Siroti i gordi

05.03.08

Nisam nikakav teoretičar revolucije. Ja sam antikapitalista i težim socijalnoj pravdi! – kaže slavni francuski pisac egipatskog porekla
Alber Kosri (1913, Kairo) je kultni francuski pisac egipatskog porekla. Elegantni usamljenik, koga kritika hvali a publika rado čita i poštuje, objavio je ukupno osam naslova. Sedam romana i zbirku priča. Način na koji živi i radi stvorio je mit oko njegove ličnosti – jedan od poslednjih na Bulevaru Sen Žermen. Kosri je ujedno i jedan od retkih velikih pisaca kome se može prići kao „običnom smrtniku”, bez buke i ceremonijala što oko drugih poznatih pisaca u Francuskoj stvaraju njihove izdavačke kuće i atašei za štampu. Redovni je gost kafea „Flor” u kojem ga svi konobari poznaju i govore o njemu sa velikim uvažavanjem i simpatijom.
Izdavačka kuća „Geopoetika” iz Beograda objavila je dva Kosrijeva romana u prevodu na srpski jezik, „Boje prljavštine” i „Siroti igordi”, u odličnom prevodu Ivane Misirlić.
Kako biste predstavili sebe u nekoliko reči?
Ja sam čovek koji voli život. Iz te ljubavi je nastala moja doktrina: nepomućena radost. Mnogi ljudi su tek puki prolaznici kroz život i nemaju vremena za radost. Meni slobodu daje to što ne posedujem ništa od materijalnih dobara. Ne bih voleo dalje da govorim o samom sebi. Ja jedino umem da pišem, drugo ništa ne znam da radim!
Na koji način pišete?
Pišem samo kad imam šta da kažem, a to znači malo. Smešni su mi oni koji kažu da rade po čitav dan! Ja pišem samo dva ili tri reda dnevno. Kada bih slučajno napisao dvadesetak redova odjednom, to bi zahtevalo dva meseca ispravki. Ostalo vreme je za meditiranje i čitanje. Ili jednostavno za lenjost.
Zbog čega junaci Vaših romana, kada se nađu pred životnim izborom, odlučuju da žive od prosjačenja, krađe ili u krajnjem siromaštvu?
Moji junaci su prijatelji, oni koji žive kao ja, razmišljaju o životu na isti način kao ja. Njih sam ujedno i najbolje upoznao u Egiptu. To su puki siromasi, skitnice, sitni lopovi, prosjaci, prostitutke... Beda i siromaštvo je njihov intelektualni luksuz koji im dopušta da bez ikakve griže savesti uživaju u neradu. Oni znaju da je svet u kojem žive prevara. Ilegalna krađa je, zato, odgovor na legalnu krađu, na laži i korupcije moćnika. Prosjačenje je metafora za nemanje i sve duboke životne frustracije.
Vi ste pisac koji ne prestaje da optužuje građansko društvo za laži i krađu. Zbog čega su radnje svih Vaših dela smeštene u Egipat?
Egipat moje mladosti je veoma siromašna zemlja. A, zatim, Kairo iz tridesetih godina dvadesetog veka nastavio je da živi istim negdašnjim ritmom između društvenih utopija i orijentalnog dara za uživanje.
Da li Vi podstičete junake svojih književnih dela da podižu revoluciju?
Da, ali ja nisam nikakav teoretičar revolucije! Ja sam antikapitalista i težim socijalnoj pravdi! Sav taj siromašni svet nije ništa drugo nego otpad kapitalističkog društva.
Vašu zbirku priča „Ljudi koje je Bog zaboravio” objavio je u Americi Henri Miler...
Da, priče su još u Egiptu bile objavljene na tri jezika, engleskom, arapskom i francuskom. A zatim je Lorens Darel, koji je tada živeo u Aleksandriji, knjigu poslao Mileru.
Poznavali ste i Kamija. Gde ste ga i kako upoznali?
Sa Kamijem sam se upoznao po svom dolasku u Pariz, 1945. godine. Kami je već, pre toga, poznavao priče iz zbirke „Ljudi koje je Bog zaboravio” pošto je 1942, u Alžiru, bio glavni i odgovorni urednik jedne izdavačke kuće, tada u začetku, kojoj je bio cilj da promoviše autore mediteranskog područja. Ipak, moja knjiga nije objavljena u Alžiru. Upravo me je Kami preporučio mom prvom francuskom izdavaču, Edmondu Šarlou. Sa Alberom sam bio veliki prijatelj, uprkos našim neslaganjima druge prirode. I, mada naša dva literarna sveta nimalo ne nalikuju, voleo sam mnogo Kamija čoveka.
Sa kim ste se još družili po svom dolasku u Pariz?
U početku sam živeo u jednom studiju na Monparnasu, koji je bio udaljen pola sata hoda od Bulevara Sen Žermen gde sam provodio sve svoje vreme. Ubrzo sam se umorio i uzeo sobu u hotelu u srcu te četvrti koja me je toliko privlačila. U tom istom hotelu živim do dana današnjeg. U sobu sam dolazio samo da se presvučem i, zatim, po čitavu noć plesao u nekom od čuvenih podruma. Sen Žermen tada nije bio otmena i skupa četvrt kakva je danas. Bio je to jevtin kraj, prepun mladog sveta željnog smeha i zabave. Blizina hotela bila je praktična ne samo zato što nisam imao novaca za taksi već i zato što sam u sobu dolazio sa devojkama kada je u zoru muzika prestajala da svira. Upoznao sam mnogo ljudi koji su se tada sretali na istim mestima: Žana Ženea, Sartra, Simon de Bovoar, Žilijet Greko, Muluđija. Jednog dana Đakometi mi je poklonio jednu svoju sliku iako je znao da ću je već sutradan prodati. Zamislite kakvu bi vrednost ona danas imala!
Ko su danas ljudi sa kojima se družite?
Danas imam samo svoje čitaoce. To su još jedini prijatelji koji su mi ostali. Oni mi pišu i prepoznaju me na ulici. Posebno ljubazne i srdačne su žene. Prijaju mi ti susreti sa njima.
Da li ste mnogo putovali?
Ne, i ne volim da putujem! Mogao sam odlučiti da odem, na primer, u London ili u Beograd, ali nisam. Imam mnogo sreće što živim u Francuskoj. Kada bih krenuo nekuda na put mučilo bi me pitanje šta ću jesti...
Šta biste poručili svojim čitaocima u Srbiji?
Volite život! Radujte se! Ja sam srećan i kad hodam uz pomoć svog štapa.

Mirjana Uaknin

06.10.07 Danas

Alber Kosri je kultni pisac egipatskog porekla. Njegova biografija podjednako je intrigantna, baš kao i njegov opus. Smatra sebe mladićem, ima devedesetčetiri godine, a živi u istoj hotelskoj sobi od 1945. godine , kada je iz Kaira došao na kratko u Pariz i ostao tu čitavog života. Kosrija smatraju i umetnikom boemije, dendijem, usamljenikom. Napisao je do sada svega osam knjiga. Ovaj pisac, naime, misli da je lenjost vrlina, vrsta kontemplacije i meditacije, i prezire užurbanost koja maršira svetom. Njegov opus čitali su sa uživanjem i Alber Kami i Henri Miler. Kosri, iako piše na francuskom, smešta svoje likove u Egipat. Roman Siroti i gordi, njegova je fuga na temu pravde i nepravde, bogatih i siromašnih. Centralni likovi ovog dela su felinijevski groteskni, maštoviti, i oni nadmudruju sistem u kome se nalaze maštom i domišljatošću. Siroti i gordi pisani su britko, oštroumno i - sa detinjim Kosrijevim optimizmom. Jedan od junaka ovog romana kaže i sledeću rečenicu: "Batine su samo incidenti u životu čoveka, obični incidenti". Sve ostalo je, po Kosriju, umetnost življenja.
Sanja Domazet