sa stotinu svojih glava plaćao za jednu neprijateljevu. Išao je dotle da je smatrao da Staljina treba više voleti od svog rođenog naroda, pa je zbog toga i posle rata robijao na Golom otoku. Ali, kada se slavila šezdesetogodišnjica pobede nad fašizmom, Putin je zaboravio na njega, ostao je bez spomen-medalje, koju je dobio Stjepan Mesić. Nastavimo li ovu priču o Milutinu i posle Knjige o Milutinu Danka Popovića, videćemo ga kako nedeljama demonstrira i kako na traktoru uleće u Skupštinu, ali je i pet godina posle toga upravo tamo gde je bio i pre. Shvati, Milutine, Srbine, govori mu Evropa, da Kosovo ima pravo na samoopredeljenje, a za ovakvo pravo Srba u Bosni nemoj ni da pitaš.

Nedavno je Radoslav Vojvodić objavio u NIN-u pesmu “Don Kihot u Pionirskom parku”, uz članak i objašnjenje pod naslovom “Don Kihot protiv Hrista”. Zvona na crkvi Svetog Marka oglašavaju pesniku lepotu i dan, no on je osuđen da mu Don Kihot bude “simbol sjajne uzaludnosti”, a perspektiva mu je “poraz”! Kao da je biti Don Kihot naša sudbina. Uz knjigu Jasne Stojanović na ovogodišnjem sajmu knjiga izišao je i novi prevod ovoga dela, i to iz pera Aleksandre Mančić. Ako je Đorđe Popović Daničar u svom prevodu govorio o “vitezu jadnoga lica”, a potonje redakcije ovaj naziv izmenile u “viteza tužnoga lika”, Aleksandra Mančić ga predstavlja kao “maštoglavog viteza”. Vreme kroz događanja otkriva nova uzbudljiva značenja.

Zoran Konstantinović