Silazak

16.08.09

Oduvek sam voleo pesme u kojima postoji snažna verbalna energija, pesme koje liče na voćku koja može da prsne od jedrine
Bratislav R. Milanović (1950), autor je zbirki pesama: „Jelen u prozoru” (1975), „Klatno” (1980), „Neman” (1987), „Balkanski pevač” (1995), „Vrata u polju” (1999), „Silazak” (2004), poeme „Srbija na raskršću” (1995), romana „Potok” (2001). Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva objavila je Milanovićevu knjigu izabranih pesama „Male lampe u tmini” (2006), a Smederevska pesnička jesen, u biblioteci „Meridijani”, knjigu „Nepotreban letopis”.
Bratislav R. Milanović je ovogodišnji dobitnik nagrade „Žička hrisovulja”, koja se na Preobraženje uručuje u manastiru Žiča.
Nagrada Vam se uručuje u manastiru. U kojoj meri je Vaša poezija pravoslavna?
U srpskoj književnosti sve, u izvesnom smislu, ima veze sa pravoslavljem. Čak i oni koji ga negiraju imaju veze s njim. Ne možete negirati nešto što u pojmovnom smislu ne postoji. Sva evropska kultura je hrišćanska. Hrišćanstvo je dve hiljade godina uticalo na način mišljenja, izgrađivanje čitavog etičkog sistema u Evropi. Tako je bilo i u srpskoj kulturi u književnosti srednjeg veka. Ona je kod mnogih pesnika dvadesetog veka ostvarila veliki uticaj. Ne samo da sam čitao srednjovekovne pisce i pesnike, nego sam učio i od svojih savremenika. To je i u mojoj poetici moralo da ostavi traga. U mojoj poeziji ima dosta religioznih motiva: Bog i anđeo se često pominju kao oličenja moći i čistote. Ja nisam ateista. Ipak, ne bih mogao da kažem da je to duboka religioznost. Za to je potrebno mnogo više.
Danas, u vremenu globalizma, kada se poništava sve što je nacionalno, kako biti moderan, a sačuvati svoje korene, poreklo, tradiciju?
Ne može meni niko ništa da poništi. Ja znam ko sam i ne mogu da budem niko drugi. Ta vrsta vulgarnog globalizma zapravo je ekonomska doktrina jedne grupe vrlo gramzivih ljudi. Može čovek da sačuva sve svoje osobenosti, a da bude pacifista i prijatelj drugima. Dvadesetih godina prošlog veka napisano je nekoliko odličnih knjiga, takozvanih negativnih utopija o takvom ujednačavanju sveta. Iza te namere leži želja za vladanjem celom planetom, svim ljudima. Najbolje takve knjige su roman Jevgenija Zamjatina „Mi” i „Vrli novi svet” Oldosa Hakslija. Svet bi bio strašan kada bi svi bili isti. Kakvo bi to bilo sivilo! To ne znači da ne treba da postoji planetarno jedinstvo u nameri da svet bude bolji, pravedniji, tolerantniji.
Nije lako, čini se, ostati svoj na svome?
Ako neko govori o toleranciji, onda ne može da traži da budem isti kao on. Valjda treba da poštuje moju posebnost koja me čini ličnošću. Zanimljivo je da oni koji druge teraju da se odreknu korena, porekla, tradicije, nemaju namere da to sami urade. Verovatno misle da su te njihove posebnosti na većem civilizacijskom stupnju i da drugi treba da se odreknu svojih, pa da prihvate njihove. To je nepristojna, arogantna pozicija. Ne znam zašto bih se ja odrekao svojih osobenosti: jezika, pisma, kulture i namesto njih usvojio američke, engleske, kineske , ruske – kao svoje. To ne znači da ne treba da znam druge jezike i poznajem druge narode i njihove kulture. Svako uči od svakoga ono što je dobro.
Poučan je primer Česlava Miloša?
Česlav Miloš je decenijama živeo u San Francisku, predavao na američkom univerzitetu, a sve vreme svoje knjige pisao na svom, poljskom, jeziku. On je na tom jeziku spoznao svet i na njemu se najbolje izražavao. Pesnici nasleđuju neke civilizacijske kodove na svom jeziku, a da toga nisu svesni. Odjednom se u njihovom vokabularu otvori neki neočekivan izvor iz koga pokuljaju isto tako nepoznate kombinacije reči i njihovih značenja. To je ono što se ne može ni smisliti ni naučiti. To ne može niko da im uzme. Niti da im da. A isti taj pesnik, po prirodi stvari, sledi politička, socijalna, kulturna, naučna kretanja svoga vremena, živi istim životom kao i njegovi savremenici i to ga čini modernim. Poezija je jedan veliki amalgam u svakom vremenu. Zato je neprolazna.
Neki kritičari su za Vas rekli da ste „novoliričar”. Kako Vi to razumete?
Jesam liričar. Upravo sam završio knjigu pesama o ljubavi.Ljubavpredstavlja vrhovni princip postojanja. U toj knjizi ima i ljubavi, i opčinjenosti, i rezignacije, i ironije... Ljudi se danas stide osećanja. Da li to, u ovom vremenu, niko nikoga ne voli, niko ne oseća bol zbog gubitka drage osobe? Emotivnost u poeziji je nešto drugo. To nije prepisivanje sopstvenog sentimenta, već buđenje osećajnosti kod čitaoca. Svako vreme nosi drugu vrstu osećajnosti. Ali, uvek će postojati ljubav, tuga i radost.
Kako biste, najkraće, objasnili svoje pesništvo?
Teško pitanje. Morao bih da Vam oduzmem mnogo više prostora nego što ga ovde imamo na raspolaganju. Problem je pisati o sebi, to i vrapci znaju. Trpeo sam razne i svakojake uticaje dok nisam izgradio svoj pesnički „vjeruju” i postupak koji je prepoznatljiv. Zanimale su me sve teme, od društvenih, socijalnih, političkih, erotskih, do problemskih pitanja o smislu postojanja, o suštini ljubavi. Bio sam radoznao za razne postupke i opredeljenja, ali nisam mogao da napišem pesmu u kojoj neće biti emocije i u kojoj se neće čuti bruj jezika. Sve sam to „samleo” i umesio svoj kolač. Kad god završim pesmu, ja je nekome čitam naglas da bih čuo kako zvuči...
Geografski ste blizu Branka Miljkovića, a poetski?
Blizu sam i poetski. Branka Miljkovića je u poeziji zanimalo ono što je u poeziji orfičko, stvaralačko, otkrivalačko, a ne mimetičko. Govorio je da se metafore nalaze svuda oko nas, samo ih treba otkriti. Želeo je da pronikne u smisao života i smrti. Imao je dar da u jeziku spoji nespojivo i tako otkrije njegove nove izražajne mogućnosti. Mene isto to zanima. Naučio sam na francuskim pesničkim pravcima da nijedan, zbog manifestne isključivosti, ne može da bude sveobuhvatan. Poezija je sve: ona je i način života, i način mišljenja, i likovnost, i muzika i poniranje u beskonačne dubine jezika...
Čega se više plašite: jelena u prozoru, klatna, nemani, balkanskog pevača, vrata u polju ili konačnog silaska?
Najviše se pribojavam silaska. A mislim da je to i normalno. Bojim se biološkog silaska, opadanja fizičkih i mentalnih moći, kao što se svaki čovek toga pribojava. Zato ponekad pomislim da se postojanje, posle neke metamorfoze, nastavlja u nekom obliku. Teško mi je da zamislim apsolutno ništa u koje silazimo. Neka budem trava, bagrem, nečija misao...
Zoran Radisavljević

28.03.05

Pesma ne može da postoji bez muzike. - Pesnik mora sam sebi da bude najoštriji kritičar

Bratislav R. Milanović (1950) pesnik, romanopisac, esejista, rođen je u Aleksincu. Prvu zbirku pesama „Jelen u prozoru” objavio je pre tri decenije, 1975. godine. Potom su usledile pesničke knjige „Klatno”, „Neman”, „Balkanski pevač”, „Vrata u polju” i roman „Potok”.

Srpska književna zadruga, u ediciji „Savremenik”, objavila je novu Milanovićevu zbirku „Silazak”.

Svoj pesnički rukopis, od prve knjige „Jelen u prozoru”, niste mnogo menjali?

- Svaki pesnik se tokom niza godina malo promeni. Njegov izraz u izvesnom smislu sazri, postane precizniji, jednostavniji. Ali ono što je suštinsko, što je odlika njegovog pesničkog identiteta, karaktera, po čemu ćete uvek prepoznati njegove stihove, ostaje nepromenljivo. Taj osnovni izraz je kao fizionomija lica: ne menja se, iako stari. Možda sada u mojim pesmama ima mnogo više lakoće pisanja nego što je bilo ranije.

U vašim pesmama nema rime, nema nepotrebnog pesničkog nanosa, a ima i ritma i muzike?

- Jedina moja knjiga u kojoj su se stihovi rimovali bila je „Jelen u prozoru”. Iako je ta rima bila nenametljiva, ona je ipak postojala. Ponekad sam rimu zamenjivao asonancama. Kasnije sam želeo da oslobodim stih i tako sam napustio rimu. Pesma, međutim, ne može da postoji bez muzike. Ni drevna narodna pesma nije rimovana, ali je nastajala u sedmercu, osmercu, devetercu, lirskom desetercu, sa strogo postavljenim cezurama. Ni srpska srednjovekovna poezija nije bila rimovana. U savremenoj poeziji u jednom stihu, ako je širok, ima više cezura, više melodijskih jedinica.

Nastojim da moj stih ima ritmičke celine koje će pesmu činiti melodičnom. Često, kad napišem pesmu, čitam je naglas i popravljam sve dok ne postignem njen muzički sklad. Može se i u rimovane i u nerimovane pesme strpati svašta, svakakva jalovina. Ali, to onda nije poezija. Jer, poezija nije kontejner. Zato je tu samodisciplina, surova samokritika. Pesnik mora sam sebi da bude najoštriji kritičar.

Sve ove ove godine, poput kakvog starog letopisca, vodili ste, u stvari, svoj lirski dnevnik. Poslednjih nekoliko godina (ili možda decenija) idemo silaznom linijom?

- Pad je nesumnjiv. U svemu. Nekada je postojalo uverenje da se pravedno i bogato društvo mora oslanjati na kulturno izgrađenog pojedinca koji će znati šta radi, zašto to radi i šta njegov posao i odgovornost prema potrebama društva znače za njegovo potomstvo. To su znali i seljaci. Sada je drukčije. Trećeligaški polutani na vlasti smislili su da je sve ono što je duhovno - nekomercijalno. Valjda zato što iz toga ne može za ličnu korist da se izmuze nikakav novac. I ubijaju redom: bioskope, izdavačke kuće, časopise, prave instant škole...

A otvaraju prostor svakojakim drekavcima. Tako je skoro dve decenije. Ljudi koji misle, onima koji u bankama na Sejšelskim ostrvima čuvaju pokradene pare, predstavljaju balast. Za njih su kulturne vrednosti isprazni glamur i šljokice. Zar to nije pad? U pametnim narodima, a nekad i u našem, prethodna generacija je ostavljala potonjoj nešto u nasleđe. Nema više velikih ljudi iz ranijih generacija, a novi se nisu pojavili. „Odoše živdžije, odoše ljudske ale”, što bi rekao Ljubomir Simović u „Baladi o Stojkovićima”.

Silazak je naša sudbina, naša neminovnost, nešto što još niko nije izbegao?

- Lični silazak je neminovnost - usud postojanja. Život je sam po sebi tragičan zato što je kratak. Svi mi znamo da ćemo jednog dana otići u neki drugi prostor, ili u ništa. Zemlja zemlji. Kad ne bismo imali svest o tome, sve bi bilo jednostavnije.

Kada je već tako, ima li uspinjanje uopšte ikakvog smisla?

- Ima naravno. Uspinjanje je put ka višem idealu. Ali taj posao se završava ovde: trudi se da ono što znaš uradiš najbolje što možeš, na polzu i sebi i drugima. Zato je važno da vreme koje nam je dosuđeno ovde provedemo što pametnije: da sagradimo kuću, posadimo drvo, stvorimo porodicu, napišemo knjigu... Nije nas Bog stvorio da bismo živeli samo zbog sebe. Mnogo vremena provodim u prirodi i tamo vidim da sve što je živo, kako se s proleća probudi i promrda, počne da brine o potomstvu.

Silazak jeste put ka praznini i ništavilu, ali i ka spasenju. Nije isto silazak u Aleksincu i Jerusalimu?

- Čovek se pročišćava kroz patnju. Dobar postaje tek pred kraj života. Kraj je put ka spasenju iz doline suza. Koliko puta ste čuli nekog da kaže: samo to da ne doživim... Ako je samospoznaja na kraju života svest o sopstvenim promašajima, grehovima, nemoći i zabludama istovremeno i iskupljenje i spasenje od griže savesti, samosvest o krivici - to i jeste spasenje. I može se doživeti bilo gde: i ispod nekog drveta, i u Raški, i u Aleksincu, i u Jerusalimu...

Ljubav je pesniku važna. Silazeći niz Ulicu prote Mateje, Orfej sa Vračara traži, zapravo, svoju Euridiku. Put silaska, dakle, osvetljava ljubav?

- Ljubav je sve. Ona je ispunjenje. Ona je pravi smisao postojanja. I što sam stariji, sve sam svesniji toga. Što je u čoveku bilo više ljubavi, on će svet napustiti bolji. Ljubav - to znači staviti nekog, u svom malom životu, pre sebe, osloboditi se taštine. Ljubav i taština ne mogu da idu podruku. I pisanje je čin ljubavi, čak kad u njemu ima i malo gorčine ili otrova. Gorčina i malo opominjućeg otrova namenjeni su onima koji to uporno ne shvataju. Najveći razlozi da bi se neko latio hartije jeste ili velika ljubav, ili duboki bol, koji opet nastaje zbog velike ljubavi. Sačuvati onog drugog, u svojim skromnim zapisima, za buduća vremena, pre svega je plemenit poriv.

Zoran Radisavljević

14.10.05 NIN

Šestu Milanovicevu zbirku mogucno je razumeti kao nastavak, pa i kao “ishod” pete Vrata u polju (1999). Pokušaji kakvog-takvog (pesnickog) razrešenja protivurecnosti, raspolucenosti, bezizglednosti egzistencijalnog covekovog položaja vidljivi su u konceptu nove celine koliko i u znacenjima delova. I, sasvim nedvosmisleno, u prvoj pesmi poslednjeg ciklusa gde govorni subjekt saopštava da je, eto, prošao kroz “vrata u polju”. Utvrdio je, pri tom, da prolazak nije drugo do silazak (pesma je tako i naslovljena), što ce reci pad, kazna, nestajanje... Uokvirena prološkom i epiloškom pesmom, nova zbirka u cetiri ciklusa, posredstvom cetiri “glasa”, predocava varijacije pesnikovog doživljaja recenog silaska. Mada im se ideje ukrštaju i preklapaju, prvi i treci glas ponajviše govore iz iskustva kolektiva, drugi i cetvrti su najvecma individualizirani i autopoeticki iskaz.

Neizbežnost silaska nagoveštavaju, na samom pocetku, kataklizmicne slike u prološkoj pesmi. Prvi glas, koji nam se obraca sa domacih lokacija, poetski sublimira njegove nacionalne, mitsko-istorijske, kulturne aspekte. Silazak, koji se najcešce kao “sunovrat” ispoljava, od iskona nam je pisan. Uporište kadgod uspevamo da nademo u tradiciji duhovnosti i kulture, ali se “potkupljiva ljudska mudrost” isuviše cesto pokušava oprati “u strujama što sukljaju iz knjiga”. Naše je trajanje, u stvari, permanentno kruženje: poricanje normi i rušenje standarda se smenjuju sa zaludnim pokušajima da se silazak preobrati u uspon... Prividno se suprotstavljajuci prvom, drugi glas veli da “predeli” kojima stvaraoci hrane svoj duh, u kojima se vrednosti obnavljaju, izvesno postoje, ali “negde u zaumlju”. “Za postojanje” oni mogu biti izlišni, ali bi bez njih svet bio “jedina božanska glupost”. Pri svemu, njima podstaknuti pokušaji “iskoracenja” slute “posrnuce”, nemogucnost izlaska iz kruga koji se, obuhvatajuci nepromenljive etape, indiferentno vrti.

Mada dozvoljava ucitavanje aluzija na aktuelna dogadanja, tekst koji treci glas izgovara prevashodno racuna sa vanvremenskim znacenjima. “Požar” je “u ovoj kuci” tinjao i pre no što je sazdana, u njoj su videni ustumarani ljudi “kako se sudaraju, u buducnosti”. Ocigledno, onima što je nastanjuju trajno su svojstveni nasilje, ugrožavanje (fizicko i ideološko) integriteta jedinke, dezintegracija i destrukcija. Sudbinski predodredenu, “blagu nizbrdicu” ka “znanome kraju” oni pretvaraju u “strmoglav” ka “ambisu”... Cetvrtim glasom, iz jednog drugacijeg sveta, oglašava se lirski subjekt, nosilac stvaralackih, humanistickih, integrativnih ideja. On je silazak izabrao verujuci da je na putu spoznanja, ali je misleci da iz tame prelazi u svetlost zapravo prelazio “iz tmice u tmicu”. Stvaralacka realnost u tom kontekstu nema izgleda, željeni “predeli” ostaju “zauvek nedosegnuti... sa ove i sa one strane sna”. Umnogome fatalisticki, iskaz završnice je u epiloškoj pesmi poentiran nadom da stvaralacki napor (“rec, svetlica”) i ljubav mogu aktivirati vitalisticke snage.

Sudimo li po formulaciji naslova nekolikih pesama rasporedenih po ciklusima, u ovoj je zbirci na delu “letopisac” koji u razlicitim okolnostima ispisuje svoj “letopis”. Na kraju poslednjeg ciklusa stoji da je govornom subjektu, koji takode silazi, naprosto dato da “odlazi najdalje” i da “zalazi najdublje”, ali i to da je posredi “zapisivanje” zarad ostavljanja traga u opštem pamcenju. Iz ovih se naznaka može naslutiti esencijalni deo ovde ostvarenog poetickog programa: svedociti, ali na nacin svojstven pesnickom poslanju. Objedinjujuca tema ove odlicne zbirke je valjda najdramaticniji egzistencijalni problem koji podjednakom merom (presudno) odreduje ljudsku vrstu i pojedinacnu humanu jedinku, države i nacije, sva covekova pregnuca, duhovna i stvaralacka osobito. O vidovima i posledicama tog problema Milanoviceve pesme “svedoce” tzv. slobodnim, neretko narativnim stihom, kome privid “objektivnosti” obezbeduju disciplina poetske fraze i bez metrickih stega, kontrola emocija, smiren ton. To su, u isti mah, pesme u kojima na ostvarenju univerzalnih znacenja uspešno saraduju figurativni pesnicki jezik izvanredne sugestivnosti, unutrašnji napon zatvorene forme i, podjednako, svrhovita organizacija zbirke kao celine.
Bogdan A. Popovic

04.12.04 Politika

U „Savremeniku”, jednoj od najstarijih naših biblioteka (osnovana je između dva svetska rata), Srpska književna zadruga je upravo objavila novu pesničku knjigu Bratislava R. Milanovića (1950), s naslovom „Silazak”. Knjiga ima četiri tematska ciklusa (četiri glasa), uvodnu i izvodnu pesmu.

Ovom knjigom, naglasio je Petar Pajić, SKZ vraća ugled svojoj prestižnoj ediciji „Savremenik”. Zbirka „Silazak” je dobro osmišljen projekat: pesme se nižu jedna za drugom gradeći jedinstvenu celinu. Ovo je više pesnička knjiga, nego obična zbirka.

U celoj knjizi pesnik razmišlja o silaženju, jer čovek počinje da silazi otkako se rodi. Iako postoje dva puta, pesnik je izabrao onaj kojim se silazi, jer ne vidi nikakav smisao u onom drugom kojim se, navodno, uspinje.

Silazak niz slike stvaranja sveta i silazak niz svoje godine i snove, preko celog sveta kao preko svoga grada, objašnjava Dragan Lakićević, ima srodne tačke i bilanse. U svima njima važno mesto imaju trenuci ljubavi, one jasne i neke nepojamne. Žbiri i trgovci, generali, „kopljanici, trovači, sveštenici, kurve i carice” nisu u tolikoj istoriji pomračili blesak i sjaj ljubavi. Od tog sjaja, u stvari, silazak je svetao i svečan - pesnički.

„Takav se nauk stiče u samoći i praznini”, kaže Milanović u pesmi „Male lampe u tamnini”.

Knjiga „Silazak”, kaže Bratislav R. Milanović, nastala je u jednom dahu. Prvo je napisao naslovnu pesmu „Silazak” i objavio je u časopisu „Zlatna greda”. Oko ove pesme su se sakupile sve ostale.

Na promociji u Srpskoj književnoj zadruzi stihove Bratislava R. Milanovića kazivali su Srba Milin i autor.

Z. R.