Sintaksa savremenoga srpskog jezika

22.12.05 NIN

Novinar Sava Dautović dodelu nagrade “Pavle Ivić” za 2005. godinu delu Sintaksa savremenog srpskog jezika: prosta rečenica grupe autora na čijem je čelu dr Predrag Piper, prikazao je u NIN-u br. 2867 od 8. 12. 2005. u tekstu Nauka u “službi” Kaptola i kao “skriven polemički odgovor onima koji su ga nepunih mesec dana ranije javno osporavali”, eksplicitno navodeći i da je taj osporavatelj prof. dr Miloš Kovačević, tj. ja. Uz to je novinar NIN-a ustvrdio kako su suprotne ocene navedenoga dela – moja više nego negativna, i više nego pozitivne dr Egona Feketea i predsednika Odbora za dodelu nagrade akademika Aleksandra Mladenovića – samo potvrda “jednog trajnijeg, dubljeg i besmislenog srpsko-srpskog raskola”. Iz toga on zaključuje da su “ova Sintaksa i njeni autori postali kolateralna šteta podeljenosti srpskih lingvista i filologa na dva nepomirljiva tabora”. U celome tekstu više eksplicitno nego implicitno novinar sugeriše zaključak o neopravdanosti moje negativne ocene navedene Sintakse, jer je u njoj “nipodaštavan naučni trud i rezultat grupe autora koja je napisala Sintaksu savremenog srpskog jezika”, budući da dodeljena joj nagrada predstavlja “zasluženo priznanje jednom po svemu kapitalnom delu”. A taj zaključak i eksplicira na kraju teksta poentirajući u vidu retoričkog pitanja (osnaženog upitno-uzvičnim interpunkcijskim znakom): “na čemu može počivati legitimitet kritike i kako u nju imati poverenja?!”

Navedenim tekstom – kojemu je očito povod koliko dodeljena mu nagrada “Pavle Ivić”, toliko ako ne još i više moj negativni u Politici objavljeni prikaz – novinar je, bar što se tiče moga prikaza, slobodno se može reći, doveo čitaoce u “stanje obmane”, jer je iskonstruisao ničim neutemeljenu priču o zakulisnim, van teksta same Sintakse smeštenim, motivima moga “napada” na nju. Ne radi se, naime, ni o kakvom “srpsko-srpskom sukobu”, niti se negativna ocena Sintakse može okvalifikovati kao “kolateralna šteta” tog sukoba. Jednostavno rečeno, u pitanju je naučno utemeljena kritika usmerena isključivo na nedopustive materijalne greške koje su napravili njeni autori. Ili je bolje reći da je u pitanju stručna kritika, jer su, zbog toga što je kritika pisana za novine, predočeni samo promašaji koji su nesporni svakom čitaocu sa završenom makar osnovnom školom. Brojni drugi, širem čitateljstvu manje razumljivi promašaji, ostavljeni su za obimnu (tridesetostraničnu) kritiku u naučnom časopisu “Srpski jezik”. A evo za čitaoce NIN-a samo desetak neverovatnih tipskih materijalnih pogrešaka, koje će im sigurno, ako već nisu novinaru Dautoviću, biti dovoljan dokaz o stručnim i naučnim vrednostima navedenog “kapitalnog dela”.

Prvo, autori nisu sigurni u identifikaciji padežnih oblika. Tako oni (na str. 309) u primerima tipa Evo ga otac! Eno je majka! “pronalaze” dva akuzativa, mada nijedan imenski oblik nije u akuzativu, nego je zamenički u genitivu, a imenički u nominativu. Za primere tipa: Eno vam majka! autori tvrde da imamo dativ i akuzativ, iako je imenica majka upotrebljena u nominativu, jer u akuzativu mora imati oblik majku! Za primer (na str. 490) Većina prisutnih je saglasna autori tvrde da je subjekat izražen imenskom rečju u genitivu, mada je i svakome osnovcu jasno da imenica većina, koja je subjekat u toj rečenici, nije u genitivu nego u nominativu.

Drugo, autori nisu sigurni ni u identifikaciji vrsta reči. Evo i potvrda. U rečenicama Plivanje je korisno i Pušenje je štetno (na str. 493) autori prideve korisno i štetno proglašavaju prilozima. U rečenici Zorom je otišao u crkvu (str. 251) instrumental imenice proglašava se prilogom, dok se u rečenici Kad mi budemo došli, oni će već spavati (str. 445) partikula, rečca već proglašava prilogom.

Treće, autori teško razlikuju određeni i neodređeni vid prideva. Tako za podvučene prideve u rečenicama Najmlađi, veseo i pričljiv, novi kolega bio je duša društva. Nebojša, veseo i pričljiv, bio je duša društva tvrde da su određenog vida, iako i osnovci znaju da određeni pridevski vid muškoga roda mora imati nastavak –i.

Četvrto, autori se teško snalaze i u razlikovanju svršenih i nesvršenih glagola, pa na tom “kriterijumu” zasnivaju svoje mišljenje o sistemskom i normativnom karakteru nesistemske i nenormativne upotrebe prezentskih oblika vidimo se i čujemo se umesto futurskih videćemo se i čućemo se (str. 383).

Peto, autori ove Sintakse još teže razlikuju rečenične članove. Tako u rečenicama Ona je slušala priče o životinjama (str. 48) i Postavili su zamke za ptice (str. 621) oni “vide” dva objekta, umesto objekta i nekongruentnog atributa. Ili u rečenici U noći, pak, čekao ga je pakao. Njen zagrljaj, njeni bezumni napadi... autori podvučenu jedinicu proglašavaju parcelisanim objektom, mada je to apozicija. U rečenicama Smatraju ga ozbiljnim i Svi su ga zvali profesorom (str. 43) nedvosmisleni predikativi (imenski delovi predikata) ozbiljnim i profesorom proglašeni su objektima. U rečenici Ona peva radosna (str. 323) skup reči peva radosna proglašen je složenim glagolskim predikatom, mada je tu nedvosmisleno realizovan prosti glagolski predikat i predikativni atribut kao atributsko-adverbijalna odredba. Itd.

Šesto, autori ne razlikuju punoznačne i nepunoznačne glagole. Tako je za njih glagol postojati u rečenici Budva postoji preko dva milenijuma (str. 337) glagol nepotpunog značenja, dok je glagol postati u rečenici Ona je postala slavna proglašen “nekopulativnim” (str. 314).

Sedmo, autori odokativno proglašavaju normativnim konstrukcije koje normativno nikad nisu bile priznate, dok iz norme izbacuju nesporno normativne konstrukcije. Tako je za njih normativno dopustiva upotreba uzročnog predloga zbog u značenju namere (str. 170); za njih je, obrnuto od onoga što je propisivala i više nego stogodišnja važeća norma, “pravilno Doputovala je delegacija na čelu sa Markom Markovićem, a ne Doputovala je delegacija sa Markom Markovićem na čelu” (str. 706); njima se priviđa normativni progon konstrukcije “zahvaliti na nečemu u značenju učtivog odbijanja neke ponude”, pa im “ta preporuka i dalje zaslužuje podršku normativne gramatike” (str. 798) – iako takve normativne preporuke nikada pre njih nije bilo za datu konstrukciju, nego se ona odnosila samo na konstrukciju zahvaliti se na nečemu. A od takvih naopakih, ni na kakvim normativnim kriterijumima nezasnovanih preporuka, ova Sintaksa vrvi.

Osmo, autori ne razlikuju homonime od homofona, pa forme s tihom – stihom i s oka – soka proglašavaju “gramatičkom homonimijom” (str. 731). Ali to već prelazi nivo osnovnoškolskih grešaka. A takvih je u ovoj Sintaksi najmanje desetostruko više od napred nabrojanih elementarnih osnovnoškolskih. Zbog toga, a i zbog nedostatka prostora, o njima ovde neće biti reči.

No, mislim da i navedene pogreške svakome ko vlada makar osnovnoškolskim gramatičkim znanjem moraju biti dovoljan i kriterijalan odgovor na Dautovićevo retoričko pitanje “na čemu počiva legitimnost kritike” i zašto “u nju imati poverenja”. Pošto se u date pogreške lako ubediti, za svaku sam navodio i stranicu iz knjige, pa nijednom čitaocu neće biti teško da proveri da li sam tu ja bilo šta iskonstruisao ili zaista autori Sintakse ne znaju to što njihov tekst potvrđuje da ne znaju. Nijedna nagrada, pa ni nagrada “Pavle Ivić”, te greške ne može anulirati niti ih učiniti nevidljivim. Zato nagrada knjizi sa ovakvim i ovolikim greškama pre govori o (ne)ozbiljnosti članova žirija za dodelu nagrade, potvrđujući da oni ili nisu uopšte (pro)čitali knjigu, ili da, pošto među njima nema nijednog sintaksičara, nisu ni kompetentni za njenu stručnu i naučnu (pr)ocenu. Jer, data Sintaksa zaista jeste “kapitalno delo”, ali samo po “kapitalnim greškama” koje su u njoj počinjene. I ona će bez sumnje, tu je akademik Aleksandar Mladenović u pravu, “ostati zapisana kao međaš, jer će se moći govoriti i o vremenima i pre njene pojave i onima posle nje”, ali prema kriterijumu broja načinjenih materijalnih grešaka. Jer teško da će ova Sintaksa u tome ikad dobiti pravog takmaca s kojim bi se mogla porediti.

Prof. dr Miloš Kovačević


NIN
08.12.2005.

Nauka u “službi" Kaptola
Sintaksa savremenoga srpskog jezika

Kako se jedno kapitalno lingvističko delo poteže kao moneta za potkusurivanje

Iz nedavne rutinske novinske vesti da je nagrada “Pavle Ivić” za 2005. godinu pripala autorima Sintakse savremenoga srpskog jezika: prosta rečenica, samo su upućeniji mogli da naslute i nešto više od onoga što se njome saopštava.
Jedino je, naime, takvima moralo biti jasno da ovde nije reč samo o zasluženom priznanju jednom po svemu kapitalnom delu već i o skrivenom polemičkom odgovoru onima koji su ga nepunih mesec dana ranije javno osporavali.

A ako se, dakle, ovaj postupak Odbora za dodelu ove nagrade može shvatiti i tako, onda nije netačno reći da on pokazuje i da se, nažalost, jedan trajniji, dublji i besmislen srpsko-srpski jezički raskol i dalje nastavlja. Da, dobro ste razumeli, upravo srpsko-srpski, ne ni srpsko-hrvatski ili srpsko-muslimanski, za kakve smo znali pre i koje smo već zaboravili posle raspada Jugoslavije i jezičkog zajedništva Srba, Hrvata i Muslimana. Ali, pre nego što se upustimo u kratko i pojednostavljeno opisivanje karaktera i suštine tog egzemplarnog lingvističkog spora, da vidimo najpre kako se na njegove hridine nasukala pomenuta Sintaksa.

Ovo obimno naučno delo (1165 stranica) napisala je grupa autora: Predrag Piper, Ivana Antonić, Vladislava Ružić, Sreto Tanasić, Qudmila Popović i Branko Tošović. Štampali su ga Institut za srpski jezik SANU, Beogradska knjiga i Matica srpska, kao Priloge gramatici srpskog jezika, a u redakciji akademika Milke Ivić. Ona u kraćoj uvodnoj reči, između ostalog, ističe da su u knjizi “sabrana izlaganja nekoliko vrsnih istraživača sintaksičke problematike” i da oni poseduju “punu upućenost u dosad osvojena stručna znanja o sintaksičkoj stvarnosti srpskog jezika”. I dvojica njenih recenzenata, prof. dr Milorad Radovanović i prof. dr Egon Fekete, uputili su autorima niz komplimenata (izvodi štampani na poleđini knjige), s tim što je ovaj drugi u Kulturnom dodatku “Politike” objavio i njen afirmativan prikaz.

Upravo za taj skroz “hvalospevni” prikaz uhvatiće se prof. dr Miloš Kovačević i na istom mestu objaviti skroz negativan tekst, čiji mnogo duži nastavak najavljuje u stručnom časopisu Srpski jezik. Knjigu, po njemu, “krasi nedopustiva količina stručnih i naučnih promašaja”, autori, između ostalog, “ne samo da ne znaju padeže, nego ne znaju odrediti šta je predikat” itd. Zaključak je da knjiga, kao takva, predstavlja “tužan trenutak srpske gramatike, a sintakse posebno”.

Kovačeviću je odgovorio Piper, tvrdeći da je napisao “loš pamflet, prepun netačnosti” i da je “pokušao da nedostatak argumenata nadoknadi ekspresivnošću izražavanja” koje ide do “omalovažavanja i nipodaštavanja” autora. U svom utuku, na čemu se i stalo, Kovačević je nastavio započetim putem da bi poentirao rečenicom koja glasi: “Nije tačno da sam ja omalovažavao autore Sintakse, nego su to, umesto mene, činile njihove brojne materijalne greške.”

Dakle, posle svega ovoga, nije teško poverovati u ono što smo tvrdili na početku ovog teksta – da nagrada “Pavle Ivić” nije samo priznanje autorima Sintakse već i implicintni odgovor njenim kritičarima. Ne samo aktuelnim već i potencijalnim jer se u obrazloženju predsednika Odbora za dodelu nagrade akademika Aleksandra Mladenovića kaže: “Objavljivanjem Sintakse srpska lingvistika i slavistika dobile su monografiju kakvu po iscrpnosti opisa, njegovoj solidnoj teorijskoj utemeljenosti i upotrebljivosti za negovanje književno-jezičke norme i govorne kulture nema ni jedan drugi slovenski jezik i kakvim se malo koji svetski jezik može pohvaliti. Ta će knjiga ostati zapisana kao međaš – jer će se moći govoriti o vremenima i pre njene pojave i o onima posle nje, a kao mera vrednosti – pošto će kasnijim istraživačima služiti kao izazov da je domaše (mada je već izvesno da je neće biti lako nadmašivati).”

Kad se pogleda ona negativna i ova pozitivna ekspertiza, gotovo da se ne poveruje da se radi o jednoj te istoj knjizi. Ali, upravo ta bizarnost vraća nas na ono što smo na početku ovog teksta nagoveštavali, a to je da su ova Sintaksa i njeni autori postali kolateralna šteta podeljenosti srpskih lingvista i filologa na dva nepomirljiva tabora. Wihovi pripadnici ne slažu se ni u čemu, osim u jednom – da su nam Hrvati, po tvrđem iskazu, “ukrali” ili, po blažem, “uzeli” jezik.

Daljim uprošćavanjem, linija razgraničenja ide ovako: na jednoj strani su lingvisti koji su na to pristajali i od toga profitirali, na drugoj oni nepotkupljivi koji su se smatrali, u Brozovim vremenima, u svemu zakinuti.

Nije, izgleda, slučajno što se vapaj ovih drugih začuo sa Kosova, u Miloševićevo vreme, dakle, dok je još bilo naše. Tamo se, naime, u Prištini, još 1988. godine rodio pokret i začelo Društvo za obnovu srbistike. U dva broja svog glasila, zvanog Srbistika, naširoko su i potanko izložili svoj program i optužbe protiv vodećih srpskih lingvista, od Aleksandra Belića do Pavla Ivića. Navodno, njih dvojica i svi njihovi poznati đaci i sledbenici sprovodili su, verovali ili ne, hrvatski filološki program i bili u službi za naš jezik fatalne srbokroatistike.

O karikaturalnosti i implikacijama tih konstrukcija i insinuacija, čiji su vodeći idejni i stručni arhitekti bili Petar Milosavljević, Radmilo Marojević i Miloš Kovačević, pisali smo svojevremeno, nadajući se da nikada više neće doživeti svoj rimejk. Ali, nažalost, ponovo smo se sa tim starim i inoviranim arsenalom besmislica sreli na istim onim stranicama na kojima je ovih dana nipodaštavan naučni trud i rezultat grupe autora koja je napisala Sintaksu savremenoga srpskog jezika. Ovog puta Petar Milosavljević, u četiri nastavka pod stalnim nadnaslovom “Srpski filološki program i SANU”, na tapet, pored ostalih, stavlja Maticu, srpsku, Akademiju i SKZ, koje su “morale da napuste svoje filološke programe i da (se) prećutno priklone programu neformalnog centra u Zagrebu”. SANU je tako, otkriva nam ovaj filolog, “bila pretvorena u jedan od ogranaka JAZU”, “u nacionalnim naukama produženu ruku tuđeg nacionalnog programa”. I tako dalje i tome slično. Da nije tužno, bilo bi smešno.

Logična konsekvenca svega toga je i pitanje: na čemu može počivati legitimitet njihove kritike i kako u nju imati poverenja?! Čak i onda kada je – kad se zanemare njena preterivanja – delimično u pravu, što je, u jednom slučaju, Kovačeviću priznao i sam Piper kojeg on proglašava najodgovornijim i za domete i za propuste Sintakse.

Sava Dautović