Slepi ubica

Most

Deset dana po okončanju rata, moja sestra Lora kolima je sletela s mosta. Prošla je ravno kroz znak „opasnost“: u toku su bili radovi na mostu. Automobil je pao u ponor dubok trideset metara, salomivši usput krošnje pune paperjastog mladog lišća, potom je buknuo i otkotrljao se u plitak potok na dnu, a po njemu su popadali odvaljeni blokovi mosta. Od Lore su ostala samo ugljenisana paramparčad.
O nesreći me je izvestio policajac: kola su bila moja, pa su me našli pomoću registracije. Nastupio je uljudno: nesumnjivo je prepoznao Ričardovo ime. Rekao je da su gume možda dokačile tramvajsku šinu ili da su kočnice otkazale, ali se takođe osetio dužan da me obavesti da dvoje očevidaca – penzionisani advokat i jedna bankarska blagajnica, pouzdani ljudi – tvrde kako su videli čitav događaj. Rekli su da je Lora skrenula naglo i svesno, i da je s mosta odletela jednako hladnokrvno kao da prelazi ulicu.
Nisu to bile kočnice, pomislih. Imala je svoje razloge. Doduše, večito drugačije od uobičajenih. U tom pogledu bila je potpuno nemilosrdna.
„Pretpostavljam da neko treba da je identifikuje“, rekoh. „Doći ću čim uzmognem.“ U svom glasu začuh smirenost, odnekud daleko. No zapravo, reči sam jedva izustila; usta mi behu utrnula, čitavo mi se lice bilo ukočilo od bola. Osećala sam se kao da sam bila kod zubara. Razbesnela sam se na Loru zbog onoga što je učinila, ali i na policajca, što je nagoveštavao da je to učinila. Oko glave mi je duvao vreo vetar, a u njemu su se pramenovi moje kose dizali i komešali kao mastilo prosuto u vodu.
„Bojim se da će biti pokrenuta istraga, gospođo Grifen“, rekao je.
„Prirodno“, rekoh. „Ali to je bila nesreća. Moja sestra nikad nije bila vična volanu.“
Videla sam glatki oval Lorinog lica, njenu uredno prikupljenu punđu, odeću koju bi bila obukla: muški krojenu bluzu s malom okruglom kragnom, u trezvenoj boji – teget ili čeličnosivoj ili bolnički zelenoj. Kažnjeničke boje – ne baš ono što bi odabrala, već ono u čemu bi se osećala zatočenom. Njen svečani poluosmeh; zapanjeno dignute obrve, kao da se divi pejzažu.
Bele rukavice: gest Pontija Pilata. Prala je ruke od mene. Od svih nas.
O čemu je razmišljala kad su kola poletela s mosta, i zatim lebdela u popodnevnom suncu, svetlucajući kao vilin konjic u jednom jedinom trenutku zadržanog daha pre survavanja? O Aleksu, o Ričardu, o dvoličnosti, o našem ocu i njegovom brodolomu; o bogu, možda, i o svojoj kobnoj, trougaonoj pogodbi. Ili o gomili jeftinih školskih vežbanki koje je sigurno baš tog jutra sakrila u fioci komode gde držim svoje čarape, znajući da ću ih upravo ja naći.
Kad je policajac otišao, popela sam se na sprat da se presvučem. Za posetu mrtvačnici trebaće mi rukavice, šešir i veo. Da nečim pokrijem oči. Mogla bih naleteti na reportere. Moraću da pozovem taksi. Takođe treba da opomenem i Ričarda – u kancelariji je: i on će morati da pripremi ožalošćenu izjavu. Ušla sam u garderobu: trebaće mi crno, i maramica.
Otvorila sam fioku, videla vežbanke. Rasplela kanap koji ih je unakrst vezivao. Primetila sam da mi zubi cvokoću i da me je uhvatila jeza. Mora da sam u šoku, ocenih.
Tada sam se setila Rini – još smo bile male. Sve ogrebotine i posekotine i manje povrede previjala nam je Rini: majka je smela da se odmara, ili da čini dobra dela negde drugde, ali je Rini uvek bila tu. Digla bi nas na beli zacakljeni kuhinjski sto – pored testa za pitu koju je razvijala, ili pileta koje je rasecala, ili ribe koju je čistila – i dala nam po komadić smeđeg šećera da nam zapuši usta. Kaži mi gde te boli, rekla bi. Ne jauči. Samo se smiri i pokaži mi.

09.02.04 Politika

„Deset dana po okončanju rata, moja sestra Lora kolima je sletela s mosta.” Ovom rečenicom počinje roman ”Slepi ubica”, slavne kanadske spisateljice Margaret Atvud, koji je dobio prestižnu Bukerovu nagradu i označen kao do sada najbolje delo Atvudove.

„Slepog ubicu” objavila je beogradska izdavačka kuća „Laguna” a to je, inače, drugi roman Margaret Atvud kod ovog izdavača: prethodno je štampana i njena knjiga „Mačje oko” (naši su čitaoci mogli da se upoznaju sa stilom Margaret Atvud i u romanu „Telesna povreda” koji je objavio beogradski „Filip Višnjić”).

Iza prve rečenice, u kojoj glavna junakinja Iris Čejs priča o svojoj sestri, otkrivaju se potonjih pet decenija sećanja, griže savesti i preispitivanja. Margaret Atvud u ovom romanu koji se, s jedne strane, neobično naslanja na evropsku klasičnu tradiciju a s druge nastavlja putovanje najboljim tragom anglosaksonske moderne literature, preispituje život u prošlosti, lično, ali i licemerje sredine u kojoj su živele dve sestre od kojih je jedna tragično poginula. „Slepi ubica” nije kriminalistički roman, ali poput krimi priče otkriva komadić po komadić mozaika porodičnih odnosa u kojima dve sestre aktivno učestvuju sa svojim ljubavima, (ne)iskrenostima, odanostima i razlazima. Iako iza cele priče stoje tragična ljubav, žrtva i izdaja, čitalac će, tražeći istinu kroz vešto uklopljene odlomke iz novina ali i dela svetske literature, nehotice postati učesnik jednog vremena u prošlom veku, i saučesnik nenametljivo superiornog književnog postupka.

„Slepi ubica” (prevodilac Goran Kapetanović), nema sumnje, jedna je od najboljih knjiga sa kojima ulazimo u ovu godinu.

„Laguna” je objavila još nekoliko zanimljivih dela od kojih izdvajamo „Bujno leto” Barbare Kingsolver. Ova američka književnica poznata je našim čitaocima po romanu „Biblija otrovne masline” koji je osvojio mnoge nagrade, i na listama bestselera održao se više od godinu dana. „Bujno leto” (prevod Aleksandra Čabraja), poput „Biblije otrovne masline”, nalik je porodičnoj sagi koja je na posebni, sentimentalni način vezana za prirodu kao večiti oslonac ljudi koji se osećaju izgubljeno.

Ta izgubljenost čoveka na prvom mestu nalazi se u nemoći da se sagleda sopstveno biće, a potom, da se - i pored očajničke želje - uspostavi pravi odnos sa osobama koje se vole. Tri međusobno različite priče govore o zajedničkim potrebama i mukama: o ljubavi, o strasti, o braku, o porodici, o prirodi, o međusobnom razumevanju ali i o nesuglasicama. Iz cele te priče o dvoje razočaranih ljudi, o mladoj supruzi koja pokušava da se snađe u novoj porodici koja joj se čini odbojnom, o tvrdoglavim starcu i starici koji su upućeni jedno na drugo, proizlazi samo jedna poruka. A ona je da „treba živeti u skladu sa sobom i onima koje najviše volimo”.

I Anita Šriv nije nepoznata našim čitaocima: njen roman „Poslednji susret” o ljubavi i žudnji koja traje celog života već je preveden kod nas, i vrlo je popularan. Sada se Anita Šriv u „Laguni” javlja novim delom, „Pilotova žena” (prevod Ljudmila Lazov), u kojem kao da želi da podvuče da stvari treba da se vide kakve jesu. I kakve su bile. Da li je to u životu moguće onda kada je, možda, najpotrebnije? Retki su ljudi koji poseduju ovo umeće. Glavna junakinja romana „Pilotova žena” svakako ne spada u tu kategoriju. Ona se sa istinom, ili istinama, suočava tek kada dobija vest da joj je muž, pilot, poginuo. Da li je ikada poznavala tog muškarca koga je volela? Možda se to i ne bi pitala da nije morala da se, ubrzo po njegovom nestanku, suoči sa glasinama koje su u njoj rodile sumnju, primoravši je da krene u svojevrsno istraživanje prošlosti. Prošlosti za koju je vezan i veliki deo njenog života, i njenih emocija. Otud nije nerazumljiva i jedna rečenica iz kritike „San Francisko kronikla” u kojoj stoji: „Anita Šriv veoma vešto prikazuje etape kroz koje čovek prolazi da bi se naučio da živi sa nezamislivim”.

A. Cvijić

17.01.04 Pobjeda

Popularnost Margaret Atvud, iako je tek od skora doprla do ovdašnjih knjižara, bila je lako vidljiva na prethodnom Sajmu knjiga u Beogradu, na kom je Kanada bila počasni gost, a djela ove autorke su zauzimala centralno mjesto. Atvudova iza sebe ima bogatu, žanrovski prilično “šarenu” karijeru. Ova spisateljica se oprobala i kao pjesnik, SF autor, romanopisac itd. A o njenom ugledu u svijetu najrječitije govori da je bila, barem po spekulacijama upućenih novinara, jedan od najozbiljnijih kandidata za ovogodišnju Nobelovu nagradu, koja je ipak završila u rukama južnoafričkog pisca Dž. M. Kucija. “Slepi ubica” je njen deseti roman za koji je dobila prestižnu Bukerovu nagradu, koja je više puta, iako je ulazila u najuži izbor, neočekivano izmicala.
Atvudova roman počinje neobično direktno. Jedna od junakinja, ovog prilično obimnog romana, Lora Čejs, gine u prvoj rečenici. To jest, saznajemo od njene sestre Iris, koja se prisjeća svog života, da je Lora, po svemu sudeći sasvim namjerno, u smiraj II svjetskog rata, sletjela automobilom sa mosta. Sjećanja sad već ostarele Iris su pocrtana novinskim isječicima, kao nespornim dokumentima, ali iza kojih se u stvari krije prava priča. Njeno pripovjedanja je isprekidano i “odlomcima” iz kontraverznog posthumno objavljenog Lorinog romana “Slepi ubica”, u kojem se, osim za to vrijeme prilično neuobičajeno strasne ljubavne romanse, između redova krila i porodična tragedija koja je uzbudila visoke društvene slojeve. “Slepi ubica” je od Lore, i pored diskutabilnog književnog kvaliteta ( predstavlja mješavinu melodrame i jeftine naučno-fantastične priče koju ljubavnik priča svojoj voljenoj na tajnim sastancima), napravio svojevrsnu mučenicu i kultnu ličnost, posebno u feminističkim krugovima. Zahvaljujući Lorinom romanu, ali i već pomenutim novinskim tekstovima, Atvudova efektno razbija naraciju u više tokova, gradeći obimnu, ali lako čitljivu storiju. Ovako originalnom konstrukcijom, u kojoj se jasno vidi njena stilska i žanrovska raznovrsnost, autorka vješto stvara napetost i neizvjesnost koje održava do samog kraja.
Osnovna priča je o, nekada prilično bogatoj, porodici Čejs, vlasnicima više fabrika dugmadi i tekstila, koje je podjednako uništila međuratna ekonomska depresija, koliko i nevješto rukovođenje. Iris i Lora odrastaju u Avilionu, viktorijanski mračnoj porodičnoj rezidenciji, zajedno sa ocem, koji se iz I svjetskog rata vratio kao invalid. Sjenovitu atmosferu djetinjstva dviju sestara Atvudova stvara vodeći nas kroz upečatljive detalje. Majčina smrt, koju niko nije objasnio djeci, očeva zatvaranja u toranj od kuće gdje je pio do iznemoglosti, kao i monstruozni privatni učitelj. Spisateljica je uvjerljivo iznijansirala, sasvim opozitne karaktere sestara, koje su sudbinski ostale usmjerene jedna na drugu. Spasilac nakon finansijske propast porodične imperije je Ričard Grifen koji po unaprijed utvrđenom dogovoru, koji je trebao da donese spas urušenim fabrikama, prvo ženi Iris, a nakon očeve smrti preuzima brigu i o Lori.
U ovoj ambiciozno zamišljenoj žanrovskoj kombinaciji, iako je u osnovi klasična epska porodična storija, autorka je stigla i da se poigra sa samom ulogom i uticajem pisca, stvaranjem i posjedovanjem djela. Koliko pisac nema i ne može da ima kontrolu nad svojim produktom nakon što on ugleda, u ovom slučaju, knjižarske police (Iris uporno, poprilično grubo, otpisuje raznim nabijeđenim i ambicioznim kritičarima, studentima i profesorima, koji u Lorinoj knjizi vide neke velike stvari i ideje).

Vuk Perović