Goran Petrović (Kraljevo, 1961) objavio je knjigu kratke proze Saveti za lakši život (1989), roman Atlas opisan nebom (1993), zbirku pripovedaka Ostrvo i okolne priče (1996), roman Opsada crkve Svetog Spasa (1997), roman Sitničarnica „Kod srećne ruke“ (2000), zbirku pripovedaka Bližnji (2002), knjigu izabrane kratke proze Sve što znam o vremenu (2003), dramski tekst Skela (2004), zbirku pripovedaka Razlike (2006), knjigu zapisa Pretraživač (2007), novelu Ispod tavanice koja se ljuspa (2010) i dramski tekst Matica (2011). Petrovićevi romani i priče objavljeni su u preko sto izdanja, od čega pedeset u prevodu na francuski, ruski, španski, nemački, italijanski, bugarski, slovenački, poljski, ukrajinski, makedonski, engleski, mađarski, češki, slovački, grčki, holandski i persijski jezik.
Dvadesetak njegovih priča je zastupljeno u antologijama srpske priče u zemlji i inostranstvu. Neka od Petrovićevih dela su adaptirana za pozorište, televiziju i radio: Opsada crkve Svetog Spasa (dramatizacija i režija Kokan Mladenović), Narodno pozorište Sombor, 2002; Skela (po sopstvenom tekstu, produkcija Narodno pozorište u Beogradu, režija Kokan Mladenović), Orašac, 2004; radio-drama Bogorodica i druga viđenja (dramatizacija Sanja Milić, režija Nađa Janjetović), Dramski program Radio Beograda, 2007; televizijski film Bližnji (po sopstvenom scenariju, režija Miško Milojević), Dramski program RTS-a, 2008; radio-drama Iznad pet trošnih saksija (dramatizacija i režija Strahinja Mlađenović), Dramski program Radija Novi Sad, 2011; Matica (po sopstvenom dramskom tekstu, režija Rahim Burhan), Atelje 212, 2011.
Dobitnik je više književnih priznanja, među kojima su književna stipendija Fonda Borislava Pekića, nagrada „Meša Selimović“, Ninova nagrada za roman godine, „Vitalova“ nagrada, „Račanska povelja“, nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, nagrade „Borisav Stanković“, „Svetozar Ćorović“, „Ivo Andrić“, „Laza Kostić“ i dr. Član je Srpskog književnog društva i Srpskog PEN centra. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1. novembra 2012. godine.
Natalija Dimitrijevićeva je umrla u utorak izjutra, na terasi-vidikovcu kuće Anastasa Branice. Nije više mogla da se seti nijedne jedine reči, poćutala je oko četvrt časa, uporno gledajući horizont, prividni spoj zemlje i neba. A onda je od čekanja odustala, predeo je još neko vreme ostao u njenim otvorenim, spokojnozelenim očima...
Bilo je to onog jutra kada je Sreten Pokimica uzabrao buket kasnih, tragičnorumenih ružinih pupoljaka, spremajući se da joj prizna ko je zapravo on, spremajući se da zatraži oproštaj, da joj kaže kako je sve radio iz najbolje namere, iz ljubavi, zbog nje. Namesto svega je samo pružio ruku i sklopio Natalijine kapke, pritvorivši sve što se u njima još odražavalo, francuski park, obrise račvastih staza, krošnje stoletnih hrastova, daleko jato ptica, čitavo to područje, pa i sopstveni pogruženi lik, samoga sebe. Potom je iznova sišao među leje, spustio se na kolena i pokajnički nastavio da se stara oko vrtnog rasada...
Porodica sa senkom se nikada više nije pojavila među stranicama romana Anastasa Branice. Kako se nije saznalo odakle je prispela, tako se nije doznalo ni gde je nestala. Možda su Leleci izbegli u neku drugu pukotinu svakidašnjice, zaklonivši se od svog nesretnog života.
Postrance običaja, vlasnici primerka povezanog u hladnu kožu zvanu safijan, navratili su tog istog jutra u kuhinju, odatle se čula vika, samo dva časa kasnije dobra domaćica Zlatana se obrela na jednoj od beogradskih raskrsnica, bez ikakvih dokumenata. Posle pedesetak godina izbivanja iz stvarnosti nije znala kuda bi zapravo krenula, naveče su je priveli u najbližu stanicu milicije i kako nisu znali šta bi sa njom, iste noći je smeštena u odgovarajuću ustanovu za nezbrinuta lica.
- Koliko vas je samo?! Je li to ni vas neće nijedna priča?! - jednako je preglasno zapitkivala prolaznike, kao i beskućnike u spavaonici doma.
U međuvremenu, onaj par je otišao do staklenog paviljona, gde je čekalo svakako neprijatno iznenađenje. Poprsje od stamenog porfira ne samo da nije ličilo na ženu naručioca posla, već je bilo izvajano kao na priliku one devojke, Jelene. Kada se dvoje uputilo da sve raspravi sa Adamom, zatekli su vrata garsonjere u ulici Milovana Milovanovića otvorena, a u stančiću izvesnog Mojsilovića.
- Dao sam mu otkaz, jutros se odselio. Zadržao sam sve njegove knjige, dok ne izmiri kiriju koju duguje - objasnio je.
- Ova je naša - pokazao je čovek prstom i sa jedne hrpe kraj kreveta podigao naslov ukoričen u safijan.
- Nemam ništa protiv, uzmite je, ionako ne znam šta bih sa svim tim... - slegnuo je ramenima stanodavac.
- Možeš misliti, ništa nije uradio, nigde nema nijedne ispravke, čak je sve vratio kako je i bilo, ni imena nam nije ostavio... - listala je žena stranice, dok su svi troje silazili niza stepenice.
- Oprostite, žurim... Imam važan posao u Palmotićevoj, preminula je jedna od mojih štićenica... - pozdravio se Mojsilović na ulici i poletno zamakao prema Balkanskoj.
Žena i muškarac su i dalje stajali, sučelice gostionici "Naše more", ona je prva primetila:
- Ako se ne varam, samo je kraj nešto drugačiji. Ovde piše: "Adam i Jelena su na obali reke odvezali čamac, izvezli ga sred matice i zaplovili. Mladić je veslao, dok mu je devojka čitala iz sveščice položene na kolena..."
Suprug se nadneo poviše završnih listova i rekao:
- Kasno je da nešto preduzmemo... Već su prošli liniju horizonta...
