Skrovište

27.05.07 Danas

Pol Oster je u Levijatanu zapisao da je uvek neobično kad neko za temu svog prvog romana uzme nešto što nije u neposrednoj vezi sa ličnom autobiografijom. Treza Azopardi u svom sjajnom romanu Skrovište (Samizdat B92, 2007) čini upravo to. Iako naravno, ni ovaj roman nije u potpunosti očišćen od autobiografije, svaka sličnost sa životom Treze Azopardi je slučajna.
Glavni lik u Azopardinoj pripovesti je Dolores Gauči, šesta kći iz braka Maltežanina Frenkija Gaučija i njegove velške žene Meri. Porodica živi u sirotinjskom predgrađu Kardifa, nedaleko od luke. Prvi deo knjige opisuje događaje koji prethode svadbi najstarije kćeri Seleste, koja je prelomni trenutak u porodičnoj istoriji jer tada Frenki, nasilnik i kockar, napušta ženu i preostale kćeri, a majka konačno živčano popušta. Drugi deo knjige opisuje ponovno okupljanje četiri od šest sestara u porodičnoj kući posle tridesetak godina, da bi sahranile majku.
Hronološki, priča ne počinje rođenjem Dolores, već Frenkijevim iskrcavanjem u kardifsku luku Tajger. Nastavlja se njegovim uzdizanjem do suvlasnika kafane Mesečina uz pomoć sitnog prevaranta Džoa Medore. Negde u međuvremenu, Frenki se ženi Meri, konobaricom iz kafane, koja je pobegla iz svog rudarskog sela. Njima se rađa šest kćeri - Selesta, Marina, Rouz, Frančeska, Luka i Dolores. Zaplet počinje na dan Doloresinog rođenja, kada Frenk uspeva na kartama da prokocka sve što ima i da padne u ruke Džoa Medore. Komplikacije se nastavljaju požarom u iznajmljenoj kući Gaučijevih u kojem Dolores teško strada, ostaje bez prstiju na levoj ruci. Međutim, mesec dana posle požara odigrava se još jedan u nizu fatalnih događaja: Frenki pravi pogodbu sa Džoom i u zamenu za oproštaj dugova, on, sada već velikom gangsteru Medori, poklanja svoju drugu kćer Marinu.
Ovo su glavni međaši u fabuli ispripovedanoj u romanu Skrovište. Međutim, sižejni postupak nije tako jednostavan, i to je ono što od ovog romana čini zadivljujući prvenac.
Roman je, posebno u prvom delu, napisan tehnikom koja bi se uslovno mogla nazvati filmskom. Naime, brzo smenjivanje kratkih poglavlja zahteva od čitaoca stalnu budnost i spremnost da se usaglasi sa različitim tonalitetima i perspektivama koje svako novo poglavlje donosi. Posle samo par rečenica, čitalac već menja perspektivu i iz ugla bebe od dvadesetak dana prelazi u lik Frenkija tek pristiglog u Kardif, preskočivši tako vremensku distancu od petnaestak godina unazad.Sledeća stvar o kojoj treba povesti računa je pitanje pouzdanosti pripovedača. S jedne strane, čini se da je roman ispričan iz suverene perspektive sveznajućeg i svemogućeg pripovedača, a opet, kraj romana će otkriti čitaocu da je "prevaren", odnosno da suverenost pripovedača nimalo nije apsolutna.
Ovo dovođenje u pitanje pouzdanosti pripovedača otkriva svu veličinu i veštinu Treze Azopardi kao autorke. Njime se ujedno otvara i najvažnije pitanje romana koje se tiče mogućnosti ljudskog sećanja. Koliko je naše sećanje pouzdano kad su u pitanju traume kojima smo bili izloženi? Koliko smo skloni da u svom sećanju pravdamo postupke autoriteta poput majke i oca? Posebno kad su u pitanju slabi ljudi puni poroka kao što su Frenki i Meri Gauči.
Svako od nas se suočio sa oblikovanjem sopstvene biografije prema određenim modelima, sa podelama životnih uloga koje činimo na osnovu različitih narativnih modela. Dolores Gauči, ne slučajno bibliotekarka po struci, na kraju će se suočiti sa sopstvenim životom koji je ipak mnogo veći i širi od bilo kakvog pokušaja katalogizacije. Srećom po nju, ni ona, poput svih nas, nije usamljena u tome.
Još samo reč-dve o Skrovištu u Srbiji, danas.
Nije, naravno, teško ustanoviti da ovakav roman, nažalost, nije mogao biti napisan u ovdašnjoj književnosti: što zbog žanrovskog siromaštva kojim odiše naša književna provincija, što zbog sićušnosti autentične književne publike, što zbog nedostatka hrabrih urednika koji bi uspeli da izbruse potencijal dobrog teksta u sjajan roman, a to je pomoć koju je Azopardijeva sasvim sigurno imala.
Ostaje nam da se nadamo da će pametnim izborima prevoda, naše izdavačke kuće učiniti da i ovdašnja književnost bude spremna za pojavu ovako dobre knjige kakva je svakako Skrovište Treze Azopardi.

Vladimir Arsenić